Писмо видовитом

Миленко Д. Јовановић

ПИСМО ВИДОВИТОМ

( Среда, 22 октобар, 2008.)

Упркос неверици и сумњи данашњих хомоекономикуса, чија је светиња новац, а хоби похлепа за стицањем, невидљива рука Творца надвија се над сваком ствари, по законима постављеним једном за свагда.

Чудо живљења, упркос неповерења, не престаје да фасцинира како неуку сеоску бабу тако и светске филозофе и тумаче закона.

Суштина – о коју се умни човек спотиче само је гола реч, и не може се исказати јер је тајанствена као простор, чудновата као време.

Мислимо у својој наивности да су речи иманентне појму ствари, иако о стварима не знамо баш ништа, петљамо се са речима да их постваримо као Маларме у неуспелом покушају. Али дух ствари нам измиче. реч Сунце је само, како рече Карлајл, празан звук.

Шта да чинимо тад?

Дивити се и ћутати пред божанском наумом, јер нема среће у спољашњем свету, ван себе сама, нема тријумфа у тренутним насладама и потрошном материјалном благу.

Јер човек је само једно магновење, сенка у пределу вечности, уколико не ступи у директан однос са Богом и своју савест усмери ка врховном бићу које све зна и разуме, али тајну свог наума крије од свог земаљског партнера да га овај не би издао ко што издадоше његовог Сина.

Како се ту обрео Песник, одавно, кад је дошао у испомоћ Богу на земљи, као нека врста изасланика или небеског парламентарца, да ништи антагонизме и обесмислени живот људи на Земљи учини смисленим и подношљивим, то свакако је тајна, али тајна на коју се нико не обазире у свом прогресивном ходу у Ништа.

Дај нам данас – гесло је смртника који живот проводе у разврату и хедонистичким варкама. И као да кажу: оставите нас на миру са вашом поезијом. Није нам потребна.

Греше, наравно. Али они за своје грехе и не хају. То могу бити и критичари и издавачи и медији и друга сорта људи заузетих у приземљу, којима сметају небеске висине и дослух са Богом.

Замислимо свет без Хомера, Вергилија, Дантеа, Шекспира, Гетеа и Сапфе, Растка Немањића, Доситеја, Филипа Вишњића Владике Рада и иних. Свет без мноштва неименованих и племенитих анонима који су дивљем бићу човека удахнули божији пламен духа.

Замислимо свет без музике, сликарства, књижевности, поезије. Ко зна на шта би личило то варварско дело, које Творац у свом науму није желео. Али, пошто је таква слика свакако ужасна па стога и незамислива, то се изнова понавља једно питање на кога нема и не може бити рационалног одговора: какав је садашњи тренутак и куд нас он води?

Као вредна кап у светском мору народа, ми Срби то питање постављамо сами себи и на то тражимо одговор.

Тренутак није добар ни за народ ни за његову поезију, поезију која је врхунац језика народног бића, без кога би сваки народ усахнуо као биљка без воде и сунца.

Сајам је књига у престоном Граду. Свет врви сајамским халама, где улазница кошта четири пута више од петокњижја скоро преминулог великог српског песника Александра Ристовића. А десет пута више имају цену наслови чији аутори(це) се у тој хиперпродукцији нажваканих текстова тек уче првој писмености.

Па где смо ми као друштво које треба да негује и вреднује највишу уметност, поезију пре свега? Рекао бих да смо на низбрдици, али докле? Али, доконам, где има питања – има и одговора.

ЛеЗ 0005875   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s