из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Валентин Литвинов (1965)
Ивашњову
Не влада разум строфама.
Ватре их у мени пале
Ломљиве, налик шкољкама,
у вину одстојале,
у сан су, причуте, пале:
а ви их газите ногама.
Сократ
Природу ствари сазнавши,
ћуд људску достигавши,
Сократ би можда изабрао сумах,
ал му дадоше кукуту: он приста,
искапи чашу која беше пуна,
док поглед, упоран, светао лети,
суду, узгред, примети:
„Вечера више нема смисла…“
_________________________
Сумах – источњачки зачин, даје јелу љутину и киселину
Џукац луталица
Џукац луталица навиком стражари,
заклоњену страну смета наћи проба.
На јутарњем мразу дрхти дах у пари
и већ трећи дан је празна му утроба.
Пахуље језичак рујни лиже многе
а поглед му јадан и очајан вазда –
јер ту лежи његов отирач за ноге
који је такође одбацио газда.
Берлиозу
Кад те судбина смлави, слисти
осване дивни шагрин трина,
и постану међ собом исти
недеља, месец, дан, година;
Кад, те ко Воланд, осветничке
руке пред трамвај одгурају,
не противи се, пролазниче,
не комешај се, у вапају.
Корачај, стиснув зубе, даље,
нек сунце киси као лимун.
Јер душегупце спремне шаље
чауш, и пере руке, имун.
300 Спартанаца
Термопилима тад се приближисмо,
стена их кршна стиснула, уз копно.
Лоше нас време пожурило – сви смо
хтели боравак у мирном и топлом.
Али на путу што нас води кући,
устаде с малом војском Леонида.
Душом завидном својом нас кунући
жртвовао се. Без правог увида…
Предложивши му да се не умеша,
за пробој кланцем збрасмо се, у низу.
Ал Леонида (зар је птица? Пешак,
паун – не више) – сместио се близу
јединог уског пролаза, врх вода.
И вели: „Стазу нећу дати лако!
Вратићете се из овог похода –
ал не сви. Ружу купићу за сваког
за гроб где буду братски вас одвукли“.
И још се драо, а речи му љуте.
Ми бисмо њега ко у шаху тукли
ал не пробисмо најјаче адуте.
Небезуспешну почевши опсаду
ми побисмо их све до последњега,
али ја ипак не доскочих јаду:
историја је запамтила ЊЕГА.
Магарац
Насећи суво пруће
да штрчи вез прутићем
и потерати магарца
над пропашћу, уским путићем…
Нека је прост и мален стасом
али и такав раст
надвисује га
над заблуделом масом.
Нека је симбол постао
тупог упорног транса
али се горди собом,
ма убог, нелепог лица свог,
јер је на њему
седео не само Санчо Панса
него је једном пројахао
сокаком уским Бог.
ЛеЗ 0005945
СУЗ 