Александар КИЛДИШЕВ (1964?)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

+ + +

Тамо се води битка, где беле оклопе
навукоше ратничке птице,
оне кољу ветар
ударима оштрих крила.
И леде се на приобаљу скелети рибарских чамаца.
Немоћно приседе подаље
скалд Етил, син Грима Риђег.
Снемоћао ратник, њему је тешко
на вагу срца ставити штит,
навалити на плећа тешки панцир.
Сина му узе море, али чини се
из бездана позива на бој,
и освету, вучица
ослепљена златом.

+ + +

У сну сам видео реку, Иртиш, или Агару.
Она ишчупа са кореном
с насипа иностраног дрво.
С грана тамне крезубе леднике
рунио је и даље носио ток.
Затим јасно угледах
како ишчупано
из хаоса успомена,
посадисмо удвоје
вишњево стабло, с надом,
да ће упролеће испловити на реку
бела флотила лати.

+ + +

Емоционални шок
одливен у строфу
смири се навек
и чека адресата.
Јутрос у метроу
сат на руци суседовој,
у злату налубљеном
одједном зазвони:
признам ли да сам га чуо
на бетонско поштанско сандуче
пашћу ко златна киша.

+ + +

Пишем априлску поему.
У срцу лежи мртав миш,
На земљи сплеле се гране.
Паде снег грудвама, не на мене,
на папир.
Смисао је – у преображају!
И свет су богови саздали
да би ушао у песму.

+ + +

У руци мојој је мач,
она је иза прозора, али ући не могу.
Свуда царује паук
и отка црно да скрије златне палате
хуља злочинац.

+ + +

Путовао сам кући, из града.
Мислио да се удаљавам од света,
нисам знао да је то замена,
осим садашње муке – за немогућност
да изразим себе кроз реч.
Иза прозора су ме привлачиле ватре
и падао је стрми снег,
мутњикаво су се клупчале
у белој светлости светиљке.
Сетих се Дантеовог „Раја“,
његових цикличних светова,
високих белих бића
у обасјању Руже.
Помислих: могу ли се приближити к сјају
они, бели анђели,
може ли занос предодређен на неуспех,
који увек прогута Центрипетална сила.

Лепо је мислити да „перестројка“
да Марич – спадају у „још“, а Карабах у „већ“.
Марич је – мој пријатељ писац,
низак као Наполеон,
и немилостан као Кутузов.
„Јешће они коњетину“,
тако говори о комунистима.

+ + +

Турн Северин. „Арго“.
У мору трагови Одисеја,
као капи киселкастог зноја
на кожи веслача с галије.
Весло од приморског храста
тешке од великог батискафа
с муком витлају руке.
Ал кожа рашљи
црна, од хватања побели,
а бела кожа с дланова
згули се за дан.
Судбином су предодређени веслачи.

Апокалипса у конзерви

Лименка преостала од гостију
без поклопца, као гола,
од недеље још, стоји на прозорском прагу.
Трећег дана приметих
да надула се горња страна,
затим се заокруглило данце
и она, зањихана, окрену се насатке.
У суботу увече већ је
подсећала на болесника од водене болести
а у недељу је ишчезла, мора бити,
јер је избаци неко од укућана.

+ + +

Био је одвојен
у годинама застоја,
од свакодневице.
Прогнани недоук
покушао је да оправда себе.
И плашио се увек
да не изгуби разум,
Плашио се да огољен
мој мозак једанпут
не растопи се на ветру,
као отровна коцкица
у чаши Моцартовој.

+ + +

Тако је близу јутро.
Као и увек, пролећни димићи.
Плашим се,
мимо њих ће пронети
насмејану бакљу.

Два „П“. Пугачов и Пушкин

Кавказ је – плаветни путоказ,
вечерња тајна туге,
осетљиве сенке скриле су се у горама,
а у души је светло.
Она и Пугачов – каква чудна веза!
Избијено око мајора Карлова
склизну низ образ, као врела суза.
Празна дупља подсећа
на страшни марсијански кратер.
Није ли на то мислио Хлебњиков
ујесен у Кисловодску
године хиљаду деветсто двадесет и прве!

+ + +

Туркменски бодеж,
Нож од дивљег челика,
наследник старе каме:
на држаљи комад емајла
и две мрке мрље.
Он је успокојен у мору,
он дрема, оковани Бог,
његова енергија спокоја
једнака је количини слогова
у стиху класичног метра.
(Од Аристотела до нас
долази завет да је могуће ветар
ухватити у бројем измериву мрежу).
Али није баш тако. У уморном челику
пребива кинетичко пуњење
огња, уснулог у металу,
и ватре задремале у рогу.
И, можда, све што спава у свету
за очи, које виде суштину машине,
јесте само суздржан вапај
до бола свијених опруга.

+ + +

Кап росе је – огњен листак,
топла кап росе.
Ал неко отеса сунчев зрак
и сад је, опет, просто, вода.

+ + +

Стајати на прагу смрти
и гледати у лице времена –
ето у чему је моја снага.
Теза, која дозвољава
да се супротставим свему данашњему,
и ономе што ми тако досађује
чак и у овај априлски дан,
кад крупне хрпе снега,
величине песнице,
падају на хладну земљу;
она се узбуђује, подрхтава,
тако кипти мехуровима
као да прети да се исправи
попут челичне опруге,
тренутно задржане судбином
у сажетом стању.

Офелија

Ноћу на тамној реци
плови она ко љиљан бео
у венчаном накиту
ка далеком шуму мора
и месец се њише на њеном узглављу.

Плови она у венчаном накиту
покрај ракита и речних трава
и смрт ко бео галеб
на грудима јој спава.

+ + +

1

Кад је умро он,
мој челични исполин,
птице му заседоше на груди
и он поста чак и више жив
него што беше за живота.
Зато, зар, осетих
како ми поста пусто и тамно.

2

Кад је умирао Кухулин,
убијен крај брода,
док је дрвеће бацало гране
и безруки се постројаваху у строј,
чинило се да су на параду
изашли сумашедши
у лудачким кошуљама.

3

Петнаестог фебруара 1970.
погинуо ми је отац.
Још ми није текла ни шеста,
и сасвим га не памтим
осим некаквих мутних инсерата
из много каснијих снова.
Стало ми је да зауставим
тај дан, минут за минутом,
од јутра до касне вечери.

Предсмртни плач несреће достојнога

Још један од оних
који су на прагу смрти
стајали, који је размишљао,
мада не постаде паметнији
ни за грам, сиротан,
мада је размишљао, разбијао главу
упорно – куда душа његова
по смрти се запућује.

Из Рудаке

Поток Муљијан у Бухари.
Мирис запамтих његов
и затим мирис моје драге.
На реци Амур – влажан, шкрипутав песак,
што као свила шуштећа,
под ноге леже коњу мом.
(Мада је тешко
прегазити ту реку).
И вод Џејхунов уз брз бистар поток
свој ход успорава, опазив
пријатеља, и слаткоречивом хвалом поздравља
наших коња знојаве сапи.
О, Бухаро моја, живи вечно!
Твој хан се вратио теби, јаснога лика.
И ти си прелепа, Бухаро, као небосвод,
а хан у небу гори као месец.
Ти си, Бухаро, миомирисна,
као врт пун воћки, а хан ко нека топола
надвисује га.

+ + +

Моји бели стихови такође
једном ће пасти тамо
ко тешко бело камење.
Тако је падао „Челенџер“ разбивши се
о тврдо телесо неба.

ЛеЗ 0005920

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s