Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Ана ГОРЕНКО (1972-1999)
Песникиња и преводилац, рођена је у градићу Бељци у Молдавији. Њено право име је Ана Карпа. Псеудоним је узела по девојачком презимену Ане Ахматове. У младости је живела у Лењинграду посећујући кафе Сајгон, култно место неколико поколења руске младежи, а са седамнаест година преселила се у Израел. Живела је у наркоманским комунама. Објављивала је поезију у израелским часописима на руском језику, а умрла предозирајући се наркотицима, 1999. године, у Тел Авиву, где је и сахрањена. Преводила је на јидиш.
После њене смрти, 2000. године, у Израелу су изашле две књиге, а у Москви 2003. књига изабраних песама „Празник недозрелог жита“. Реч је о поезији која шири простор самосвести, слободе, провокације. Многи је, по судбини и месту у руској литератури, пореде са Борисом Поплавским. Песме Ане Горенко рачунају на традицију нецензурисане руске поезије, као својеврсни одговор контракултуре која не трпи диктирајућу моду званичног става.
* * *
Где ноћ у паду руши се слободном,
ни златног перја, ни штикле у трави –
тамо се небо још, с бодрошћу водном,
сужава, али кругове не прави.
Друго се сунце смрти дигло, али
гвоздено, изнад града. Ми смо
не слушајући га, опет покушали
скрити се прашном половином зимском –
тим непојмљивим, јединим јорганом –
од својих хладних очију – за спас.
Друга се стража смрти раздра рано:
не заборавља по имену нас.
Све се за страну-две даљи – и знаћеш:
све безопасно – невидно је, сан је,
улицом хода куга. Једва да ћеш
памтити после рата ове дане.
* * *
Некакве сумњиве дроње
Запрљано и жуто сметлиште
Чупају крици недоношчета. У наше време
Такви звуци називају се поезијом –
Таква је ево и наша архитектура
И возови из метроа, и ветар лаје
А хладно је и ваздуха недостаје
Неће бити сна, ни матере, ни смрти
Као обешеник постаћу свећица лојна
Зато ћеш Господе узети ме на небо
јер певам као Божији анђео.
* * *
Видиш сунца нокат рујни
на сводима јучерашњим?
Дај му лице да обујми
кроз одмак у оку страшни.
Нељудски је нежан печат
сувог грожђа под језиком.
С тобом се на живот вечан,
на бесмртност већ привикох.
* * *
У дан празника електричног
у часу лета ничем сличног
град ми се присни заповедни
сав од обале сав подледни
из ноћи чврсто непрозирне
где су све двери недодирне
приснива ми се дрхтај море
и сиромаштво, и још горе
ал сваки пут у миру таквом
када ни речју нити шаком
ни снагом воље што додија
узвратни поглед не добијам.
ЛеЗ 0005930
СУЗ 