из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Александар ЛЕОНТЈЕВ (1970)
Александар Јурјевич Леонтјев родио се 26. јула 1970. године у Лењинграду. Објавио је збирке песама „Годишња доба“ (Волгоград, 1993), „Цврчак“ (Волгоград, 1996), „Врт лептирова“ (Волгоград, 1998), „Видик“ (Волгоград, 1999), „Крајина“ (Харков, 2006), „Завера“ (Санкт Петербург, 2006), као и књигу есеја „Тајне Полушињела“ (Харков, 2007). Преводио је Рилкеа, Вордсворта, Рембоа. Живео је у Волгограду, Прокопјевску, Москви, Великом Новгороду, радио као ноћни портир, физички радник, монтер сцене, пазикућа, обезбеђење поште, поштар итд. У последње време живи и ради у Санкт Петербургу.
Пески
Испод балкона, сред цветне саксије –
ни зеленкасте, ни лила главице.
Видик пролећа новог мирнији је,
јер неуоштрен замкама за птице.
Наредиш ли му – само срце – чу ли? –
куцњем разуме сне пролећа згасле.
Зар су све овог пута обманули?
Па чак и младост?… С њом растанка час је.
Не привићи се – али шта чекати.
Ништа – фарбу ће пред мај уфлекати
и исцепкати олује, одласци.
Чиме хранити белих ноћи неман?
Очи су црне – прорези на масци…
Ал навући је – како? – појма немам.
_______________
Пески – вероватно топоним неког од северних места у Русији („белнх ноћи неман“)
* * *
Испред су – само њих троје, и тек мало заостали новајлија,
што мотри траг Балтазара, и Каспара, и Мелхиора…
Шири се споро сужен вејавин зрачак, да засија
пратећи залутале по косинама гора.
Под родно крило; неко с перјем, с крзном; други – ено –
лако се враћа у долац, из далеког предела под ледом.
Ал што је лакши ловачки цегер код мушкарца, тим је свађа са женом
неизбежнија. И само кревет ће их смирити, напоредо.
Овај живот је толико једноставан да по звуку простор препознаш,
где снежним прхутима наставља расти панорама,
размичући – уз помоћ сјаја и ваздуха – поглед наш…
Нек за огрев послужи дрвенарија шумског рама!
* * *
Црвоточине, кишне боје,
угљенисаност дрвног руха,
то вода плете корпе своје
ко ја стихове од ваздуха.
Прозрачно братство наше сад је,
влаго; тај пљусак ври у нама,
али верују свеске хладне
мастилу више но сузама.
Искреношћу се плач твој проби,
на љушчице сред бара пушеш –
до мехурова, ко ја што бих,
сигурно, туђе таћи душе.
Све истине су света близу
сличности тих – ал дубоко је
земља где капи мру у низу
да се с облаком, потом, споје.
Капитолска вучица
Под стомаком, ко сталактити стена,
цвату сисице, сталагмити Рема.
Ромула чељуст умирује њена –
кроз процеп римских цркава, већ спреман.
Варварски усхит чеда, власт што држе,
ко и Етрурце, време мрви болом.
Ваш сам по млеку брат, мене истрже
из исте ноћи мајстор Полајоло!
Кад би – с безубом, макар, доњом десни,
са постамента, кроз сурову игру –
вучица сјајни повратила престиж…
Своје дарове Нил принесе Тибру,
свој дочекавши трен у људској врсти…
Сад Ђованино, друкчи, друге крсти.
___________________
Антонио дел Полајоло (1433-1498) – Фирентински сликар, вајар, јувелир и гравер. Представник касног кватрочента.
Раскршће
Котрљах се, без обзира на сутон што тек се роди,
из Сперлонге за Терачино, ко казном.
Скрете бицикл мој погрешно, са цесте.
Судбина – то су само сличности. Ничему не води
тражити догађајима разлог.
Водио је пут у Рим. То јесте!
Не воде сви… Ал овај, управо у Вечни град.
Није се залуд трудио Апије Клаудије Цек.
До Мале Азије, до Хеладе довео би ме, кад бих…
Ноћ, увелико. И потреба је сад
хотел, а не Вечни град. Изгубих се, кроз век.
Такође – после сат вожње – мало заслабих.
По Апијевом, древном… Али, авај.
Други је повратак туристи потребан, и друга свест.
Све сами Индуси дуж стаклених башта и четине.
Плантаже некакве, јаруге, некошена трава.
У гостионици се, сигурно, већ вечера, све у шест…
И чичероне није за будалетине.
Где сте, аутохтони примерци? Јелин, Јудејац,
Латин, Етрурац, Османлија – еј, где сте?
Дошло ми да се вратим, ипак, натраг, раскршћу.
Нисам такав злочинац према себи, ни крелац,
да не питам таму: „Куд воде твоје цесте“?
И ноћ ми откри звездани врт у тршћу.
Сијаше слева месец. Због њега, с трема,
задрхтури сво море… И сумња: где сам – до детаља
расеја се. Ево њега, правог пута кроз беспуће.
Нек Древни Рим тријумф спрема.
Улисовог се држати приобаља –
некако ћемо се докопати куће.
И одиста. Четврт сата – и ватре наше
шкриње засвиткаше иза пинија.
Тамо су кров и хлеб са шункицом омамном.
Туђински ли, моји ли… сви дани се збраше
на раскршћу Апијевих линија.
Дакле, на Итаци сам. Све је са мном.
_________________
Чичероне – туристички водич
Из Нижњеисетска
…на безименом гробљу у Свердловску
Б. Р.
Готским вршцима борика се пење –
сво гробље стреми у небески бездан.
Темеље саме раздире корење,
али стремећи увис све до звезда.
Мање у већем тоне, не лажу ли…
Али где тежу што обгрли чар
далеког света, а не коб што трули,
наћи нам психом? Зар овде? Ту зар?
Зато ту корак беспомоћно стаде –
изван контекста замаглише очи,
док пуни глина лобањи преграде
што сву пуноту не зна да сведочи…
Садржај, узет бројком из заграде,
као на овој ознојеној плочи.
___________
У епиграфу су цитирани стихови Бориса Рижега (1974-2001)
Нижњеисетск – Рижиј је, после самоубиства, сахрањен на Нижњеисетском гробљу у Јекатеринбургу (Свердловску, како се град звао за време владавине комуниста)
Садржај узет бројком из заграде – очито, датум рођења и смрти покојног песника
* * *
Ту снег у мају није, од Победе,
четрдесет и пете, пао, све до сада.
Чарапе летње, патике – не вреде…
Невесела у Свердловску парада.
Свила црвена – државније нема –
и стоптане у блато лале, струком.
А мишљах ту ћу проћи без проблема:
не застајући с масом за сандуком.
Умесније је и „ми“ урлајуће
од ситнежи на окупима овим.
Тако народне песме, за код куће,
још безимени, постају стихови.
Само црвено са црним на фону
полулета и полузиме воде.
Песника снеше у гроб по закону
полутамнице и полуслободе.
А овај снежић – вест је, већ шта ли је…
Веровао бих – не да бол пун злоће.
У самом болу – утеха зар није:
не вреди живот, а још нам се хоће.
Чак је и боље што налик би слика
паради: крици достојније служе.
Господе, све је то – чиста лирика:
ко суза. Чак и чистија од сузе.
___________________
Очито, реч је о сахрани песника Бориса Рижега у Јекатеринбургу (за време комуниста, Свердловску)
ЛеЗ 0005922
СУЗ 