Ана ГОРЕНКО (1972-1999)

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Ана ГОРЕНКО (1972-1999)

Ана ГОРЕНКО (1972-1999)

Песникиња и преводилац, рођена је у градићу Бељци у Молдавији. Њено право име је Ана Карпа. Псеудоним је узела по девојачком презимену Ане Ахматове. У младости је живела у Лењинграду посећујући кафе Сајгон, култно место неколико поколења руске младежи, а са седамнаест година преселила се у Израел. Живела је у наркоманским комунама. Објављивала је поезију у израелским часописима на руском језику, а умрла предозирајући се наркотицима, 1999. године, у Тел Авиву, где је и сахрањена. Преводила је на јидиш.
После њене смрти, 2000. године, у Израелу су изашле две књиге, а у Москви 2003. књига изабраних песама Празник недозрелог жита. Реч је о поезији која шири простор самосвести, слободе, провокације. Многи је, по судбини и месту у руској литератури, пореде са Борисом Поплавским. Песме Ане Горенко рачунају на традицију нецензурисане руске поезије, као својеврсни одговор контракултуре која не трпи диктирајућу моду званичног става.

* * *

Где ноћ у паду руши се слободном,
ни златног перја, ни штикле у трави –
тамо се небо још, с бодрошћу водном,
сужава, али кругове не прави.
Друго се сунце смрти дигло, али
гвоздено, изнад града. Ми смо
не слушајући га, опет покушали
скрити се прашном половином зимском –
тим непојмљивим, јединим јорганом –
од својих хладних очију – за спас.
Друга се стража смрти раздра рано:
не заборавља по имену нас.
Све се за страну-две даљи – и знаћеш:
све безопасно – невидно је, сан је,
улицом хода куга. Једва да ћеш
памтити после рата ове дане.

* * *

Некакве сумњиве дроње
Запрљано и жуто сметлиште
Чупају крици недоношчета. У наше време
Такви звуци називају се поезијом –
Таква је ево и наша архитектура
И возови из метроа, и ветар лаје
А хладно је и ваздуха недостаје
Неће бити сна, ни матере, ни смрти
Као обешеник постаћу свећица лојна
Зато ћеш Господе узети ме на небо
јер певам као Божији анђео.

* * *

Видиш сунца нокат рујни
на сводима јучерашњим?
Дај му лице да обујми
кроз одмак у оку страшни.

Нељудски је нежан печат
сувог грожђа под језиком.
С тобом се на живот вечан,
на бесмртност већ привикох.

* * *

У дан празника електричног
у часу лета ничем сличног
град ми се присни заповедни
сав од обале сав подледни

из ноћи чврсто непрозирне
где су све двери недодирне
приснива ми се дрхтај море
и сиромаштво, и још горе

ал сваки пут у миру таквом
када ни речју нити шаком
ни снагом воље што додија
узвратни поглед не добијам.

 

ЛеЗ 0005930

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s