Миленкo Д. Јовановић
Недеља, 23 фебруар `о3.
Вазда на ивици опстанка – да се дан преживи и дочека сутра – опстанка материјалног, егзистенцијалног, психолошког, толике године стуцане у ступици, добро! – ништа ново на земљописној карти постојања српске књижевности, њених носилаца и тегоноша.
Треба се сетити младог Бранка (Б.Р.), кад моли из Беча татицу за мало пара, или Љубу Ненадовића за који сребрењак ( који дуг му не може вратити изузев у књигама песама, у роби). Па сиромашног Јанка (В), кад моли љубазно и понизно за део хонорара од СКЗ.
Књижевне вредности немају прођу на тржишту рада, иако је уметник произвођач добра, надасве, чувар и колекционар живог језика народа, језика по коме је препознатљив дух племена и услов – највреднији услов његовог опстанка.
А поезија ту предњачи, међутим: књиге поезије не купује нико осим можда самих песника. Издавачи стидно објаве неку ствар у тиражу од 300 примерака и као да крију Поезију од излога и погледа пролазника, да се не би не дај боже, евентуални купци инфицирали том пошасти. У моди је роман, (ретко кад добра приповетка, новела), историјска издања у више варијанти, у моди је терор историје над учмалом садашњицом, роба са удворичком нотом полупросвећеној маси, исповести домаћица, љубавно штиво нимфоманки, и наравно, ремек дела домаћих живих класика, од чега ће остати, мислим, само плева.
Располућена, учетвртћена Удружења књижевних посленика надвлаче се мишицама на конопац, ко је прав а ко неправ, традиционалист или постмодернист, отаџбинаре по непосећеним књижевним вечерима, матинеима уз закуску, себе хвале друге куде о трећима ћуте у малобројним и нередовним књижевним гласилима опортуним једни другим, ломећи копља око измишљених књижевних награда ( има их више него дана у години). Уопште, јадна је и бедна књижевна сцена данас, а нова држава је окренула дупе уметности, покривала се с њом док јој је ваљао њен декор, а сад јој не треба од ње ништа, те вајне уметности, јер то је приватна ствар сваког појединца, који, омашком божанства, загази у њене воде.
###
06.03.2003, Четвртак, Поноћ
Јавља ми се Зоран М. Бундало, архитект, Песник (могући антологичар). Дошао из Лајковца, промрзао по киши. Тамо има неку „тезгу“, преправља сељацима насумице грађене куће. Сељаци немају пара, тешко до новца долазе, плаћају у натури (пиле, плећка, бут од убојнице). Два дужа поетска текста доноси “ на гледање „, сутра у једну од Пивница београдских: један под насловом Родослов, други..?
О Бундаловој поезији сам писао пре неку годину у часопису Овдје – Подгорица. Песник неекспониран међу критичарским светом. Дрзак, надмен, препун босанске надобудности, кад је о књижевности реч. Кад је једном Ивану В. понудио преправку Иванове песме, од тад се више нису срели. Суревњивост и нарцизам погађа и најталентованије, кад је њихов стих у питању и његова могућа исправка.
Март је захладнео, минус је 2 степена, јавља чаробна кутија. Треба се боље обући у мразовитом времену пред излазак на градску сцену, где влада примат возача над пешацима, богатих над сиротињом и прашине над чистотом. А чека те и одлазак у Талијанску Амбасаду, да молиш визу са мноштвом папира и доказа о подобности уласка у ту Чизму.
###
9. 03. 2003 Недеља – поподне
Јуче сам купио цвеће за Радулку. Имао неколико телефонских честитања особама женског пола, поклонивши им имагинарни цвет путем даљинског управљача. Чуо се са сином, снајом и унуком Луком (Они звали ). Прелистао Комненићеву књигу Узнесења, пуну високопарних метафора. А прекјуче, предао Италијанима документа за улазну визу. Два сата чекања међу азилантима, будућој радној снази на пољима Ломбардије. Бугари и Румуни већ имају “ Шенген „. А ми, ми смо још народ на провери белосветске курве Европе. Али, добро.
Пре неки дан зове ме Др. Зоран Видојевић. професор социологије, научник при Институту – истраживач. Бивши директор Марксистичког центра ЦКС у доба Ивана Стамболића. Ражалован, и, једно време, у немилости партијских другова. Елем, мој школски друг из Мрчајеваца. Дуго година удаљени, сад смо повремено блиски. По сопственој жељи написао је полуобиман текст о мојој поезији, иако није књижевни критичар, и дао ми на увид. Вероватно ће бити објављен у неком књижевном часопису. Можда у Књижевности – јунском броју. По много чему интересантна појава, која се није отргла од марксистичких погледа у чистом неупрљаном облику, и никад камелеон, то није у духу шумадијском сељаку, а Зоран је честито дете Шумадије.
###
Петак, 14 март 2003 10 ч
Након ужасног грипа ( вирус А ) са високом температуром и несносним кашљом који черечи грло, плућа и утробу, придигох се на ноге и ево настојим да бележници додам коју реч о неуспеху, трагици и превази страсти над разумом.
У заказан дан и час, нико сем тебе не може подићи пасош у Амбасади земље у коју намеран бејах да на кратко одем ( Италија ), па под температуром син Небојша ме одвезао, да би ми Талијани дали “ корпу „, тј., неодобрили визу уласка, без објашњења.
Но, добро. Бејаше то 12. 03. 2003. негде око 13 ч. Несносна гужва у саобраћају, блокада извесних праваца кретања, као да је дошао неки важан високи гост у земљу возом и сишао на железничкој станици. Не, није! Са радија у ауту чујемо прво да је рањен, а онда подлегао повредама атентата премијер Србије Ђинђић. Тројица атентатора у радничким комбинезонима с пиштољима и снајпером ( вероватно по причи очевидаца) побегли су аутима Мерцедес, Ауди и измакли тренутној блокади полиције.
Облаци над Србијом се још нису разишли. Данас већ влада ванредно стање у земљи, неуморно се трага за починиоцима и инспираторима, народ и појединци изражавају сућут, тз. Свет пружа вербалну подршку започетом курсу реформи, али никако да укине режим виза за Србе, а укинуо је и Бугарима и Румунима.
Сутра је сахрана премијера Зорана Ђинђића.
###
Недеља, 16. 03. 2003
Магла се распршила над Београдом негде око 10 ч, а онда: наизменични пламсаји плаветнила између надолазећих облака. Недеља – то мирно море које тиша мисли, и кад иза сваког угла безвремена покоји стих искрсава ( „Са јадом живим као са другом“).
Минули дан излизан ко сапун крај ТВ-екрана. Кратак разговор са Др. Видојевићем – обећање да ће ме позвати на промоцију своје нове књиге, негде у априлу. Породица на окупу. Небојша за компјутером, Радулка за кухињским пултом, остатак породице у Цириху. Мачак Срећко ужива у класичној музици опружен на радијатору.
Остављам Макијавелија – одлажем га у полицу и ко зна да ли ћу му се вратити икад више. За успомену записаћу једну реченицу која ми се свидела: О мојој чвстини и поштењу најбоље сведочи моје сиромаштво ( из IL PRINCIPE ). Адио Николо!
Вратимо се, дакле, овом поподневу које промиче и сећа на јучерашњицу, али указује на сутра, колико грозоморно толико и са извесном надом. Видећу мало каква је ситуација на ратишту под Тројом и како се држи Хектор, а онда ме чекају недељна хигијена главе и браде и друге телесне вежбе у борби против губе.
ЛеЗ 0005873
СУЗ 