Миленкo Д. Јовановић
ДНЕВНИК БИВШЕГ ЗАВОДНИКА
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
05.02. 2003. Лабудово Брдо
Ову свеску добих од пријатеља, песника З. Бундала давне 1996. г. (прошли век). Овако празна, пристојних корица са бакарно-месинганим блокејама, чини се личи на испражњен Дворац, забрављен, пун страшне, мртвачке тишине, све док га не насели дрвеће, слепи миши, зрикавци и лептири, а потом се однекуд појави и глас људски са узалудном тирадом о смислу…
Реших да се самоповређујем, па од сада испуњавам ове странице опажањима себе и околиша из личног угла, што не мора баш да личи на дневник М.Д.Ј. Дакле,
###
05.02. 2003. Средa
“ Него нудер да и ја што дужим дичим се веком
зборим и све по реду да кажем, а нико ми неће
беседе моје погрдит`, ни силни краљ Агамемнон!
( Из Илијаде, Девето певање)
Осванух ил` омркнух у новој држави. Држава Србија и Црна Гора или Државна заједница Србије и Црне Горе. Тамо далеко, далеко крај мора, леже бачене као празне флаше, у плесни заборава државице, Кнежевине, Краљевине, Федерације, широке и уске, двовековне мученице, не ретко мучитељке сопственог народа. Егоистичка и ташта интелигенција није довела народ до писмености (увела писменост у народ), који, без просечних знања стоји на једној нози као инвалид и не узда се у државу што је створише самодовољне елите. Но, народ није буква, савладаће народ и тај неразумни буквар.
Снег је прекрио Србију. Термометар у минусу. Хаг је један град у Холандији, пише у укрштеним речима. Јастребови на носачима морским канџе оштре.
Тамница је овај свет за сваког чија је љубав од њ далеко.
###
06.02.2003. Четвртак
Ускоро ћу напунити 62 године живота. Боже, хвала ти на дару! Кад сам у младости читао Вијона, помишљао сам да је био стар човек. Сад изгледам као стара планина пошумљена ретким жбуњем. Нисам скован од чврстих метала да се одупрем сваком ветру, повијао сам се под дашковима, враћао се унатраг, егзистирао међу људима, с горчином која се граничила са гађењем, стизао до коре хлеба, јер…, јер дао се нисам
( и не бих) привојити царству комунистичком.
Да ли је требало живети, љубити ближњег, имати редован секс, зарадити гонореју? Хм.
Поваздан мислим о немогућности људског испуњења. Живети или писати! Живот ми није давао да пишем, а писање није давало да живим. Четири књиге-збирке, мноштво растурених рукописа по новинама и часописима, необјављени текстови који чаме у меморији рачунара. Шта са свим тим? У ватру или на видело. Далеко позади овом дану Ахајци се поново острвљују на плашљиве Пријамове чете у Једанаестој глави, док напољу веје бео, величанствен снег. Лабудово Брдо се згурило крај ТВ-ватре, где зјапе отворена уста политиканата.
###
16.02. 2003. Недеља
Можда би сваки радознао дух требало једном годишње да прочита књигу Ф. Н. Morgenrote – gedanken uber die Moralischen vorurteile – писану пре стотинак и више година и своју нечисту савест за тренутак прекрије плаштеницом древног светла. Сад, кад је морал пао на најниже гране и књижевне награде се додељују по бабу и стричевима, а на југу Србије само што запуцало није и дуж целог фебруара се зацарила зима са минусима , можда је нека добра књига прави витамин против надолазећих вирусних ветрова што са источне обале лако прескачу алпску врлет и вртложе се над Србијом. Пре неки дан на питање песника П. Цветковића да ли сам био члан К.П., одговорио сам: никад, никад!, ал` тиме нисам умањио његову подозривост. Наравно, никад нисам могао бити члан, с обзиром на родитељску прошлост и лични морални став. (опет тај морал, о кога чешкамо рошчиће). Тренутна филозофија Америке, да је морално све што доноси корист, оповргнута је у мом појединачном случају да- за 40 година рада у социјализму, нисам дошао до стана, јер ме је у стопу пратила аура оца који се борио за Краљевину. Рођен у Краљевини, волео бих у њој и смрт да ме узме. Била би то извесна сатисфакција.
###
18.02. 2003.
пардон, 19.02. – Среда
Помешао сам дане с годинама, месеце са седмицама и чај са кафом – рече један Француз, песник. Среда је, дакле, не чиста елиотовска, већ мразна фебруарска у дубоком минусу. Можда су астрометеоролози заиста били у праву- њихово прорицање мора да је дело неког врхунског врача. Али, колико можемо одупиремо се тачности – извесности коју сви наивци траже. Хтео сам нешто друго, али прво се намеће као интелектуални детаљ за споменар: Никола Вујчић је награђен Змајевом наградом у Новом Саду. Колико та награда кошта дародавца сазнаћемо у Пивници у Коларчевој ул., колико сутра, рецимо. А друго што је достојно љубазних речи јесте Вук Крњевић.
Тог човека доживљавам као личност достојну помена. Песник, есејиста, антологичар, уредник часописа Књижевност. Лично познанство је младог датума. Случајно и спонтано, обзиром да сам ем касно почео да објављујем, ем без склоности за седељкама у књижевним круговима. Вук је био комунистички прагмат, забога зар би могао уређивати 25 година познати часопис Књижевност. Зналац, ерудит, сведок. Несрећан, духовит, ироничан. Песник, који ће кад се потоци разбистре, остати у помену потомства језика српског. Од тренутног етаблишмента књижевног, на пристојном растојању, али подземно цењен. Смета му аура комунизма вештачки створена око његове главе. Искрен, доследан, помало хедонист, од свог четворособног стана од око 40 м2 у Струмичкој улици на четвртом спрату направио је музеј-галерију. Каже за себе да је апартрид. Воли море, има у Тивту гарсоњеру где проводи лето. Син му је талентовани новинар у Канади. Усамљен је. Пише Четири годишња доба (Вивалди). Воли класику, не помиње џез. Похађа ФЕСТ. Песник Вук КРЊЕВИЋ ће бити занимљив непоткупљеној генерацији која ће свакако доћи у новосрпски књижевни кружок.
……………………………..
ЛеЗ 0005874
СУЗ 