Бог нас чува

48. Дрвеће из Зукве, у којој су се појавиле пастрмке, по вировима, последњих година. - 131 одабрана фотографија. "Заветине"

48. Дрвеће из Зукве, у којој су се појавиле пастрмке, по вировима, последњих година. – 131 одабрана фотографија. „Заветине“

Међу нама речено/ Владимир Јагличић

Из преписке са Владимиром Јагличићем

Драги Мирославе,
 
наравно да лепе речи паметних људи значе – оне су и једино што остаје, ако мене питаш – под условом да су тачне.
 
Што се твоје опаске о каквоћи панораме, при њеном крају, тиче, она је тачна – и не дотиче се само краја ове панораме, него и краја антологије руског песништва двадесетога века, уопште. Веровао или не, тај, дванаести фајл који сам ти послао, убедљиво је слабији од осталих једанаест. Разлог је једноставан: овде су у питању млађи, још живи људи, а код осталих фајлова су у питању песници чији је радни и животни процес завршен – остало је само да се ускупи бисерје. 
Уосталом, сама чињеница смрти у песниковом опусу друкчије осветљава многе његове стихове – на неки начин их допуњује и чини дубљим.   Живом не верујеш, а мртвоме мораш. Један је прошао Стаљинове Гулаге, други је са совјетском војском рањаван, стигао све до Берлина, трећи је искусио и једно и друго…  Постоје читави опуси несхватљиво добре логорске, ратне, дисидентске поезије – и то ван свих оних великих имена, од Цветајеве до Заболоцког.
Ја још не штампам сву ту силну поезију, све верујући да ћу наћи неког издавача да ми за труд исплати цркавицу, али је, очигледно, наде све мање, као што је очигледно и то да, у ствари, никада на те паре нисам истински ни рачунао (оне су биле некакав изговор, лични, и пред породицом), јер да јесам, ја бих преводио каквог руског Хари Потера, или кримиће у наставцима. Уосталом, пловити се мора, а живети не.
 
Шта је ту је, то нам је што нам је,
пријатељски, В.
 
П. С: 
А свему томе ваља придодати и емигрантску („белу“) поезију која се грана на неколико великих центара са крупним именима и самосвојном поезијом: Кина (Харбин), Чешка („Прашка школа“), Француска („Париска нота“), Америка (Северна, али и Јужна), Србија. Постоје три емигрантска таласа, са именима о којима овде, разуме се, нико појма нема, а која су писала одлично, и које сам, све што се могло наћи, превео. 
 
Зато су Руси, са англојазичком поезијом, у двадесетом веку – најбољи. Изгубивши отаџбину и сопствене судбине, пронашли су свет.
 
Али, отуда и моји стихови о непотребности, из збирке „Стуб“: ни онда, ни данас, тај проналазак, просто, никоме не треба. И отуда жал за Милорадом Ђурићем, Огњеном Лакићевићем… све се то може лако штампати, али су потребне личности које се издвајају из своје средине, ето, као, на пример, ти. Појавили су се полуобразовани штребери, на свим местима, свуда. Уметност их, суштински, не занима. Ништа горе од полуинтелигента: то је пацов с површине, не занима га златна руда, интересују га само отпаци, њима је не само задовољна, већ их и проглашава једино вредним.
 
Као што рекох, то нам је што нам је, промениће се времена, само не знам хоћемо ли их дочекати.
А и не дочекамо ли их, право да ти кажем, остајем равнодушан: ја сам алхемичар који је пронашао злато.
 
В.

48. Јабланови уз Зукву, у којој су се појавиле пастрмке, по вировима, последњих година. - 131 одабрана фотографија. "Заветине"

48. Јабланови уз Зукву, у којој су се појавиле пастрмке, по вировима, последњих година. – 131 одабрана фотографија. „Заветине“

_______ Напомена уредника  (управника „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“)

Јагличића сам обавестио писмом да је окончано публиковање његових препева („из новије руске поезије“ у  „Суз“-у, и о првим лепим реакцијама које стижу у „Заветине“ поводом завршетка тог посла, из кога наводим само део: Не знам колико ти значе похвале овако изречене, али у овим временима урушавања свега, ове речи могу бити – међу нама речено- веома утешне, нека врста сатисфакције за ноћи и многе часове бдења. Владимире, ти си за савремену руску поезију учнио више него и руска и српска држава, али да ту ставим тачку.
     Ваљда ће се наћи издавач за те твоје рукописе! Међу нама речено, мени се чини, (грех на моју душу ако грешим), што се иде крају твоје панораме, (последњих неколико имена), као да јењава „набој“, али то су релативно млади људи па није страшно, тек је пред њима и живот и развој…
У сваком случају – свако добро. Ако се кад год чујеш са Корманом, или неким другим руским песником, поздрави их. Ја не знам до колико је живих руских песника допрла вест о публиковању ових њихових песама, добро би било да у руским медијима имамо неког познаника, или у тиражној штампи, како би се о томе пронела вест, јер не праве се панораме оваквог типа сваки дан…
Тако да је Јагличићева реакција била подстакнута тим мојим напоменама. Она може бити корисна љубитељима руске поезије уопште, зато објављујем ову преписку. Што се тиче – посећености дефинисане интернет локације „Суз“, она полако расте, не оним темпом каквим сам очекивао, али за све је потребно време и не сумњам да ће посећеност за годину –две достићи онај степен о коме ми данас ни не сањамо
М. Л.

*

48. Уз пут уз Зукву, у којој су се појавиле пастрмке, по вировима, последњих година. - 131 одабрана фотографија. "Заветине"

48. Уз пут уз Зукву, у којој су се појавиле пастрмке, по вировима, последњих година. – 131 одабрана фотографија. „Заветине“

Додајем овде – неколико Јагличићевих песама, из збирке „Стуб“ , и једну од својих, коју сам прибележио недавно – као : охрабрење, или можда као прозорче, кроз које се може провирити у друкчију Србију, тј. у сферу последње мистике… Уз фотографију из свог родног места, коју сам снимио на обалама Зукве пре две године: погледајте где праве депонију Мишљеновчани! На обалама Зукве, изнад села, које понекад буду и поплављене, и све то одбачено водурина нанесе у центар села… Кога брига? Само пре 25 година тога није било, и обале Зукве беху шарене од цветова разноразног биља, мајчине душице и јеменлике, и другог…. Али… стварање отпада и унеређивање је изгледа постало стил живота, како у српским селима, тако и у варошицама, градовима…..То не звучи као охрабрење, али нећу да прецртавам, иако противуречи оном што сам написао. Не противуречи..

 

.
Помен/ Владимир Јагличић

У прекретно смо време живели, пријатељу,
у вртлогу пловили да лађа не потоне
а тонула је често – свакога дана она.
Одлепљен од тла нашег ја завидех Антеју,
и спадао сам међу залуд приправне, потоње
што чуше вапај мајки и погребења звона.

За све окривљен, ти си, сад, утекао царе.
Мафијашком је силом цветала олигархија.
Шлаг национа крио ђубре је комунизма.
Шверц-комерц, у банкама страним народне паре.
А у ложници брачној расула косе Харпија
приљежним стиском да ти неверства никад призна.

Ситнежи певајући, данашњи Вишњић нем је.
А шта се са нацијом десило? Боље ти
реци: ко је коња слободног зауздао?
Банкарски тргујући, прокоцкао си земље,
да си их одржао, где су те могли волети.
И судиће ти они на које псе си пујдао.

Крајине погубљене, централна у руини,
а ко продаје име, и сам ће бити продан
да за векове буде облаћен и прогоњен.
Непричвршћеног здравом корену у дубини
бацише те у негве, издаше на Видован –
кад су и спасили те за овај тужни помен.

И више – смрт је твоја заветна парадигма
да зјапи тамничења нововековна спремност
која окива ледом страснији жар победе.
Ни нато-авиони, ни демократска стигма
сада нам не говоре – колико пониженост –
ко тебе, и нас с тобом, у овај мрак поведе.

Мора / Владимир Јагличић

Глође нешто изнутра,
поново.
Ко да сам, не дај Боже јутра,
окаснио на Косово.

Притегла гвожђа.

Ко да сам главу Црног Ђорђа
однео на дар султану.

Ко да сам с ногом краћом
заостао за браћом
на Кајмакчалану.

Чупају, нељудске моћи.
Ко да се свих нас тичу.

Ко да сам, не дај Боже ноћи,
пуцао у Чичу,
напустио и Жичу.

Ко да сам, босу, незбринуту,
загубио децу на путу.

Ко да сам пљунуо у лице
сирочета ил избеглице.

Ко да сам, не дај Боже дана,
издао Ратка и Радована.

Поноћна вест / Владимир Јагличић

1

Пробудила ме грмљавина.
Ноћу у три, кад ноћ већ сахне.
Улицом јурца наплавина.
Увире ток њен црн, у шахте.
Пустим радио, у глувоћи.
А на радију вест. Такве се
обелодане по поноћи
кад зебња чак и јаке тресе.
Телевизије, агенције,
свет преостали у сенци је:
приказују га у борделу
екранске муње кадра дугог –
надживе дух свој. У том телу,
сад, мрцвариће неког другог.

Муња из свода у око ми,
и кишне капи чело мију;
неће престати ту, покољи,
док дух победе не убију.
Док не докажу правоснажно
да су прогнани – излетници,
да је неважно сушто важно,
и да су нежна песма крици.
Док сва планета не поздрави
довршни удар што нас мрви –
свет бољи нисмо упознали,
а препуштамо, већ, тај, први.

2

Јер оно што нам следи више је но понижење,
живимо трагедију која се не свршава.
Достаје само њено непрестано ближење
од којег се не брани ни сном онај ко спава.

Па радујте се, злобни, што успели сте најзад
да посечете крила птици, да буде миш,
још један поступак ће остати недоказан
да надјачало стварност тек је што кришом сниш.

Одераће са тебе крваве коже капут,
прозебла без топлине да не тужи планета –
и прилика је да се утврди, још једанпут,
колико ниских бића настањује лимб света.

Јер од њих ништа свето не оста заклонито –
а од нискости издаје има ли ишта подлије?
И јесте безакоње постало законито
да се у мора патње долива, а не одлије.

3

Дуга пута за тај Стамбол,
века три се не свршава.
Да закити турски јарбол
вождова се љушка глава.

Иста главо, опет ли си,
султан-царе, проклет ли си
кад ти сабља цаство кроји:
на зулуму царство стоји.

4

Увек је твој час, узниче.
Улога, за главу скраћена.
Таквој се правди не умиче.
Џелат иде у рај.
Жртва је облаћена.
И тоне у дубину.

Све то у незнан мину.

У немогућем – трај.

22. јула 2008.

БОГ НАС ЧУВА! / Бела Тукадруз
 
Божје Око гледа нетремице.
И док ми спавамо чврстим сном,
Оно трепће и скрозира.
Божији поглед, лута нашим сном,
 
И зна све наше тајне, неверице.
И тај кромпир, пун мрља, горчине,
Склонила је Божја Рука.
 
Хитрији је од стреле, веверице.
Не може ништа да нас дрогира,
Док у нама Божији Оркестар свира!
 
Чак и кад кроз нас  грех продире
И  проклета кошава дува,
То напаст у трзајима умире.
Бог нас чува! Бог нас чува!
Среда, 26. фебруар 2014. Београд. 10:38 ч.

ЛеЗ 0005888     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s