Александар ГАБРИЈЕЛ (1961)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Александар ГАБРИЈЕЛ (1961)

Александар ГАБРИЈЕЛ (1961)

Александр Михајлович Габријел родио се 27. новембра 1961. године у Минску (сада у Белорусији) Студирао је на Факултету индустрије топлотне енергије белоруског националног техничког университета (1978-1983), и радио у својојс труци, као научни сарадник, до 1992. године. Године 1988. је одбранио докторску дисертацију.  Од 1992. бавио се банкарским и трговачким пословима, а 1997. године је емигрирао с породицом у Сједињене Америчке Државе. Габријел се тек у Америци почео озбиљније бавити поезијом, а године 2004 је његова поезија постала и шире позната, преко интернетских мрежа. Објавио је две збирке песама у Русији, добитник је више награда за поезију (међу њима Златног пера Русије, 2008) О његовој поезији су се веома лепо изражавали Лав Лосев, Александар Кабанов, Изја Шлосберг. Евгениј Витковски је рекао да је Александр Габријел „мајстор, при томе првога реда, таквих се, у нашој не баш сиромашној литератури, може навести свега десетак“.

С прозора на другом спрату

Кишљиво. Ветри небивали трају.
Вече лепљивом превлаче пеленом.
У Авеља и Каина коцкају
мраз и пролеће стигло, незелено.
Никог не чини то срећнијим данас:
ни тле, ни куће, ни човечја лица,
мраз кокаински бео, као талас
увлачи се у ноздрве улица.
Небо над земљом у лету бришућем
проплива, дрхтећ облаком, па паде…
И гледа песник тај видик из куће –
с прозора другог спрата своје зграде.
Кроз недоступни лутајући космос,
он у светићу свом обнавља лучно
време које се умешта у простор,
вртећи га у длану облом ручком.
И боле љутом раном ноћобдије
несреће што се десише, код свих…

Киша зидове проби. У соби је.
Кристализује, већ, себе у стих.

Људи у црном

Дати су таква ширина, и такав простор, нама!
Шетај – не желим – ради, дави се кокицама;
нема кише, ни снега у временској прогнози.
Али људе у црном увек изрони тама:
хладни погледи, оштри подбраци – дај помози!

Фризуре им стандардне, дишу редно, без стеге.
Зашто, веле, на сунцу видите само пеге?
Веле, у очи гледајте, не мрмљајте у глас!
За ким се дрма звонце – то не зна се, колеге!
Ал вечно живи сумња – да не звони због нас?

Како ли само они, стражари наше слободе –
изнутра ли, ил споља – вечно пролазом ходе,
даве, и гуше – па и дах наш постаје претња?
Подчињени, бројимо време које нам оде…
Божјаци не пију, пошто пропала им је јетра.

Сами смо себи давно судије и џелати,
тучемо сами по себи из свих оруђа ратних
док грактањем нам праве по лобањи пометњу…

Пролазе људи у црном поред, нико да сврати.
Очито, за њих више не представљамо претњу.

Ћутке

Добри мој друже – брат си ми, одавно;
кад си ту – двери заклопе се Хада;
збир губитака прикупљених славно
подносим – зубе стиснем, ко некада.
Не подсећај на достигнућа рој,
дворац Победа под кључем нек снива..
Дај да ћутимо. Ћутња, друже мој,
од поговора ефектнија бива.
Учим, исисав чашу, спустив длан,
живети шкрто, мирно на граници,
као мој знани мачо nomber one –
мајстор трупала, месар у кланици.
И просто пити, од овога трена,
с тобом. Разнети мреже што се плету.
Шта мари што је отишла та жена.
Шта мари што је најлепша на свету.

Пред олују

Одлази текућег дана лађа у сутра, тише…
Јул је. Безветрица је. Предосећање кише.
Тишина је у граду осуђеноме, целом…
Сумња на страну! Небески Корбизије
поставио је потпис под пројектом: стихије.
Биће туробног грома. То је – црно на бело.

Одлично знају измучене дворишне целине,.
како се усне града сушнуше од врелине,
док облак лети, влагу преставши да набира…
А ваздух ко желе чврст је, ал мрачан, и не шљашти,
и замукнуше птице.
И на столу се пашти
уморан од сопствене немости лист папира.

Контрапункт

У паучини рутинско-кретенских послића
одравши себи душу у ове тешке дане,
на свету, који и није више тако обичан,
ко неприметна лутка живиш, са стране.

У авангарди светкују они који не маре за факултете.
Ситнице,  што би их колена болела од пасуља…
Шећер, помешан са сољу, да се укуси поремете,
ал привикнеш се, још кад додаш и мало уља…

Није све до земље, у облацима нико да се раскрили,
исти Паклови и Рајеви чине се, и без чуда;
свуд дугови, у дуговима си као у свили,
и трчкарају по теби свилопреље, посвуда.

На тасовима објективности разбијена је скала,
злочинац поста отмен судија који суди…
Али страшнија су од свега – огледала, огледала,
из којих гледају непознати људи..

У тебе, мудраца, мањак простоте има овласт,
заборавише на тебе – да ли бог, да ли бози…

…али спасава љубав, без које – следи пропаст,
а уз коју су одложени сви епилози.

Антијесен

Под јесењом петом опет нам је проборавити воља.
Зову јесен „златном“, а то је – позлата, нешто боља,
у пијачан дан, од пола карата. Бижутерија. Шмира.
Тема са темпом „модерато“ коју  Бог вешто свира.

На скверовима – бледи песници рију ко вуци по брлозима родним,
мада давно су пре њих опевани риђастост листова, ваздух бодљив,
киша што лети ниоткуда, и тако немлад, месечев срп…
Како сместити у појам „чудо“ ту ледност, сву ту смрт?!

Нас је варати тешко. Ми смо варању увек ради. Не мање,
испуњени смо скровитим, подсвесним хвалисањем,
живимо не баш пасторално, вратове циља секира,
али јесен – умире, а ми – пуни животног немира.

Свуда – наслаге фотографија. Сличице неведре, с рамом.
Иста позлата она, у двобоју са тамом.
Свет дрвећа се, непотребан, наг, обезличен, осипа….
На злослутном небу, птичје јато болесно од птичјег грипа.

Бостонски блуз

У нивоу са земљом – заласка слатки мус.
Осам сати, по локалном. Улазим у метро, споро.
Лето виси над градом као бисерни руж.
Ситниш у подераној капи. Плакат Мерилин Монро.
Тужни власник капе свира блуз.

Свуд, поред, пролазници, отару груд о груд.
Немир туђег кикота. Јин и Јанг вечних странаца.
И ја треба да прођем. На пет минута, туд,
да постанем епицентар стотине Луизијанаца.
Ја нисам гурман, мени не приличи фастфуд.

Мама, гушим се, мама, мени пут није скрит
само ка пределима где не постоји срећа…
Артритис гризе прсте на „Фендеру“: је л сит?
Можда и зато живи гитаре бол, осећам,
пуни заврео ваздух на Summer Street?!

Ти си Би Би Кинг данас. Ти си Бади Гај.
Црна кожа. Црн пламен очију.
Како је све то страшно – видети крај…
У такве вечери брже бива приспеће ноћију.
Ево ти пара, brother.
Свирај, не стај.
Не стај.

____________
Мус – француски слатки десерт, сличан пудингу.
Summer Street – Летња улица.
Brother (енг) – брате

Ненаписано писмо

Схвати, другар, писма давно не пишем, ко то умеће сад да обнови;
јер – као спортсмен, нисам у форми, нисам трениран.
Потихо старим, мада се претварам да сам здрав, да живот бирам,
а душа, ко увек – усамљености је верни вазал, у основи;
У географији живота – приметнији су, све више, полови,
чак и када у одлично згрејаној кући седиш, привидно миран.

То се, раније, простор делио на „овде“ и „тамо“,
и лежаху на полицама критеријуми тачне процене –
покипе варено млеко. По површини све сам кајмак, сред пене.
Звук што је у радост звао, онеме са там-тамом;
али „Титаник“ плови упркос лађама другим, и не познаје замор
макар се умори капетан за којег нема одмене.

Били су у комплету: земља, и пролеће, и боца вина танана,
и у три слова би се предосећање несрећа и туге сабило…
А сад – са збуњеним осмехом великог Чарлија, сивило
петка, увече, дели околину времена на
Рај и Пакао, и скоро да се не види међ њима међа задана.
Све је много загаситије но што се у почетку чинило.

Несклади душу узнемире ко оток у десни подмукло призван…
Амлитуде њихове од проклетства воде ка опроштају, где би.
А с благостањем сопственим стиже одвратност према себи,
та коју тако често себи уплашим се да признам.
Осећање мудрости – то је, наравно, плус, нешто изнад,
али то није мудрост, већ само њен осећај, по потреби.

А унутрашњи глас, кроз који опомиње мати,
мене је давно издао и није ми више тачка потпоре…
Ја бих, можда, све уложио на дивну кутију Пандоре –
њу, једину, на коју би било нелоше опкладу дати…
Али је изгубљен ризик. Рамена – многотонски терет прати.
И жеља за миром, ко вирус, утискује се у поре.

И то је, сигурно, све. Вести и нема, сем поруге.
Извини за јадиковку, за мотивчић болестан, сирот, сметен,
за нејасност речи и зато што се Бродски уплете
у метар и форму стихова, њихове приче дуге.
Извини и заборави. То је тек разноликост туге
због згњечене, заједничке нам цигарете.

Јулски сан  

Сањам да ме „воде“ – упорно, ал неприметно.
Око мене кипе Етном године неслободе,
кишни дан је на окус слузав, ко после греха, не плени…
И људи с ликовима медуза – прате ме као сени.
А њихов бос апоплексични, намрштен безимен Неко,
одавно ме зове Објектом – збиља, гласом већ вичним.
Кривицу ни спознао нисам, а смртоносни јад свуд, путем…
Мој дан је на сате отписан, пут разложен на минуте –
Али не мојом вољом. Јер не припадам, ни у чем,
себи. На пола корака – завијају вуци…
Као уморни бурлак, у муци, Волгом огромну баржу вучем
с предосећањем страшних дилема, невоља, патњи, злости…
Све
предозирано.
До неподношљивости.
А сну – конца и краја нема…

Сањам – нестадох, уз прост рез. А свет је исти, исти, на исходу…
Мој ведри Роџер на броду другима показује свој кез.
Јул, истом бојом дана вођен, у адској високој пећи пламти…
Мој син није од мене рођен. Моја жена ме не памти.
Ја – ни на дну, ни на вису – у вече, у зору, у трен беспочетни…
Мој родитељи су – бездетни. Моји пријатељи – пријатељи ми нису.
А јата негдашњих душмана-врагова других ратова распирише угљен…
И нећеш наћи мојих трагова ни у јандексу, ни на гуглу…
Каква се тешкоћа комеша
у мени, бестелесном, немоме,
земљи и дому неверноме, који добро и зло помеша
да призна своју безначајност у крају где су срећни сви испод неба,
и да буде тек сенка у рају – том рају, где сам непотребан,

Ал ево расвит, слободом пјан, пристиже стазицом рутине.
Белкастом траком паучине с дрвећа виси маглен дан.
Неупадљивост птичјих фонограма, ваздух ко трпки ризлинг,
и, како бива јутрима, намах – кристална прозрачност мисли.
Некуд се дедоше бол и зло с муком, немира критична маса…
Што се не зби, још ће и поћи за руком. Што пође – нема му спаса.
И, избегав метке, и шаке пилула, сунчани пулс се јави сред груди…

Тако, четрдесет петог мог јула,
присни се мени да се будим.
__________________
Роџер – тако се у морнарском жаргону назива гусарска застава

 

ЛеЗ 0005899     

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s