Андреј ПОЉАКОВ (1959)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Андреј ПОЉАКОВ (1959)

Андреј ПОЉАКОВ (1959)

Андреј Андрејевич Пољаков родио се 1959. године у граду Суми Завршио је сумски педагошки институт имена Макаренка. Аутор је пет песничких књига и лауреат је награде Ушакова Националног савета писаца Украјине. Живи у Сумију и ради као новинар.

* * *

Ко ули наду, коме треба
бесмртност што у игри наста?
Камена жено измеђ неба
и земље, пољем што урасташ.

Ватру је твоја груд плодила
ал скамени те време ледом.
Што си се пре свих нас родила,
хтедох да схватим, и не смедох.

Стаза

Играла се валом крај кеја ко сјај,
њом у собе месец улази и плива,
сваком срцу нови почетак и крај,
чворак што пролеће – све то она бива.

Стазо… Земље немаш, чак ни потлеуше,
тек туга и некуд, још, зовућа даљ.
Сина нам у име Оца васкрснуше,
и ми потрчасмо вечно гладни: „Дај!“

А небо! А небо… Ко над Нојем, дуго,
још подсећа душу на ту исту глад.
Ваљају се вали… Али друго, друго,
друго у ноћима већ сањамо сад.

Стазо, стазо… Бива стварност немогућа –
нико да помогне, не може помоћи.
Подељена на два слога неропћућа,
а тако бескрајна, дуга као ноћи.

* * *

Доћи до свега – сам, сам се упити…
Гле –  међ три бора стојим. Онда клонем:
блато. Мрак. Ваља у село хрупити,
где има чаја, код три сестре оне.
А сјутра оштром секиром, уз опој,
посећи цео вишњик, док се може.
Па одлутати, ко сред мисли лопов
који украде, ко зна што, реч „стожер“.

* * *

Зашто ли нада мном у даљини ноћној
плове златне лађе, плове, плове моћно?

Не једном се ближих душом пред свитање
њима, ал гаснуше – и згасну питање.

Ни за чим посезах, у неправи час,
ни до чег не стигох што је за све нас.

Ја знам да високо над земљом небелом,
има светло поље застрто пепелом.

Знам, тамо, у ноћној даљи конвој плови,
плове, плове лађе, и златни бродови.

Светло поље – час је сјај, а час поникне.
Нема њега… Нема… Њега нема… Нигде.

И ипак, верујем, то поље стражари.
Угљен у пепелу кад неко ражари.

У поноћној даљи, сред Кумове сламе,
плове златне лађе, без нас плове, саме.

 

ЛеЗ 0005933 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s