Андреј ПУСТОГАРОВ (1961)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Андреј ПУСТОГАРОВ (1961)

Андреј ПУСТОГАРОВ (1961)

Андреј Александрович Пустогаров родио се 7. новембра 1961. године у Љвову. Завршио је Московски физичко-технички институт. Објавио је збирке песама „Диптих“ (2001, са В. Ешкиљевим), „Азија. Песме и бајке“ (2004), „Град“ (2007).
Пустогаров је, такође, истакнути преводилац са украјинског, пољског, енглеског, чешког (Шекспир, Бруно Шулц, Кундера, С. Жадан итд). Пише и есеје („Симптом Генона“, „Зашто је Хитлер започео рат и зашто се распао СССР“, „Антички извори Хамлета“, „Сува крв превода“ итд). Саставио је антологију украјинске поезије. Живи и ради у Москви.

* * *

На Шеснаестој беше група докоњака
сред трамвајског станичнога круга.
Кад на море падне магла лака
за мушкарце нема бољег друга.

Тамо на сточић без столица стављаху пиво,
доливаху и вотке за душу.
Кад подивља неко, обазриво
одмах би га хватали за гушу.

А о чему мудроваху, хајд сазнај, ја сам био
дете, спомен кус рад да уклоним.
Ал, сигурно – о три рата, и о
искуствима револуционим.

Да њихово време давно мину,
јест досадно, ал бар мир је овде.
Штуј дубоку ову позадину –
нити бомби, нит у логор воде.

А каквих је деда имао планова,
док је пио компот и чај врући,
ко дечачић у јато ждралова
са тачанке митраљирајући?

Ил док опет митраљез је секо,
док је чета Дон газила свесно,
са немачке обале кад неко
откиде му три прста на десној?

У трамвајском кругу још је спокој,
нараста шум мора постепено,
дечачаћу даваху, напокон,
да се части белом пивском пеном.

____________
Тачанка – врста митраљеза с колицима, из Првог светског, и Грађанског рата. Песник напомиње да је имао у виду ратовање под командом Буђоног.

* * *

Кад пре тачно четврт века
гневна професорка-вођа екскурзије
уђе у собу где на широм отвореним прозорима
што гледаху на сеновито унутрашње двориште не беше симса
а на кревету лежаху блескајући грудима голим
две девојке примирене

зар то ја
притајив дисање иза врата стајах
голом задњицом стиснут уз бодљив циглен зидић?

Црни квадрат

Једном у рајском врту, где зраци сунчеви дремљу,
и где у трилере славујске сви тучни дуси тону,
у двоумици тешкој уперив поглед на Земљу,
Рафаел запита Мадону:

– Шта се то зби са сојем прамајке Еве? Знај,
из дана у дан укус тамо је све слабији.
Ужаснут сам! Маљевич, који ли је тај! –
сад је од мене славнији.

И глас му одговори из зеленог затона:
– Братац, све је у реду, барем како ја сматрам.
Твоја „Мадона“ – уопште није Мадона,
а „црни квадрат“ – стварно је црни квадрат.

После кише

Заурлаше горе мастодонти,
сад тек азур испред мене дише…
Не! То бој је зрачни, то је фронт, и
о тле грмнув, замукоше кише.

За кривином стукнуше кораци –
ни напред, ни натраг, од замора.
Ко антички богови, облаци
постадоше бео фриз мрамора.

* * *

Зима се прикра, дође ред:
још јуче црн врт беше,
а с јутра видим – Јахач Блед
крај врата каска, плеше.

По травњацима хрпе беле
празнике слуте за све нас.
Ал, не нашавши простор зелен,
пишати мора на снег пас.

* * *

Војска се на брисан простор жали,
тихо гунђа: „Да им јебеш матер!
Зар ћемо ту умирати, шта ли?
Мораћемо у каналу срати!“

Град статуе подрумима крије,
фонетику своју ту не дају.
Што ми ниси одала раније
да се срести можемо у рају?

Што ми ниси раније одала
да ће све то на јави се збити?
Дуж мостова смрзлога канала
да се може на Неву избити,

мало чекаш, па трамвајем одеш,
док за окном, дан, право откриће,
вене, док се врти златни бодеж
са анђелом или са петлићем.
________________________
Са анђелом или са петлићем – песник објашњава да је реч о Александријском стубу на Дворском тргу у Петербургу који се завршава фигуром анђела, као и о Пушкиновој бајци о златном петлићу (тамо петлић „седи“ на оштрици)

Нобелијана

Кимоно и за зубе четкицу.
На растанку: „Набиј их себи у д…!
Набраћу лишћа у котарицу,
Па – у европске градове, скупе.
Ја читам Клодела,
кладим се, то ми утеха,
чак и на Бродског –
ту мора бити успеха.
Награда не умаче,
Комитет већ пише свитак…
Од моје жене, глупаче,
стићи ће поздрав, нечитак.
Али –  тамо ли, ту ли, спреман
да цркнем насред поља?
И како, ако смрти и нема,
већ само свет и воља?

1992.

ЛеЗ 0005934     

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s