Анђујка

АНЂУЈКА 

немогућа трилогија   (одломак из романа „Трговци светлошћу“, 1.  део)

 

1

 

SEPTEM SERMONES AD MORTUOS

(Изводи из Седам проповеди мртвима што их записа Василид у Александрији, граду у коме Исток дотицаше Запад )

“Прва проповед

Мртви се вратише из Јерусалима, где не нађоше оно за чим су трагали. Преклињаху ме да их пустим унутра како би чули моју реч, те ја започех поуку.

Почујте: од ништавила почињем. Ништавило је исто што и пуноћа. У односу на бескрај, пуно не значи ништа више од празног. Ништавило је истовремено и празно и пуно. А опет, могло би се о ништавилу и све друго рећи, као, на пример, да је бело и црно или пак, да оно то није или да јесте. Оно што је бескрајно и вечно нема никаква својства зато што има сва својства.

То ништавило или пуноћу називамо ПЛИРОМА. Како вечно и бескрајно не поседују никаква својства, тиме престају и мишљење и биће. У томе нема бића, јер би се оно тада разликовало од плироме и имало својства по којима би се идвајало као нешто засебно од плироме.

У плироми је ништа и све. Потпуно је бескорисно размишљати о плироми, јер би то довело до самоуништења.

 

(….)

Четврта проповед

Мрмљајући, мртви испунише простор, и рекоше :

Збори нам о боговима и ђаволима, проклетниче!

Сунчани бог је највише добро; ђаво је његова супротност.Тако имате два бога. Али много узвишених и добрих ствари као и пуно големих зала.Њима припадају и два богођавола; један је ПЛАМТЕЋИ, а други НИЧУЋИ.

Пламтећи је ЕРОС што има облик пламена. Пламен му даје светлост без које не може.

Ничући је ДРВО ЖИВОТА .Оно ниче, јер растом својим одржава живу твар.

Ерос букне и умире. Али дрво живота лагано расте и непрекидно се развија кроз бесконачност.

Добро и зло сједињени су у пламену.

Добро и зло сједињени су у расту дрвета.У њиховој божанствености супростављени су живот и љубав.

Попут звезданих скупина бескрајно је мноштво богова и

ђавола.

Свака звезда јесте бог, а сваки простор који звезда испуњава јесте ђаво. Али празна − пуноћа целине јесте плирома.

Деловање целине јесте Абраксас, коме се једино супроставља недејственост.

Четири јесте број главних богова, јер четири је број којим се одређују мере свету.

Један јесте почетак, сунчани бог.

Два јесте Ерос; јер он спаја двоје и распростире се у свом сјају.

Три јесте Дрво Живота, јер испуњава простор телесним облицима.

Четири јесте ђаво, јер он открива све што је скривено.

Све што има обличје телесне природе ђаво разлаже; он је разарач у којем се све своди на ништа.

За мене, коме беше дато знање о мноштву и разноликости богова, то је добро. Али, тешко вама који ово нескладно мноштво замењујете једним богом. Јер, чинећи тако, изазивате патњу што се из вашег неразумевања рађа и скрнавите створење чија природа и циљ јесте различитост. Како можете остати верни својој властитој природи када покушавате да мноштво преобразите у једно? Оно што чините боговима на исти начин се враћа вама. Сви постајете једнаки па је ваша природа оскрнављена.

Једнакост ће превладати једино ради човека, али не и за бога. Јер богова је много, а људи мало. Богови су моћни и могу поднети своју многострукост. Јер попут звезда опстају они у самоћи, неизмерним пространствима међусобно раздвојени. Али људи су слаби и не могу поднети своју многоструку природу. Због тога они обитавају заједно и теже заједништву, како би поднели

своју издвојеност. У име спасења предајем вам ову одбачену истину, у чије име сам и ја сам био одбачен.

Мноштво богова одговара мноштву људи.

Безбројне богове очекује људско стање. Безбројни богови бејаху људи. Човек дели природу богова. Од богова он потиче и враћа се богу.

Па тако − као што није имало сврхе размишљати о плироми, тако није упутно штовати мноштво богова. А, најмање је упутно штовати првог бога који је делотворно обиље и summum bonum. Молитвом нашом томе ништа не додајемо, нити из тога

ишта добијамо: јер делотворна празнина гута све.

Светли богови творе небески свет. Он је многострук и распростире се и развија бескрајно. Сунчани бог је врховни господар тог света.

Тамни богови творе земаљски свет. Они су једноставни и бескрајно ситни и пропадљиви. Ђаво је најнижи господар земаљског света,дух Месеца, пратилац Земље, мањи, хладнији и беживотнији од Земље.

Нема разлике у моћи између између небеских и земаљских богова.Небески богови се увећавају, а земаљски смањују. Немерљиво је кретање и једних и других.

 

Пета проповед

Ругаху се и узвикиваху мртви: поучи нас, лажљивче, о цркви и светој заједници.

Свет богова обзнањује се у духовности и полности.Небеске срећемо у духовности, земаљске богове у полности.

Духовност поима и обухвата. Она има женски лик па је стога зовемо MATER CELESTIS, небеска мати. Полност рађа и ствара. Она је мушког лика, па је стога зовемо PHALLCE,

земаљски отац.

Полност мушка више је земаљска, полност женска више је духовна.

Духовност мушка више је небеска, и тежи вишем.

Духовност женска више је земаљска, и тежи нижем.

Варљива и ђаволска је духовност мушка што тежи нижем.

Варљива и ђаволска је духовност женска што тежи ка вишем.

Свака мора да остане на свом властитом месту.

Ако не раздвоје своје духовне путеве мушкарац и жена узајамно се претварају у ђаволе, јер природа створења је у различитости.

Полност мушка има свој земаљски, полност женска свој духовни ток. Ако не разлуче своју полност, мушкарац и жена узајамно постају ђаволи.

Мушкарац спознаје ниже, жена оно више.

Човек се разликује и од духовности и од полности. Духовност назива Мајком, коју поставља између себе и земље.

Полност назива Фалусом, који поставља између себе и земље. Мајка и Фалус јесу надљудски демони који откривају свет богова. Они су за нас делотворнији од богова зато што су тесно повезани с нашом властитом природом. Ако се не издвојите од полности и духовности, разликујући их како по вишој тако и по нижој природи, препустићете им се као својства плироме.

Духовност и полност нису ваша својства, нису ствари које поседујете и задржавате. Али, они поседују и обухватају вас; јер то су моћни демони, божанске појаве, и, стога су, будући да постоје у себи, нешто што вас превазилази. Ниједан човек нема духовност за себе, нити полност за себе. Али подређен је закону духовности и полности.

Ниједан човек, стога, не може да им умакне. У њима треба видети демоне, заједнички задатак и опасност, заједнички терет који вам живот поставља (……)

Човек је слаб, па је заједница неопходна. Ако ваша заједница није под знаком Мајке, онда је под знаком Фалуса.Недостатак заједнице изазива патњу и болест. Заједништво у свему

представља безобличност и утапање.

Различитост води издвојености. Издвојеност се супроставља заједништву. Али заједница је нужна због људске слабости спрам богова и демона и њиховог несавладивог закона.

Има, стога, онолико заједништва колико је зарад богова, а не људи ради, потребно. Богови вас присиљавају на заједништво.Онолико колико вас на њу присиљавају, толико је заједница неопходна, више од тога је зло.

Нека се у заједници сваки човек подреди другима, па ће заједница опстати, јер вам је потребна.

У издвојености један човек ће бити надмоћан у односу на друге, како би сваки човек могао да спозна самога себе и да избегне ропство.

У заједници ће бити уздржаности.

У издвојености ће бити расипништва.

Заједништво је дубина.

Издвојеност је висина.

Права мера заједнице прочишћава и чува.

Права мера заједнице прочишћава и увећава.

Заједница нам пружа топлину, издвојеност − светлост.

 

Шеста проповед

Демон полности попут змије приступа нашој души. Он је полуљудски и обзнањује се као пожудна мисао.

Демон духовности попут беле птице спушта се у нашу душу. Он је полуљудски и указује се као мисаона жудња.

Змија је земаљска, полудемонска душа, дух − и сродна је духовима мртвих. Због тога се, као и они, шуња међу земаљским стварима, будећи у нама или зебњу или неумерену жудњу. Змијска природа сродна је женској. Она вечно трага за друштвом мртвих издвојености. Змија је блудница. Одаје се разврату са ђаволом и злим духовима; она је зли тиранин и мучитељ, који се поводи увек за најгорим друштвом. Бела птица је полунебеска душа човечија.Она живи с мајком, спуштајући се тек повремено. Птица има природу сродну човечијој и представља делотворну мисао. Девичански је чиста и усамљена. Мајчин је гласник. Лети високо изнад земље. Налаже издвојеност. Преноси нам знање далеких и савршених, што некад постојаше. Чак до мајке узноси нашу реч. А ова се заузима, опомиње, али над боговима нема никакву моћ. Она је Сунчева посуда. Змија се подвлачи ниже и својим лукавством сакати или, пак, подбада фалусног демона. Исувише подле земаљске мисли рађа, такве мисли које се провлаче кроз сваку пукотину и уз сваку ствар се пожудно лепе. Желела то или не, змија нам, свакако, мора бити од користи. Она подстиче нашу моћ спознаје, помажући нам да пронађемо пут који, својом људском памећу, не бисмо моглипронаћи. (…)

 

 

Седма проповед

Тек што ноћ паде, опет приђоше мртви, тугаљива лика,и рекоше: Још једну ствар не поменусмо. Поучи нас о човеку.

Човек је капија кроз коју пролазите из спољашњег света богова, демона и душа у унутарњи свет; из вишег у нижи свет. Мален је и пролазан човек. Већ је иза вас и поново се налазите у бескрајном простору, у мањој или најдубљој бесконачности. У бескрајној даљини једна усамљена звезда стоји у зениту.

То је тај једини бог тог јединог човека. То је његов свет,његова плирома, његово божанство.

У овом свету човек је Абраксас, творац и ништитељ свог сопственог света.

Та Звезда је човеков бог и циљ.

То је његов једини бог предводник. У њему човек свој спокој налази. Према њему се одвија дуго путовање душе након смрти. У њему, попут светлости, навише блиста све оно што човек из вишега света доноси. Том једином Богу нека се моли човек.

Молитвом, светлост Звезде се појачава. Она премошћује смрт.Припрема живот за нижи свет и ублажава безнадежну жудњу за вишим. Кад се виши свет замрзне, заблиста Звезда.

Између човека и његова Бога ништа се не испречава, све дотле док човек може скренути свој поглед са пламтећег призора Абраксаса.

Овде човек, тамо Бог.

Овде слабост и ништавило, тамо вечна стваралачка моћ.

Овде ништа, осим таме и језиве влаге.

Тамо Сунце у пуном сјају.

На то мртви замукоше и вазнесоше се налик диму с ватре

пастира што ноћу бди над својим стадом…”

 (извод из рукописа књиге)

 

ЛеЗ 0005793