Александар КАБАНОВ (1968)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Александар КАБАНОВ (1968)

Александар КАБАНОВ (1968)

Руски песник Александар Михајлович Кабанов родио се 10. октобра 1968. године у Херсону. Године 1992. завршио је новинарски факултет Кијевског државног университета. Живи и ради у Кијеву. Добитник је међународне награде Кнеза Јурија Долгоруког (2005), награде часописа „Нови свет“ (2005), награде Вишеславског (2008), Волошинове (2009), итд. Његове песме превођене су на украјински, енглески, немачки, грузински и холандски језик. До сада је објавио осам збирки поезије (1989-2010).
Кабанов је песник који воли узнемирен, ковитлав, језик, каквим се труди говорити пре но што постави „обична„ питања, а она потичу, углавном, из библијских запитаности и поставки. Кабанов је, језички, налик дечаку који зна да плива, али притом као да прска све купаче око себе, па се чини да му је то, каткад, важније од самог пливања. Ту су и говор савременог аргоа, и игре речи, и надреалне слике. Кабанов жели да скрене пажњу на свој стил, да онеобичи језик. Увек кад се појави један даровит песник, он са собом доноси своју интонацију,  језик, посебну културу стиха – заправо свој темперамент, како би то истакао Гумиљов. Без таквог темперамента не би било песника Кабанова.
 
* * *

Сено, то је за крајњи случај,
блаженог кад те ноћ у стог стровали:
у тами бодљивој закључан
сред наплавина, негде на обали?

Слушати како завијају вуци,
и залеће се мува љута…
И на ушицу шаптати иглици при руци
непристојности, до јутра.

Дрво

Хоризонт у заноктицама таласа – бродско дрво:
сув терет, чита здесна налево, ко засеклицу срмом,
и пролази под сунцем, закачивши га ћубом –
опрезно скидајући златасти ивер, грубо.

Тесару невидљиви коначном збиру помози!
Спавају фурнирске библије, дремају паркетни бози,
шушањ грана сред груди, надахнуће детлића,
дај најљуће ексере иноверцу мог бића –

да друкче поверујем у тебе, без понавља…
…псујући, оцрковљених камиона чопор се јавља,
урања у брестова бујични прстовет,
и на леђима носи елитни намештај – крстове.

Људи из горског кристала

То није горење, то је говорење
светиљки, на древном језику, у муци,
то је састрадање, ноћног вида зрење
с челобитним флешом што дрхти у руци.

Кашљу, воња ко да мачка се мацила,
слепа девојчица, штапом ће у смету
нацртати врага с рошчићем, с папцима –
ја му да оживи помажем на свету.

Гојко Митић

Гојко Митићу, хау, и помало – страхау,
јер од свих које роди у пећи својој Дахау,
јер од свих каубоја одеских наших прерија
само ја и ти ратујемо, у четрдесет седам серија.

Стег црвенокожаца подижи руком верном:
нек трепти над синагогом као и над таверном,
нек се узвије изнад башибозука, пуком,
ал никад тебе неће играти глумац Безруков.

Смертију смерт поправ,
тек тугу смо завредели:
био је празан Лавов, ту су Манитуа распели –
на станици, и где би, на шинама и жбицама,
губе се твоје кике у народним витицама.

Гојко Митићу, овај свет је под морањем удешен:
ја прођох Чеченију, сав живот с вуцима плешем,
и заривам под сукњу жени рат који ме не уби,
тамо, где жбун је трнов и сечка месо руби.

_____________
Гојко Митић (1940)глумац српског порекла, прославио се улогом Винетуа у немачким вестерн-продукцијама, шездесетих и седамдесетих година прошлог века
Сергеј Безруков (1973) – популарни руски глумац, народни уметник Русије, од 2001. године

У заглављеном лифту

Лепојку плавушу прецртати,
суседа-испучутуру-друга прецртати,
насртљивог манијака прецртати
чак и генијалног песника прецртати.
Неонску лампицу уписати
која – час букне, час угаси се,
растопљену дугмад спратова,
кључевима изгребане зидове,
бразде по ћошковима „О, кукавице!“
И напокон, самоуверено придобити
курзивом божији маслачак –
бакицу чудну веома.

Њена огромна троугласта уста
и зуби од кинеског порцелана
за тридесет две персоне –
за чајанке жртвене сијају.
Наравно, могуће јој се супротставити:
„Кога гониш, бакице, остави…“
Али:
књижица Ходасевича у њеном цегеру је,
а међ страницама – секирица шкрбава,
таквом на Бесарабки месари
кијевско јутро полове.

А сјај неонски час букне –
ево бакице – божијег маслачка,
а час угасне – и бакице нема,
само тама вином три шестице
са мном, замуцкујући, говори,
да лифт је овај – чедо сижеа,
није се заглавио, већ је макнут умом,
и да се, под кошуљицом бабушкином
скривају – сви они које у почетку
приче си прецртао.

* * *

Где – мрква и ротква, ширећ зелена крила немо
стреме у плаву земљу јестивим лицем без вида,
нек је безуман полет – божанствена је та немоћ –
не можеш не кидати, не прочути се ко кидач.

Где – навукавши грех допола, уз ронилачку маску,
кроз густиш воде гледаш мрежу ко да је прва:
видиш јурцање чикова, гргеча боју чипкасту,
где је мана небеска – шачица кишних црва.

И ма шта такнеш – руком, расејаним погледом,
гиздавом речју, ко дете не знајућ куда на пут,
сав свет, нагнут, захваћен распадом, гине редом…
Поћути, немој на траву сести, не прљај капут.

+ + +

Сам себе заборавих да питам о животу,
тако заборављају крпу на неком плоту,
пред сан кључ да окрену, искључе светлост с трема.
Ја прихватих тај живот. Бољег отрова – нема.

Зима – све је на мазут, све заузето, братац:
за место је крај пећи свако смислио атак,
бензин је поскупео, у блату провинција.
Шоферу моје душе, закочи из принципа!
Следи се, стани, испиј наташте сада
одеоколон студентских комуналних зграда.
Отаџбину не видиш – збијени затвори шума.
Шоферу моје душе, не дај ми сићи с ума
кад зачујем крцкање костију стабала у муци.
И у најбоље стихове моје речи обуци.
Јаре мехове с бољарског рамена да надјача,
одени стихове моје у рику тегљача:
нек шкрипи пољем нек вас греје за хладних ноћију
тужно чудовиште мојих бесаних очију.
Све заузето, братац. Душмане почистило.
Чуј! О челасто стакло неко куцну са стилом:
тако, увече, куцка лептир, надомак лицу
ко женски прстић у прострељену слепоочницу!
Заустави се, тренуте, што ближе родној сремзи!
Шоферу моје душе, финита ла бензин!
Који је данас век? Четвртак, братац, тек.
А обећаше – живот. А говораху: „Снег“…

Прозор

Кварц, песак, борик, све сања, осећам:
без огња и без секире – све снива.
Неграђен дом, на ивици пролећа,
још није рођен лопов и грабљивац.

Промаја хлади чело са небеса,
пејсаж – за платно, а платно – сав озон!
Испод борика спију кварц и песак:
како им рећи да су они – прозор?

________________
Сам песник објашњава: кад се изложе загревању, „кварц и песак се заљубљују једно у друго и њима се рађа прозор“, то јест добија се стакло. Према томе, ван метафизичког закључка песма има и своју физичку заснованост

* * *

Деца су сама с пиштољима,
листови, одвећ стари, горе,
у ниском вагону са коњима
коњаници о смрти зборе.
Као да има коњуктивитис
боја је смрти доратаста,
и виси лампе оквир скрити,
та лампа паду тек дораста.
Станицу ћемо промашити,
пијмо чај па у сан, у дом,
у играчкици-возу мом
у играчкици-возу мом.

* * *

Ујесен у Амстердаму опадају бициклети –
то се осипају фланелни платани,
на жутима  развозе пошту, лекове, ручкове,
на црвеним – разилазе се сводници и шарлатани,
плави са сивом нијансом – за обичне су људе,
бели у златној крлечици-  за чиновнике и шљам,
понекад нађу се црни, који
опслужују гробља и крематоријуме:
ако зачујеш црно звонце –
не осврћи се, синчићу.
Само зелени бициклети, идејно незрели,
збирају се на хрпу и одбацују у канале,
чује се како се под водом врте
педале, гусне се ваздух у бодљивим обручима.
Ноћу их зајашу утопљеници,
у трен кад стартују претенденти Лавкрафтове награде.
Дечје велики – разнобојни, троточкаши,
приземљују се последњи, опрезно
спуштају се на земљу, звоне на сва звонца:
„Живот је чудесан, срећа могућна још…“
Штета, без чврсте руке.

* * *

А раније није било ничега,
то јест – било је свега, састојећег из ничега –
празнина у бескрајном асортиману,
па бирај, шта желиш: вотку, ову ил ону,
а сретнеш ли докторску кобасицу –
клањај се, пренеси поздрав,
хлеб је свима на челу, не заборави да телефонираш,
чашице ће се саме створити.

И кад већ сасвим ничега-ничега,
појављују се дремљиве женетине,
ништа, по себи симпатичније,
затим, појављују се деца,
веле, зашто од тебе стално шипак,
и стихови су ти, веле, никакви,
све о једноме – рат или вотка?
То је све – одговарам. То последње је све,
чашице ће се саме створити.

Каљостро

 (Из симпатијских стихова)

Проверити пошту, у Рожње отићи – не гине,
и летопис и зимопис, све досадом почиње.
То живот први камен у бубрег баци, по мери,
попуштају нерви кнегиње
Ројбубашвабовне. Време је да се пошта провери.

Бања се веверица у точку, пред кишу.
Песник тугује што, средње руке, ствара
и прапорци под дугом, у досади издишу…
Али, грофу Каљостру – сви пишу,
једино Господ не одговара.

Клипани смо пред сваком новином што тек креће,
и лупештво је наше разблажено пролећем,
над црквом мехурасти крстић блиста и ниче…
У пољупце – ко укус тамничења да слеће,
а ти ми пишеш: „Мили мој, чаробниче…“

Оловни шећер, сумпор-водоник, до детаља,
кроз мрље од мастила, сусрести како ваља
неошишане овце у пољима ко млеч,
отешњале су избе, година се помаља,
и позната адреса, љубав, и старост већ.

Долазак

Осећам пропаст ослонца мртва, мртвоузлове куд се лута,
у мени прораста црква на крви астронаута.
Кроз будућих векова распршиваче и стигмате претходних –
трули црква будала, све јаче, мокраћом лудака сродних.

Ноћ повучена куком, ослепљена болом – моруна, у кругу,
осећам под ребром, овог трена – све цркве падају једна у другу,
родно сплитање корења то је, до мраморне им мрве стићи:
шта остаде од вере твоје? Само рожићи и ножићи.

И поздравно над главом дижући портрет Терјешкове,
свету се јавља бог дрхтав гмижући – водом барутном тешко је,
сији творац отпада – гори ко мешалица у нирвани,
друже стаклени, плач успори – речник је дрвен у пилани.

Прави се нем на пустом копну, чекај исправке, миран,
и купићу ти златну лопту у продавници сувенира –
под спортском мајицом криј све, до јутра, нека питањца лете:
шта је то – лопта крадена, унутра, ил окаснело дете?

Нимбус над ринглом, светли дар, штипкаће мраз окоља,
и отвориће се шар златном свилицом, споља:
пузнуће чарни јеж, невитак, у потрагу по парчад зрња –
кренуће, не баш Спаситељ, ал ипак – сав у џемперу трња.

Принудно-јабучни крст већ приседе, леђа отежа, али:
јежић јабуку једе, јежић јабуку једе, а појевши је – жали;
на пољима Бајконура зима је, црно-беле строфе се коте,
и јаме бездана тама над свима је, ко врхови Голготе.
Олујна купола

Олујна маглина, с јутра задата, над имања се нагне,
лута као жена брадата што цуња после свадбе,
издужујући се у сићушне грохоте, надевајући личине,
ја и ти смо – љубави и похоте променљиве величине.

Кадини крстићи – славинице у вису, заврнеш – пролију се нулице снолике,
на подићима то ћилимчићи и нису, већ георгике и буколике,
над творцем-Сјај-дуралуминијем ходају, сред блеска:
лик спаситеља из Израиља и, финије, медицинка из Геническа.

У ресторан је бура упала, тањире с харингама тресе,
прогрме празним клупама – без мираза цура, удаљује се.
Памтиш: тај чупајући звук материје, чај с двопеком што усне пали…

… Рађали смо се у орману империје и, ко скелети, ван испадали:
неоткривене Америке, микроскопи обсерваторије,
с црвеним дипломама – из хистерике, с црним белегом – из историје.
Молитва

Незаборављив укус лажне сцене:
напитак скуван да попари, с чајем.
Не верујеш ли, Господе, у мене –
захвалан сам ти, захвалан остајем.

Прекрсти. Цртом прецртај, кад кажеш:
само ми не дај на заклетву Звери.
Јер чак и за то што, Господе, лажеш,
ја ти верујем, остајем у вери.

Ево се откри земни пут пред гробом,
а љубав мари за љубав све ређе…
Господе, ко је то остао с Тобом  –
и мршти своје првобитне веђе?

Слободу души обећавши – рашта? –
њој не нареди: „Ван се вуци, тамо!“
Господе, како можеш да опрашташ,
ако ми сами себи не праштамо?

1998.

* * *

Надахнуће је – заћутати, свечан,
а посебно на руском, у жаргону.
За прозором, ко цвет у самогону,
плови месеца охлађени печат.
Хвалисања и брбљања лиши ме
и шатровачког, лоповске фризуре.
Родна јесени увозне тинктуре,
сав свет је – уво потпуне тишине.
Над кармом, џепном Библијом истине,
картом (болничком?) земље, морем, копном –
песник је – уво потпуне тишине
са разбијеном бубном опном…

Усну наш син. А ти, на дохват, строга,
прћасти космос док чуваш сред зене,
не слутиш да је ћутање – од Бога,
али знаш да је то дете – од мене.

______________
Самогон  – руска домаћа ракија

* * *

Напој ме, Отаџбино, златоустим уснама
у тамно-плавој јами, где је пити и ласти.
У крв се стиснуше речи! Посечени са вама
због истине ћемо у падежима пасти!

Шта је истина, када, пијац не признајући,
скрива од нашег настојања
сузице надахнућа и усхита горућих
специјална гас-маска постојања.

Остави ме у врту, на брегу, крај извора,
близу Господњег срца, у лободи…
Где рукопис се пали, и живети се мора
на Хлебњикову и води.

Из непослатог писма

Кримски сутони твоји, узниче пансионата
у лила су, и рујним, пенушцима муската.
Крај Партенитског кеја – ветровит, зубат приступ,
немаш ком да препишеш књигу о Монте Кристу.

Море кине у сутон малим шверцерским чамцем,
Ају Даг од мамурлука загрми кратким ланцем.
Скрио месец у шлему сребрном мотоциклисту:
немаш ком да препишеш књигу о Монте Кристу.

Знаш, нисмо сви ми умрли, ум пустили низ улицу:
одмамише нас, у сутон, на орахову фрулицу,
спуштасмо се у пакла ложионе нестале,
и вршисмо подвиге – али постељне, премале.

Дуговечници месни пацовима нас звали,
у свод смо, од инфекција, под кипарисе пали.
Пишем ти, последњем брату, саборцу пука истог:
– не залутај у сутон – ћутањем злата чистог.

Већ руши васељену кроз чини светло-рђаве,
крај Партенитске луке,
око Кастељске тврђаве.

Бубе

Долетеше они и прекорачише праг –
бубомужици у чизмама од сафијана:
буба – пегави јелен, буба – носорог наг,
и мајмун – буба очарана.

И гледали су у далеки кут тмине избине,
где под стаклом, крај кандила стаде –
чудна буба – Исус, буба – тужне судбине
а друге и не треба награде.

Шта је истина, ако је извор пропао наш,
а лавор за прање руку пун земље што се спекла,
скида буба-прокуратор оклопљен плашт,
јер гладијатор није патрицијског порекла.

На гробним крстовима охрапављује кора,
и месија је скоро постао и реклама,
човече-човече, растајати се мора –
са својим бубама-бубама.
* * *

Заклавши кувара, у двориште, наште
изађох: ту куће и гробља бди смеса,
и свог сна се сетих где Њујорче ваше
сјаше ко лобања Демијена Херста.

Кезе чељуст свеци сред дуванског дима:
зуб нежности, па зуб мудрости, освете,
све чешће, за ручком, видим у сновима
троване животом сластице отете,

академске арке мостова и брана,
и опустошене у кућа зенице:
отров који плеше кроз отвор окана,
зрак прожимајући и књижне странице.

Од виршли чудесни свет се каткад ствара,
бесмртношћу пуни канте за гладника:
ја схватих – кривица није до кувара.
Вратих се у кућу, оживех јадника.

_________________________
Демијен Херст (1965) – енглески сликар и вајар, сматра се данас најбогатијим уметником на свету. Овде се мисли на његову скулптуру „За љубав Господову“, која представља људску лобању од платине и брилијаната која је продата за 100 милиона долара.

* * *

Пастиру наш, иже јеси, и ја сам – помало – јеси:
ево кромпира у маслу и харинге: замеси:
све манастирска храна, сушена, то умемо
ево вотке у чаши, за здравље да се куцнемо.

Чудеса нек су јестива – а живот  сам – послатак,
понекад – са сузама,  а с чешњем лукца, каткад,
само у војном котлићу звецне ил пљусне меко –
залутали метак ил оцеђено млеко.

Ред, људетино свежа, не гурај бутом нагим,
у кулинарској књизи рецепт си баба Јагин,
ал ти не губиш лице, чак ни у котлу зналца,
а смрт је – замешаност сукрвице и салца.

Нема на свету народа, код ког за пиће и храну
толико имена нежних на залихама свану,
сећање гладно, крени, из заборава, тмином –
у  тридесет и трећу, у село Јемељчино:

ледна колиба, сточић, огризак свеће љути,
бака унуку мази: „Мила, ти сад не ћути,
рујно сунашце иза шуме и мора још се успија,
слађана моја, моја најукуснија…“

Хлеб наш насушни дажд нам днес,
Господе, стално јести остаје наша свест,
и треба да се кријеш, поштеђен од потребе,
јер ако се појавиш појешћемо и Тебе.

* * *

Веле да се смрт – плаши  голицања,
зато коштане пете своје и крије, склања
час у смешне хулахопке и у папуче склиске,
час у моје грешке и отиске.

Не, мишљах, нису сви песници – пичкопаћеници –
спремајући се смрти под јорган ко женици:
ех, зашкакљаћу је, док не отегне папке
да осветим све патнике испод луне златне –
па ја имам тако дуге прсте,
јебачки дуге и нежне прсте!

Ал кад схватих да су јој бедра – медна, са стране обе,
груди подобне винским бреговима Кордобе,
искључих мобилни, журно навукох завесе,
у смрт засадих – рајско воће, да га понесе.

… Негде на Украјини, у вишњику на брегу
понела је од мене она сина и ћерку,
у ведрима љуљашке, кроз разне народе,
кроз воће и поврће, кроз сокове и воде…

Кажу да сјесени се Лета у Припјат смести,
тамо је трговина, за попити и јести,
а тргују – не Јеше, Хохоли и не Јети,
не касапи, зомбији – деца чија пут светли:

девојчица – најдуже прсте на свету има,
дечачић је на свету с најјачим муданцима.
Не предају се, понављају једну те исту фразу:
„Смрти – нема; нема;
мама је отишла у базу…“

12. марта 2009.
 
__________________
Припјат –  град на Северу Украјине напуштен после хаварије у Чернобиљу

* * *

И Рим је – римејк, права је – тишина,
ал, хоће дораду бољег аранжмана.
Ти немиш, ал реч је на усни висила,
пуже ко божија кравица, без плана.
Уздрхтали Тибре, аз јесм сав река
сав у платановим ходам закрпама,
мој свод је прикачен уз строп шта ли чека
док зрак дизалице уздижу над нама.
Нек крчма октобром ћилибарским лебди
зујећи док сјај се запаљени плете
може се, вечности, мислити о теби
и виљушком, уз то, фрћкати шпагете.

* * *

Надоле лицем моја земља пала,
шине ко шнир корсетски,
парни воз лети, од кристала:
ложач – Габријел Росети.
Ако у пећи плам постане блед,
ако се белим жар усија сјајем –
Габријел бацне лед,
ил угаљ додаје.
А кад у њему спокој, ко одлуком
подваљку крене, са кривњом додира,
Габријел кристалном  руком
кристални пенис свој полира.
Живот – комади доњег рубља свежи
на штипаљкама анђела. Сведочим:
надоле лицем моја земља лежи
али Бог има право прве ноћи.

Достојевски

Кроз горући жбун кише, сав у брезовом иверју воде –
скренух у Сенску, и сакрих секиру под ветровку,
сећање-сећање моје заплетено у две браде модне
лакомислено мирисаше на вотку.

И четрдесет пет се може примити за педесет,
созерцавајући патролу што обилази трговачке радње
где кобасична звер се попут ролетни тресе –
сред кошуљице природне, складне.

А прокапне ли снег, шта ће рећи о земљи на коју допре –
по обиму трагова, по опушцима у вишњевој помади,
еј, Раскољникове-џан, ускачи у шевролет што пре,
видиш ли отаџбину, позади?

Сјај спаситељски неки (стукнуше бол, зло, сила),
штрчи из васељенског мрака нити хируршком,
и баба-зеленашица такође некад је била
асистенткиња на филолошком.

28. новембра 2012.
________________
Раскољникове-џан – обраћање источних народа

* * *

Нек скоче што више цене – да ликвидирам небивство,
гвоздене нокте да наденем, да се дочепам неба твог чистог,
звезде од пијанства нек клижу, а около – ћумези опустели:
отрчаћемо на сретање у Брижу – граду убица и лабудова белих.

Пролазнике не лове за реч – за дела, ко пастрмку на мускатно орашче,
памтиш ли веђе Колина Фарела  – такве су обрве тамо сваком израсле
а житељ уморан, младости лишен, навек напустив послове, стишан,
пред сан пригушивач брише и у оптички гледа нишан.

То у камним боксовима канала зналци – жваћу кожице масне, сиве,
овде убице-професионалци не раде – просто живе,
То над вуду-лутком плаче – безимен стрелац из Чите,
жалим што лабуд неки гаче од сувишка лепоте скрите.

Ево – неонски сјај засија, ми смо слични на пар минута:
веле да љубав – убија, недавно проверих – не лажу овог пута,
а кад се вратимо из Брижа, у даљину вечне мреже придњестровских осама,
купићу ти панталоне и хаљину, носићеш хаљину и панталоне потаман.

4. новембра 2012.

Email у Царско село

Насецкао сам лук, очистио сто од сечке,
и, засузивши, сам себи признах, празан,
толико волим код Пушкина стихове совјетске,
с глаголском римом и са сликама голим,
а ево Державин – мени се не указа.

У хладном офису, на фејсбуку, жеђ своју, мамуран, толим –
читам о декабристима, о пучу из невоље,
лепојко, толико Пушкина волим,
али, понекад је код Љермонтова – боље.

Пејзажне лирике – тако је туђа свест, и
дуже од века отраја штафета:
живети постаде боље, може се пити и јести,
а свега тога има – код Тјутчева и Фета.

А Бродски Јосиф, у друкчи стаје депо,
како је, мој анђеле, мислити да електрика
може да  изда – одвратно и нелепо,
или да чак и нафта постаје синтетика.

Како жалим што јадни Пушкин – није роба,
о, колико бих отаџбина продао пијаци светској:
да би се чуо корак, кроз сав тај занос доба –
будућег песника совјетског.

* * *

А ми смо – мрачни, ко пљусци и згрчке
ноћничке воде по брезовој кори,
и наш је Господ раздељен на цврчке,
на звезде, жбуње и јарке у гори.
Мислећ будућност и прошлост шта значе,
кашље време при ходу на планети,
пободен крст је – први камен бачен:
са захвалношћу према Теби лети.
Кроз стаклен ходник, кроз вакуум вечни,
тера јахаче степске, снагу црпи,
кроз оградишни процеп, спомен дечји,
неподношљиво и трпко – „истрпи“.
Гле, морски зупци у крилу азура,
поштанске марке већ дубина лепи,
у пионирском логору дежурам,
а онај камен још ка теби лети.
Кроз деканат (ту: пауза-реклама),
кроз цуру лако одету у ролку,
кроз камуфлажу потомачког шљама,
навештену у сержанту Головку.
Лица облака с пудром, изнад доља,
у стас јесени завирити теже,
у блогу – јузер-пику ја се мољах,
и восак црвен уста ми сажеже.
Зауставити – пружам руку дугу,
(недосежан сам – суров, ја не жалим) –
с калдрме камен што лети по кругу,
и жури натраг, у свој Јерусалим.

* * *

Песме о киши – од воде су:
кап сугласника, самогласника
сагласних напор мој у стресу
да не пропада сасвим, никад.
Ни кад нагласке траже јаче,
ни крв кад хоће од мог геста,
кад надахнућем врелим зраче,
граде од длаке и од меса.
Лети, уриј се, плов припремај,
слушај грлену реку:
песме о теби – љубав су према
сасвим другом човеку.

Вознесење

Ђаво изгони мужике из цркве – да попуше,
скупља их за оградом, поред усахле вишње,
прекрива зеленим тушем и птичијом мрежицом,
чипком павлаке од цигаретног дима.
Грлећи један другог за рамена у круг,
ко фудбалери у суперфиналу за пехар Христа,
покушавају певати, запињући у почетку, разгревајући
покретач песме, присећајући се речи и мотива.
О броде – јајолика суштино света
у чипкастој павлаци цигаретног дима,
пред старт остаде пола допевати куплета,
а по узлету – понављати ту песму, опет и опет.
Као из табакере, кад брзоплето откаче опругу,
искочиће баћушка у празничној одежди,
често и ситно почеће да се крсти, не успевајући
да доцрта свој лик – невидљивим угљеном.

Манас

Он трза на мандолини у Чујској долини,
где сунце прави ћелу на узвисини,
понекад к њему долази Чингиз Ајтматов,
просто, без секјуритија, и адвоката.
Веле да је то – Манас, пријатељ Тохтамиша,
јунак и песник, који је надживео своју легенду.
Код њега – товар хашиша,  будистички „кров“ од киша,
шта још треба, да дочека старост,
интелигенту?
Једи коњску кобасицу, памтећи Пегаза,
проверавај мобилни, чекај до следећег указа,
а кад дође – сурвај на себе лавину, нек слети,
кишни човече, од половине Јети.

* * *

И. Полишчуку

Било је подне од свеже тишине
што пуклине са лубеница рађа,
хоризонт зноји леђа из висине –
леже ко јогин на јарболе лађа.
Свет на обали одморио душе,
кестеновима под мишке хрлећи,
и проститутке свих сојева пуше
с морнарима се уморно грлећи.
Мирише пиво крај кеја и стуба,
машинско уље, гар и мирис дима,
свод под нишаном јарбола и труба,
заћута нагло, брањен облацима.
Оркестар поче да свира, навиком,
старе водвиље с летње баште, доле,
и прохте ми се постати музиком
уз коју се опраштају и воле.

1990.

ЛеЗ 0005919     

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s