Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир Јагличић
Борис РИЖИЈ (1974-2001)
Борис Борисович Рижиј родио се 8. септембра 1974. у Чељабинску, у породици интелектуалца. Његов отац је доктор геолошко-минералошких наука, а мати Маргерита – лекар. Године 1980. породица се преселила Свердловск (данас Јекатеринбург). У четрнаестој години дечак је почео да пише, истовремено поставши шампион Свердловска у боксу, у категорији омладинаца. Године 1991. ступио је на Сверлдовски геолошки институт и оженио се, а три година касније добио сина. Године 1997. завршио је одсек геофизике и геоекологије Уралске геолошке академије, а 2000. године магистрирао на Институту геофизике Уралског одсека Руске академије наука. Одлазио је на геоолошке експедиције (Северни Урал) и објавио 18 научних чланака о саставу земаљске коре и сеизмичности Урала и Русије. Радио је као млађи научни сарадник Института Геодезије одељења Руске академије наука, истовремено објављујући поезију. Био је учесник међународног песничког фестивала у Холандији. Написао је око 1300 песама, већина је објављена посмртно Превођен је на енглески, холандски, италијански и немачки језик. Добитник је књижевне награде “Антибукер“. Извршио је самоубиство вешањем 7. маја 2001. у Јекатеринбургу. Оставио је цедуљу на којој пише “Волео сам све. Осим будала“. Евгениј Рејн је тврдио да је Борис Рижиј „најдаровитији песник свог нараштаја“, а популарна холандска група „Де Кифт“ снимила је две песме на његове стихове. Холандски редитељ Ален ван дер Хорст је снимио документарни филм „Борис Рижиј“ који је на фестивалу у Единбургу 2009. године добио главну награду. Године 2012 редитељ Јуриј Буторин је у Москви поставио музички спектакл „Рижиј“. Новинска белешка о песниковој смрти, објављена и на интернету, саопштава следеће:
„Седмог маја, у свом стану, у улици Шејнкмана, бр 108, откривен је мртав познати двадесет петогодишњи јекатеринбуршки песник Борис Рижиј – лауреат `Антибукера` за 1999. годину и један од шест номинованих за награду „Северна палмира“ исте те године. Рижиј се обесио на балконским вратима. Мотиви суицида до сада нису јасни, међутим познато је да је у последње време много пио, чак био принуђен да се лечи. Иза Бориса Рижега остали су удова и мали син. Десетог маја у Јекатеринбургу, око два сата поподне, на Нижњеисетском гробљу, земљи је предато тело Бориса Рижега. Пред кућом је одржан скуп на којем су присуствовали песници и писци, као и професори са Геолошког института где ради отац Бориса Рижега, где је и он сам радио као млађи научни сарадник.“
* * *
Проћи ћу ко кроз Даблин Џојс,
кроз коси пљусак, пометине
овог прљавог града, кроз
све умузгане крчметине.
Чег беше, сад га нема више,
зато је тужно и без наде,
уралски песник тако пише –
то ми случајно на ум паде.
Наркотици, пре пет – све плови,
и плес до јутра, још од јуче…
Момка с татуом „Лабудови“
изазиваху да се туче.
Ко зубар је, ко говно свињско,
ко власник клуба што не суста –
мени је – идиоти! исто –
грлим вас, љубим све у уста!
Да, идем, ко кроз Даблин Џојс,
дим удишући, отров болни.
Here I’m not loved for my voice,
I am loved for my existence only.
________________
Нисам ту вољен због гласина о мени,
вољен сам и само зато што постојим.
* * *
Гатај ми, Циганко, за бакрењак,
разјасни, од чега ћу мрети.
Одговара; вели: одговор је лак,
такви на свету не могу живети.
Син ће се отуђити, и женица,
пријатељи постати душмани.
Шта ће те младог убити? Кривица,
па преузми је на себе, пристани.
Пред чиме кривица? Јер жив си.
И смеје се, у очи гледа, блеса.
И ори се с пијаце мотив бивши,
и јаснија су небеса.
* * *
У тој су кући живели домци,
фабрика све њих прима.
Опушке блатне, прашне, момци
скупљаху – и ја с њима.
Дружба је тако нежна била
за сваког ко се ту свије
да су ме тукли из петних жила –
а и ја вешто бијем.
На улаз бисмо сели спреда,
на петом спрату славном,
увек заједно, као један,
ал растасмо се давно.
Уз карте, сви из једне флаше
тамо смо пили вино.
Презирали смо партијаше,
одлазили у кино.
По тринаест смо тек узели,
године магареће.
Растајати се нисмо хтели,
ни плашити се несреће.
…Ал земља беда и увреда
не промаши их, строга.
Уз степенице, гле, суседа
носе, убијенога.
Загледах лица жуте боје,
страх им и неспокој.
…А да нисам убица, то је
случајност, друже мој.
Март, 1996.
* * *
Мир поледице тако гранит прима,
тако се држи лед на тлу, у пусти,
овај град, застрт тешким сећањима,
занавек желим да напустим.
Биће станичног прегрејаног пива,
и облака над главом, и над кости,
биће музика тужна и нежива,
занавек да се са тобом опростим.
Више топлине, неба, човечности,
више, песниче, црне туге спремај.
Ничему не воде распре о вечности,
прецизније, о томе чега нема.
Све је то било крај Каме вихорне,
крилате, где је плав стуб ижђикао,
где бесплатно је безубе стихове
пушкинистима Мандељштам викао.
Ураган, ко у тамбуру, сред пира
песницом разби прозор, (удар кос,
ко у табору Григорјев кад свира)
и на стаклима, ево, стоји бос.
Дуго по поду крв се ту разлива,
и дуго капље крв из те песнице.
А у даљину небо се зарива,
висе облаци с куле чудеснице.
Да не верујеш – родих се, припојен
лавиринтима фабричких улаза,
у земљи, где се миленијуми двоје
на лопове и жреце без доказа.
Стог умањавне суфиксе не желим
и када куцну на врата, пре мрака,
и замоле ме, са осмехом киселим,
ја испуњавам све жеље момака.
Кућни халати, пелене од јуче,
полице књижне, фотке оца бледе,
изазивају у њима, док чуче,
умеће све до краја да одседе.
Хрпа спомена, али разних, разних.
Што рече онај, жив ван своје коже,
ружноћа – то је лепота у казни
што сместити се у душу не може.
Одвећ се тога не слаже, а рашта?
Станица. Стоје возови ко с фронта –
време је. Дечак с мамом се опрашта.
Дакле, склепташе болесника. „Онда
пиши, синчићу, да се не губимо“.
Растанком, расвит страшније се миче
него залазак. Да се изљубимо!
Више црне туге, песниче!
_____________
Григорјев – Аполон Григорјев, руски романтичар који је своје песме изводио на гитари
* * *
Л. Тиновској
Дечак-Јеврејин прихвата из књига, на веру,
гостопримство и руске душе ширину,
види брезике с јасикама – ходајући по скверу
хришћанства сан у своме срцу збрину –
усмеривши задату логику ка пијанству и плоти
чврстом руком себе васпитава – и на крају
види брезу с јасиком у јесењој чистоти –
саздаје песму – и Руси певају.
Што се тиче дечака, нестаје, пред очима.
А у вези пијанства – песма, лако,
час форму града неког поприма,
час над градом обисне се, облаком.
Море
У квартовима далеким и тужним,
који су с јутра и сиви и празни,
где се све чини и смешним и ружним,
и јорговани, и цвеће у вази,
постоји зграда шестоспратна, поред
те зграде да ли топола да л клен,
он стоји ником потребан и сморен,
у празно небо залуд устремљен.
Под стаблом клупа, недалеко зидић,
с челом у длану ту, уз мачји воњ,
уснуо седи, у сну море види,
списатељ Дима Рјабокоњ.
Стигле га виле вотке с мало леда,
оде од куће кући без границе,
прохтело му се море да угледа
али не стиже чак нн до станице.
Зато је мору великом жеђао
јер је – граница патње што се скупи.
Испсовао је све, и извређао,
и заћутао, промуко, на клупи.
Ал море сиње, море дивно, плаво,
само је дошло к њему, предјутарњем,
И обасјано, присно, другом јавом
осмехнуло се – светло унутарње.
Осмехнуо се и Дима, такође.
ма непокретан, скљокан, овде пао,
мршав, и ћелав, и безуб – он пође:
право је к мору потрчао.
Трчи и види човека – уморан
на тој обали златној – грчи ногу,
У ствари, то ја никако до мора
допрети ближе, такође, не могу –
уснух, заљуљан на љуљкама неким,
а свуд около жбунови прашњиви.
У квартовима тужним и далеким,
који су с јутра и празни и сиви.
* * *
Свеевропејски гланц ће задобити
трансазијатског мештра поезија,
заборавићу Свердловск бајковити
с двориштем школским Вторчермета и ја.
Ал ма где да ме стигне – усред пусте,
врелим Паризом, на лондонском мосту,
саветујем да јадни прах мој спусте
на безименом гробљу у Свердловску.
Не због, лепоте нелишеног, плана,
ни артистичке позе, ружне шале,
већ јер је друштво ту из старих дана,
њини мраморни профили, и лале.
Отровно плавим снезима одани,
завршивши све школе (саме тројке!),
закопани су с бронзом у лобањи –
први војници мртве перестројке.
Зуји цевима вторчеметска сила,
док „Пластполимер“ звижди оном свету.
А жена, која није са мном била
узеће албум, кафу, цигарету.
Плави ће албум отворити јавом
где нам будућност згреја лик на слици,
где још смо живи, у албуму плавом,
ми, земне ваши: банда и песници.
____________
Вторчермет (или Чермет) – кварт у Јекатеринбургу (негдашњем Свердловску, како се град звао док су на власти били комунисти)
Перестројка – Пропали покушај реформе умирућег Совјетског Савеза („Перестројка и гласност“) коју су, осамдесетих година прошлог века, покушали спровести комунистички идеолози
Школе – у оригиналу ШРМ – Школа радничке младежи, у негдашњем Совјетском Савезу
Саме тројке – Игра речи. Тројка је позитивна оцена, али и врста вотке
Пластполимер – Фабрика у Јекатеринбургу (Свердловску)
* * *
На прозору где залазак златан
трепти, жута крпара је цвала.
Уз друге, у стану комбината,
и извесна Н. је становала.
Нацврцана, увек беше кући,
даривах јој руже с мисли грешном.
Разодевен, али у обући,
озбиљно сам причао о смешном.
Дрхтале би надмене обрве,
с усне – чешће псовка, него пој.
Непријатно признати од прве,
но и песме читао сам њој –
о животу песника задатом
(јасно смрти песника прибрајах).
И једино за то, за то, за то –
та Н. ме је љубила до краја.
Љубила ме, волела са грехом,
просипала вино преко јела.
О тужном је причала с подсмехом,
Михалкова филмове волела.
Сам излазих на друм у те дане,
кочих мотор, тетурав – ко не би.
Поред гробља, циркуса, апсане,
возио ме један ћутљив дебил.
И туговах, тражећ цигарету,
јер, ма каква љубав ми се дала,
једном нећу доћи у посету.
А она ме толико чекала.
_____________________
Уз друге, у стану комбината – мисли на некадашње заједничке станове, „комуналке“, који је Н., очито, добила од комбината у којем је радила
Сам излазих на друм, у те дане – У песми се варира и „осавремењује“ тон Љермонтовљеве песме „Выходил я один на дорогу“
ЛеЗ 0005944
СУЗ 