Генадиј Кањевски (1965)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Генадиј Кањевски (1965)

Генадиј Кањевски (1965)

 Генадиј Кањевски родио се 1965. године. Завршио је Московски институт радиотехнике, електронике и аутоматике. Уредник је часописа „електронске новости“. Аутор је песничких књига „Провинцијални латински“ (2001) и „Брајилов свет“ (2004), „Као ако би“ (2006). Лауреат Гумиљовљевог Петербуршког књижевног конкурса (2005). За себе каже: „Лењ сам и не волим пожуривање. Зато дуго нисам објављивао стихове, мада сам их писао и двадесет година. Волим степу, ваздух, коње, велике просторе и високе спратове. Очито, зато и живим на другом спрату без балкона. Омиљени књижевни јунак – Иља Иљич Обломов“.

 

+ + +
 
с неба узнемирен сјај пролећа крт
под ногама шиће крстића азура
можда то за сваким придолази смрт
као да родитеље из школе изгура
на трамвајском кругу њене ноге штрче
позивају ветар и то са свих страна
једноразредници машу за њом трче
врапчићи цвркућу сред грактавих врана
бескорисно моле да се возе још
баре грип сладолед дела збрда-здола
усмени па рачун (оцена је: лош)
жбун који говори на средини стола
коме вино точе не мени послугом
под трамвајским звуком на далеком путу
о коме говоре на прозору другом
испод искидане завесе у куту
 

* * *

ја вели салтиков шчедрин
звер сам разобличитељ зла
хоћеш ли ући звони један пред њим
звездица тутањ нула два
стотине томова воштане неправде
прадеда секунд мајор тром

радуј се име твоје виноград је
на језику мом

ја наставља тулуз лотрек
осредњи сам грбавко
само сам у платна одевен сав век
у штрихове обувен ћопавко
код мој магнет мој на карти тачке су нападне
преварантски мој стил је слом

радуј се име твоје виноград је
на језику мом

грожђем се храни сплети лозу тиху
да гледаш у зенице похитај
неотргнут по једном стиху
све моје учитај
писано додиром насумично
забиј њушку у балегу дично
кроз отвор двери крик нек поје
чујеш ли пастиру стада овчјих
чујеш ли вртлару вртова моћних

радуј се име твоје
 
На књигу А. Месропјана „Око рата“

ствари боје се близине линије фронта
сашаптавају се ноћима
скривају се, избегавајући
случајни метак

људи боје се мање

људи се боје издаје
случајног новца
случајног снега с крова
а линија фронта и тако се протеже
по подземном пролазу
по центру кревета
по средини живота
шкакљајући јурца по леђима
посред лопатица

* * *

Небо је за пилоте, морем владају морнари.
Рат прихрањују, ходе кружећи, па умину.
А до земље је саме недалеко, у ствари:
корак тек, у дубину.

Опевај циглене своде, дуван, дим пепелишта.
У форму не замешај ниједан глине слој.
На поругу им не дај сопствена стара станишта,
нити стих свој.

Сети се: ти си живео петсто хиљада година,
и још ћеш, као шкољке, у трилобитској роли,
њихова пресудна смрт теби нити је годила,
нити те боли.

Ваздух је – за анђеле. Воду за рибњак спреме –
вани на моторчићу ноћноме сова још је.
А откуцаји земље, мезозоик и време –
теби преостадоше.

* * *

даљ по даљ доба испијеног чаја
прах по прах мада и сам знаш да није
снег кида земљу с пристаништа ваја
а киша земљу за небеса шије

и присно теби говоре и ниње
овде ће бити никуд неће даље
предионице свиле бело-сиње
пумпа с цистерном са леве обале.
 
септембар стиже сам у јутру пустом
устани зевни спреми ђачку ташну
како си лето провео на руском
а на енглеском наћи реч ал нашку

што сам баксузан данас с вама свима
поскочи петров дајдер се освести
кад ти се каже сопственим речима
препричај то и не гледај у свесци.

+ + +

тако вода од југовог снега јурне и врт натруни
а вртлар целу празну посуду напуни.
забацивши главу, ми, глупи пацијенти, кад крене,
пијемо ту воду против свих закона хигијене.
зар Блок би дозволио воду – прелепим дамама?
тај исти алкохол лети небом врх кућа, над нама
и звоне, као лименке, у грозници суровог пролећа
острва блажених у делти Неве, и то се осећа.
То Блок лети с чланицом хора, са својом глумицом.
крзнена дупља и мотоцикл с приколицом.
што је старији, она млађа је, очигледно.
а светиљке. а неон. стиховима – свеједно.

+ + +

ма какав, али с бором крај прозора.
само борови, ма картонски, дрвен.
нека се зове „дом“, или не мора,
ал на заласку блесак да је црвен.
пред тобом што си за дом неподобан –
здање вечери мору се отвара.
навршен дан је, неприметан, злобан,
ал спором, медном музиком очара.

удени, потом све игле да боду
из зрака нешто што недри у нама
из осунчаних квадрата на поду,
и од гласова (које зову „гама“),
све то – по реду, и моја и твоја,
до реке, преко мора, атмосфером,
а тамо – шума столетних секвоја:
какав сте, таквом да вас мере мером.

а у ваздуху – етерична тела,
искре уз које планете плануше,
нека музика споро је лебдела,
док се на срцу палило свануће.
час склапа очи, час зури и бде,
и проверава – стоје ли још, отад,
шуме, прозрачне – које беху пре,
и постојаће и после живота.
(Оштрица)

знаш, овако стоје ствари: дрвени тротоари,
глинени мостови, петлови пред расвит.
„добро јутро“ – вели ти самара,
„добро вече“ – саратов,
а негде сбока – оштрица волге,
која са тебе одрезује парче.

веома скоро остаће саме кости.

веома скоро људи ће све на свету сагледати,
и очи њихове због сувишка нестаће.
и кад твоју лобању пронађу у провали
на крају јаруге,
археолози ће рећи, опипавши: „на предњем делу –
две рупе, подсећају на пробој метка.
очито, пуцањ први,
и још један, за сваки случај“.

 

ЛеЗ 0005948   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s