Галина Булатова (1974)

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир Јагличић

Галина Булатова (1974)

Галина Булатова (1974)

Галина Булатова рођена је 1974. године у Нижњем Новгороду. Супруга песника Едуарда Учарова.

Мој деда Булатов

Посвећено мом деди Петру Степановичу Булатову

Од залиха је спомен виши, ако је добро срж судбине…
Деда Булатове, ти још бдиш, и спомен твој неће да умине.
Завирујем у дно почела; скромнијег нема, а да ваља.
У орману је дуго бдела страшна ратна медаља.

И моја ствар је када воле – па и кад живот мучи.
…Директор сеоске школе речима децу учи.
Нестрог, светлије душе с тасова – и лако схватам шему
којом су с других часова кришом бежали њему

Писма је писао – кријућ бруку, свак се клањао челом:
није баш било много руку описмењених, селом.
Најлепше славе греје престо у Русијици дародавца:
што узајми, он натраг, често, тражити заборавља.

Засвирај бајане, лако, валцер амурских таласа!
Сети се, балалајко, бајкалских чунова, аласа!
Деда Булатов у кам гојни – споменик прост крај честа…
Али праунук већ је војник, праунука – невеста.

Еуридика

Седмозвучна је певала китара,
свак ко слух има би очаран даром.
Падоше нице пред тим што се ствара
Хад и сурови Харон.

Хрлише гласу сенке, зрачне слике,
напуштен живот привидом црни се.
… И дрхтава те сен Еуридике
умоли: „Осврни се!“

Ти ниси знао. Очито, од сада:
на корак иза – прозрења је плам.
Али из тавног царства Хада
мора изаћи неко – сам.

Ноћна молитва

Каква тишина – оглувети можеш!
А до расвита – неколико сати.
Нулом месечине сазвежђа се множе,
ноћ споро врти точак непознати.

А негде тамо, сишавши с распела,
безумне љубави што прождире очас,
двоје, у стиску загрљених тела,
немају снаге уставити точак.

Сину

Ах, зашто је у јуну премало
дана
тридесет првог – нестало
из плана.
Последње вече, ја снена,
свет жмирка.
венчава главу зелена
мирта.

Очи су плачне кроз летњу даљ,
месец рад.
На црном кавезу стоји краљ,
млад.
Свеже војнике хоће, смислиће
ратни број,
Наредба: мисли-пешадинци ће
у бој.

Не искова се још ни реч ми,
корак, ни дах,
а мени прети тужни вечни
шах.
Јун. Откуда у срцу мраз и
лед сињ?
Сутра у војску одлази
син.
 
Грлица

У собици чила је,
док реди – цвркуће,
ал у грлу крила је
грлица јад куће.

Њу је прошлост бринула
а рад је ситница:
трунчице би пирнула –
неста прашиница.

Боса ће по трлици –
није страшна рана.
Ал трн душу грлици
боде ових дана.

Задрхтаће гранчица
стабљичице фине:
једну вест би мајчица
бар од тебе, сине.

 

ЛеЗ 0005947  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s