Владимир МЈАЛИН (1961)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Владимир МЈАЛИН (1961)

Владимир МЈАЛИН (1961)

Владимир Евгенијевич Мјалин родио се и живи у Москви. Објавио је збирку песама „Из оближњег раја“.

Глас

Тишина и тама се у ланце
златног дана септембарског свише.
И нечији глас хуји постранце
а на мене не рачуна више.

Да бар усне разалави грубе!
Он би само озго са птицама
подсмешљиво у небеске трубе
про заборав да зуји жицама…

И у кући, над паркетом лебдећ,
да промајом зачантара пропет.
И утихне, прибере се негде –
наврзљиви пев да почне опет.

* * *

Врч од бундеве (ваздуха памук)
зрна расипа: грланца чекић.
Упала буба, цвет пао (на мук).
Дршћу крај лампе – лептирић неки
и липе с њим на ноћној чеки –
све вели – вечност немо се прене,
расута мана – с неба зов сељен;
све вели – између ње и мене
један је трен тек – тај трен је жељен…

* * *

И умреш, а у устима, још – глас,
и језик горки проговара –
мрмља, шкљоца, и смеје се у сласт,
и стихом се затвара.

Скаче и звони попут рујног гнома,
суварцима, у пећи разгореним,
а нема тебе – ни у клети дома,
ни у небесима отвореним…

Али – све што је продисало врело
и пропевало, собом је склептао;
гледао како нестајаше тело –
и смејао се, цоктао, трептао…

По мотивима слике „Слепци“ Питера Бројгела

Ланцем за слепце гласним, живим
плете се моја коб с тренутним.
Звони прапорац непојмљиви,
нема живота од рупа путних.

Надо, лишена вида, зрења,
како можеш за собом вући
старост с горчиком умирења,
с мирисом смрти – спокој кућни? –

Старицу дроњаву што се скрши,
сећање младића.с катарактом?
О, ако све се на небу сврши,
откуд та ноћ са звонким тактом?

Што се свезаше ови пути
у исти конвој белооки –
тугу даљине која ћути
и – ноћни бездан предубоки?

* * *

Смрзлим лавором, где емајл отпаде,
смрзну се зима: ко за пакост, мора.
Крцаш у топлом тврдокљунаст бадем
и грчки таласаст орах.

Цепке у пећи, радо, лед свог длана
трештећи ближе ватри, својски.
И пред ноћ – бајка оживи дашчана,
ко пешак
или коњ шаховски.

И слушаш,
слушаш немости јој рушне,
да ли у челу,
отворима,
крљу…
Зима рашири лику да се сушне,
запали сребро у коси ко мрљу.

И чудна ноћ се крај трема издваја,
чудно што месец безлична је сена,
што звижде дрва – и зуји без краја
оснежен бор времена.

* * *

За пијанство криве суседа – а трезан, такорећи.
У кујни куварица лупкаше великим ножем…
Немогуће је, као Каравађо, главу сећи
риби –
и израз бриге чувати, као да се то може.

Немогуће тужити, судити под маском, ил још горе:
сањиве мачиће без суђења утапати, плод плода.
Ево, стогове Холоферна блатиште гута, поред –
како још тако нешто трпи земља? И вода?

Како још угаљ не постаде бестежинском шљаком?
Црвено је у утроби му не суђе – сусед неспреман…
Тамо где ножи удараху – већ дрвеним кораком
гази Смрт – хероина које, заправо, нема.

Отоман

Бојом подобан вишњи
отоман стари, повише:
милостив беше Свевишњи –
до облака га подиже.

Гледаху оздо људи:
вид је лик варке огроман?
Шта нас то, све, побуди?
На небу стоји отоман.

Је л то знамење низија?
Дух што нам није склон?!
Је ли то општа визија,
или Господњи трон?

Дуго су мозгали, седели…
С неба – отпада ројеви;
фино певају федери,
хором опруга спојених…

Прате их трубе притом, ни
лаута не оману…
Људима драги су митови –
макар о отоману.

* * *

Црнпурасти друже у дворишној ступи,
чиме то тргујеш ко у мишјој рупи?
Можда, мирисима степеништа ледним?
Или ти је ипак сир милији, дражи?
Бубњи твоја вечна пећ, као да тражи
шивен полумесец над сунцима хлебним.

И сунце и месец купићу – помало.
Јер, признајем, волим на муци настало.
А и како могу без вина, без хлеба,
у келији својој отесној, где певам,
да поделим сушту усамљеност днева
с полуулубљеном таваницом неба?

_______________
Пећ – ради се о тандиру, специјалној пећи источних народа, с поклопцем, налик вази. Песник се, очито, обраћа припаднику једног од тих народа, уличном продавцу

* * *

Светлости продор, тишина са сликом
снега ко куће где не живи нико –
са зидним глувим телефоном, простор
где ветра каткад куцкају ђонови,
музике црне где круже тонови
у васељене кутији картонској…

Случајног добра, ил зла тврдог искок –
ја и ти, друже, ипак успели смо:
да ванвременим лутамо сенкама,
да јежимо се хладним двориштима
где се отвара снег нам ко истина,
и где светлуца време, сво, над нама.

* * *

Ко небом дечја лопта светови – и неважно,
у предвечном ли свету, ледној ли магли, мемли –
међ њима дрхти бродић твој папирни одважно,
прост и несхватљив прамац – ка непознатој земљи…

У гасним рожићима – магленост нека густа,
где Млечни Пут се стиша од раница и реза…
Но у сићушном врту шум кишице не суста,
и вене плод опали, слеже се снег крај бреза…

У дечјим небесима невреме време поста,
и сви које си тражио у прошлости, недобом –
одавно сто прекрише: давно су дошли с посла,
и шале се, и сваде, и говоре са тобом…

* * *

Бака девојке у коју заљубљен бејах страсно,
кајгану је пржила, појила липовим чајем.
Јутро звоњаше, певаше прозорским стаклом јасно
јутро живота којег приметно препознајем
мраморним степеништем и киповима живих –
с маском трагета, шлемом – са звиждуком ван сфере…
Дан почиње од летњих мојих песама дивних –
и нема им почетка, краја, ни опште мере…
Бака девојке у коју заљубљен бејах чисто
сад спава под липама, види дубоко небо,
и види (а види ли?) чудесни сан, све исто:
са прженом кајганом, липовим чајем, хлебом…

* * *

А живот за крај не знаде,
прпошно зујну над ухом…
Баба на трему остаде,
а вилин-коњиц с ваздухом.

Озрачје буба зграбуља,
лептир се водом провоза…
Свет беше ведро заљуљан –
Дулсинеја из Тобоза…

Шкрипи ветроказ машући…
Витез с прадавним оклопом
на раги лети јашући
по вечном кругу, около…

 

   ЛеЗ 0005946  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s