из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Алексеј ОСТУДИН (1962)
Алексеј Остудин родио се 27. јуна 1962. године, у Казању, где је завршио физичко-математичку школу. Од детињства је посећивао литерарни кружок у Казању који је водио песник Марк Зарецки. Студирао је најпре на Књижевном иснтитуту имена Горкога, а потом на Казанском државном университету, 1985-1990. године. Са Књижевног института је избачен, пошто је претукао двојицу колега из источних совјетских република који су покушали да силују колегиницу, песникињу из Казања. Првоме је поломио вилицу, а другом ребра. Међутим, напокон су искључили њега, а не виновнике инцидента. Прозаист Ајдар Сахибзадинов пише да је Јевтушенко знаменити свој стих „песник је у Русији – више од песника“ написао под утиском тог случаја.
Штампа песме од 1978. године, а у распону од 1989. до 2011. године објавио је седам песничких збирки. Налази се на челу издавача „Норма“ у Казању, ожењен је, има сина и кћи. Песник Игор Кручик сматра да Остудин “баца рукавицу читаоцу у лице“, док га критичар Никита Васиљев види као постакмеисту и метареалисту.
Канџе
Учитавши закон пустих колибица,
с пуним правом на то, у таблице неме
уносиш заразу са речи брбљивца
који је цевчицом уједен у теме.
Реалност је – безум, митови су – ништа,
кад вољена суши чарапе на плоту!
Сваливши на раме симс крај степеништа,
ред заузми, као за лифт, за Голготу!
Нас захвата веслом као мутљаг, време,
да нас у мрак воде циклично усади…
Дозволи ми, кад већ сломило је све ме,
да те бар на скајпу по коси погладим,
екраноуписна, итд, док зебеш,
ја реч „нежност“ никад не смрзнух ко предлог –
ловим кроз растанке чаробничку тебе
као љубичице гаса узаврелог –
а можда се све то и „канџама“ звало…
Запамтићу кожом целом, оним даном,
гушчје гугутање коса, влажних мало,
и усне ти страсне под врелим ми дланом!
Гробље метафора
Нисам распети штиглиц ја под стрејом –
опера с гласних жица тек што није…
Ко би памтио шта се зби с Помпејом,
да није астму имао Плиније!
Гле, од залиха свих духовне хране,
претече речник, јер даје основу,
измеђ редова иштемо да сване
да би сажели дане у поткову.
Научивши да попљачкам све своје,
казнивши вечност, после свих напора,
рогат, ја пљуснух у четири боје,
кофу воде на гробље метафора!
Јер срце, као боца, бије, зебе,
захваћена је чаша душе лака.
Велика туга у затиљку гребе,
где је и тако одвећ ожиљака…
Шетња Петербургом
Скулптуре Летњег врта ми постајемо, у невреме.
Недодирни му опсег уцртан, дворишне крхотине неме.
Пензија две канаринке скупи, немост хватају без речи, крилом.
Иља Фоњаков на клупи, а у бронзаној фотељи – Крилов.
Нева се одлива ко уље, прети ратом пешаку бедном.
Мотори вале штуље, поре и шнирају – уједно.
У диму Обводног канала, крај друма, липе цвату, и у зенама очним,
кувано вино у кафеу из подрума неће, стоје уз плочник.
Задрхтав, нос издужим, уз врашке призоре разорења нове:
вране-грактарке дуж Прјажке отпатке на препад лове.
Неразбијен излог Фонтанке пао у ров прерован…
У Казању цветају георгине планске, а у Питеру – Ружа ветрова.
Опалити пуцањ, шта ли, у Берзу с друштвом локалних Татара?
Са „Ауроре“ братићи, нашли везу, разносе мостове на пијац, због пара!
Фарбаних здања туробну тмину ловиш погледом – ту све врви,
они су – на води и бензину … Само је Спас – на Крви!
Алга (само напред, лопове.)
Надахнућа биће, ал не мир
електрика по дланима даће:
раширени нефритични чир
пашће не у плићак – сред недаће!
Издашније, тим горе, замиреш:
јер си самцит, у свој околини,
због матице везан си за дирек,
а около – јадни бедуини.
Досади ми шкрипати једрима,
и трескати вратима разбитим!
Само свет на зврчак, с нама свима,
неће куда срљамо схватити.
Шта се буди – клица ил труљење,
тишина, ил опет паљба куља –
расвестиш се, на небо се пењеш
по косматој стабљици пасуља.
У кафанску тучу, место раја:
час зацвилиш – час ти одмор дат…
Бог нам не да никад све до краја,
задужи те сто грама пред рат.
И постане лудак цар уније,
бризне сунце у ноћ где смо кисли.
Од живота ништа зачудније,
чак ни то што не можеш да смислиш.
ЛеЗ 0005925
СУЗ 