из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Албина Сињева (1968)
Албина Сињева је рођена у Вороњежу. Радила је у „Комсомолској правди “ у Вороњежу, а касније, као главни уредник часописа „Словенски свет“. Објавила је неколико књига стихова и поетске прозе („Заборављена уметност бити вољеном“, 1995, „Девојка-говор“, 1997 итд).
* * *
Све руине, говорници и бина гледају у лица
анђела који играју за више лиге.
Прсти се тару преко страница
при покушају прелистати све књиге.
Небесима трамваји и точкови пузе,
по угловима прорастају коприва и зова,
и очи пеку, давно преставши да сузе
од старања да прочитају сва слова.
Не стиже јесен, ко да ти препустише тишину
сред кошмара са заставама и лоптама што горе,
у буквару, где мама шест година не брише прашину,
не мете паучину, нити пере прозоре.
* * *
Наизуст, минув алфабете света,
приклоњен свету сопствене природе,
пашћеш врх њеног рубног парапета:
тебе не са тог језика преводе.
Погледом – себи, једва – да све сажме:
доле – облаци, зора, магле гареж.
Човек: лежи на дну постеље празне
као из текста тек испао зарез.
Обала
Овал брега, и као кровова сен,
стаза надоле, а тамо – трака песка, широка.
Ивица земље, и влажни профил њен,
и пређа власи крај њеног слепог ока.
Тако лежи она, очи горке скривши, да утону
дубље од дна, од сећања – памтиш ли, што нас сроди,
где смо, узевши се за руке, стајали лицем према сутону,
до колена у времену, као у води.
Погледај – све се мрви шарама без отпора,
и на самој граници неба и вода
обнажава се дечји затиљак мора,
и заокругљује се хоризонт свода.
Тако леже светови, неприметно мазећи једно друго –
небо, копно, и сутон, и вода што трепери –
глава уз главу, свак у сан свој загледан ћутке, дуго,
ко што спавају звери.
ЛеЗ 0005898
СУЗ 