Герман ГЕЦЕВИЧ (1961)

Герман ГЕЦЕВИЧ (1961)

Герман ГЕЦЕВИЧ (1961)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Герман Александрович Гецевич рођен је у Москви 1961.године. Има средње медицинско образовање и ради у Хитној помоћи. Служио је у армији, покушавао да упише Књижевни институт Горкога, али није примљен. Прве песме штампао је 1992. године, од тада објавивши неколико књига песама за децу, као и збирке „Лична имена“ (1995), „Седам“ (1997), „Скалпел“ (2000). Преводи са француског и грузинског, а пише и есејистику, углавном меморијалног карактера, о песницима које је лично познавао, а који су преминули (Галич, Хољин, Сапгир, Вегин, Дидуров, Чудаков). Његове песме су превођене на енглески и немачки језик.
Герман Гецевич је апсолутни и апсолутно остварен песник. Кад читаш његове песме пре осетиш беспогороворно поштовање, него ли усхићење. И досећаш се: који нас усхит није обмануо? Овај се песник не шали, у његову строгост и северњачку озбиљност улазе многи пропали заноси које је душа морала да савлада, е да би стекла пуноту песничког свог израза. Остаје занос поезије која, једина, проговори, онда кад онеми све. Таквим језиком Гецевич и жели говорити.
 
Варница

Заточенице, устала си,
па реци: зашто? Ради чега
варницу Богу украла си,
намагарчивши залуд њега?

Реци: шта ће ти искра проста?
Зар у простору без добити
ризика теби није доста –
са сваком твари „на ти“ бити?

Заборавићеш крађу свету,
да си имала среће сматрај.
Јер, не примети Бог ту штету:
и без варнице сја му ватра.

1994.

Пустиња

Читав пустињски простор прекри сув песак, јесте:
пешчани океани, и жуд за пићем несита,
као да воља Творца штедрошћу руке десне
безброј пешчаних сати на површину пресипа.

Пресахнуше извори, у грлу горчи дамар,
пулс и фантомске слике лудилом зароњени,
можда је овде Аврам први пут видео Агар,
бегунци из Египта овде су прогоњени?

Време се стропоштава у помен празносвета,
а дине манускрипте и сановнике отисну,
јара пустиње прима у клопку сваки детаљ:
од боја на тапетама до кактуса на симсу.

„За хумом – вода! Храбро! Не чекај! И бос крочи!“ –
Опет судбина гони и наду нам удваја,
ал неће ми, док живим, засути песком очи
ниједна од пустиња, лукавштином бескраја.
 
Песник

Н. Е. Штемпељ

Жалећи за нечим (узалуд надасве),
прецртавши сонет (до јуче удесни),
над Апулејевом књижицом клања се
пао у немилост (законито) песник.

И суспрегав мисли с прошлошћу (и реч),
листа он спаљену свеску (спаљен свет), и
склапа своја крила, невидљива већ,
ко анђео што се одучи да лети.

1984.
 
Последњи снег

Јевгенију Рејну

Снег је пузио уза зид од јутра,
не одби зиму при последњој лепти,
пеном у уста нахрупи, изнутра,
ко кад у грчу падне епилептик.

Упадао је у здања старија,
трамвајски путник без карте и места…
У говорнице, крај трпезарија
звонио с правом вишњег абонента.

Ови пеленом Мањеж, Дом ловачки,
заузе Арбат рубљем, не присилом…
Без заштите је, обешен главачке,
ко акробата над градом висио.

Био је тако мрачан, тако суров,
тако самотан у падању навек,
да би у многим двориштима, с буром
могао бити примљен као авет.

Замарао се с димом, и на трему:
час замре, а час опет, нештедице
закружи тамом… Судећи по свему,
чизмама су му изгазили лице.

1984.
 
Вилин коњиц
 
А зашто желиш прећи
међу летења, поново?
Коњицу, шта ћеш рећи
у одговор на ово?

Што журиш другим путима,
у свет где још не ступих
где се тишина скупила
ко миш у својој рупи?

Расипаш дане злодоба
у коме те свет не милова –
Судбини твојој подобан
морал је Крилова.

Покушај, вилинкоњицу,
запевај ноту барем,
док смрт се ваља ка лицу
да кида нити старе

досаде, где сред задуве
поља знаних из основе –
само бумбари и муве
од инсеката постоје.

Плеши док плес ти руше! –
У овом свету претрају
само истисци душе
и они – сваком сметају.

Ал у потрази топлине,
кроз хрпе дима сивог,
лебде криоца с висине
незадрживо.

Слојеви зрачног умећа
складно продру извана:
ти си – смеса Распећа
и Аероплана.

Ти лик си крста оштар,
стисак држаља јак,
и са Лицејног моста
детаљни отисак…

Безбојан, белкаст, виси
твој лик, у тој линији…
Од вилинкоњица ти си
вилинкоњастији.

Закачив крилом крилце
с ручице тајних врата,
упадаш безобзирце
у отвор изнад спрата

ко ситно зрно дрхтећ,
у тањир, попут кише…
Да кроз прозоре прхнеш
и не вратиш се више.

1996.

О укусу се не расправља

Од цитрона се допаде – Лимонов,
Сапгир и Хољин, од млађих, у ствари.
А епигона, мудросерству склоних,
ко плеве – као свет су они стари.

Од класика, Григорјев и Њекрасов,
од футуриста, Сатуновски Јан,
а риматори, и с највишом класом,
свој клонирани задобију клан.

Ма каква нас средина окружава,
остаће као монограм, од пре:
од Јапанаца – само Окуџава,
а од Јевреја – Јевтушенко Е.

_____________________
Цитрони – продукти на бази лимуна, игра речи; такође, игра речи са именима Окуџаве и Јевтушенка: „Окуџава“ подсећа на јапанске топониме и имена, док Јевтушенко, разуме се, није Јеврејин, али његово презиме почиње са „јев“.

Стабла

                                         Успомени Вере Уљик

1

кабинет онколога
прозор
а наоколо –
стабла на смрт осуђена
обријана на нулу
оћелавила до гола
у циљу лечења скроз озрачена
болест наставља неиздржљиве притиске
нада пројури каткад али
стабла не може да постави на ноге
ни хемиотерапија
стиснувши на груди белокосе главе
од кахексије лудећи
за прозором стоје
чекајући онколога –
болна стабла

2

разговарају ћутке
машу гранама
размишљају листовима
разрастају коренима
певају у хору
дишу моноксидом
живе заједно
умиру по један
скидају са себе последње
предају првом кога сретну
и стоје с пруженим рукама
чекају милостињу од природе
босим патрљцима штрче из снега
сува дебла
без коре
листова заустављена срца:
вертикална стабла
на хоризонталној земљи

1995.

На смрт пријатеља

В. Г.

Крај прозора седимо, у кујни,
где тишина сто зраком обујми,

вечерамо, и вино се пије
са човеком кога давно није.

Свима жив се чини, није дим,
да, ал сјај се згушњава над њим,

и круг таме затвара се страшно
а да нико не разуме – зашто.

Над његовом главом ветри хује,
смрт конопцем с рубља замахује,

међу нама кидајући споне…
Ја – са ове, а он већ са оне

стране где се судбина распрсне,
где гробови устају на прсте,

а распећа у зраку су прслом
зашивена не азуром – крстом.

Снег се топи… На улици – тавно…
Са човеком умрлим одавно

ћутимо, и нико није спреман
осетити да га више нема

нигде; ни на небу, ни у води,
ни на суду што правду спроводи,

у тамници, рају, мртвачници,
ни с друзима, нити на ивици

природе што незасито пречи,
укидањем, сва права на речи.

Јурцам к њему, земљу не дохватам,
да, ал резе стави на сва врата…

Телефоном ведре вести јављам,
он се трза с омче, заборавља…

Тражим: доста увреда крај ува,
у одговор: ни звук да нас спаја,
ко да стави потпис да сачува
мук таинства до самога краја.
Павловск
Јевгенију Рејну

У летње јутро, када природа лице стиче,
кад прошеташ Павловском, види се кроз заранке
да одражени профил класичног дворца ниче
у зрцалном одразу ослепеле Славјанке.

Види се: прах збацивши и плоти терет узан
прилећу усни сувокрили лептири трулних промена
у чијим свестима цвату имена пијерских муза:
Калиопа…
Еутерпа…
Уранија…
Мелпомена…

Чак сред мрака, у штриху најавгустовскије кише
кроз европејског ветра чврстећу паучину,
у трен пуноте вида, у трену пажње више,
види се, отприлике, слика која тек мину:

лист лети из простора,
као из текста – зарез –
час се прилепи к земљи…
И час се вине увис – јер на махнитост приста…
А борове иглице висе над њим ко старе
бујночеткасте косе зачудних симболиста.

Није баш просто
 
Успомени Хенрика Сапгира
 
није баш просто све рећи просто
просто почети и баш све рећи
посебно рећи није баш просто
кад је све просто такорећи

рећи све просто није просто
није просто – ни све баш рећи
ал ако рећи све није просто:
онда и не знам шта још рећи

све просто рећи – није баш просто –
али те вуче баш све рећи
неважно – просто ил не просто
хтео би рећи рећи рећи

а шта рећи – кад све је просто?
просто се – нема шта још рећи
ал све је рећи прилично просто
кад имаш: како и шта рећи.

Зимска викендица

Вече. Тарасовка. Зимска вила зрачи.
Снег над терасицом, у маглини, кружи,
мада за уметност то ништа не значи –
на прозору склапа колаж налик ружи.

Ко питање које одговор не доби,
наочиглед свију стисну веђе плаве
гипка грана, скрита од ветра и коби,
у опустошеном врту од мећаве.

У кући налик на тонућа пловила,
аутор „Цусиме“ с белог зида гледа,
где све, од фотеља до књига, овија
прашина старине и давног нереда.

Одједном у тами, ко трен поринућа:
аплаузи, суза потоци, пред крај…
Кроз прозор – чајанка, опет кипти кућа,
тамо привиђења послужују чај….

Тамо, над плећима онемелог вриска,
миром снегови се џелатски обруше:
вече. Тарасовка. Викендица зимска.
Потпис трага, а кроз врт – ни живе душе.

Ћутање

говор поче од капље
реплике данак присвоји
смисла невидљив скалпел
ко да тканину издвоји

сказ – већ се фрази замера
рез – чувства лажна исећи
и душу разум натера
сва општа места избећи

са сваком речју гласније
гласове говор шаље
ал неког смисла јаснијег
није било и даље

говор је ко рука немио
ко да ће реком утећи
десно па лево стремио
с коритом везу губећи

тек завет ћутње могаде
говор почелом стаситим
и од ситнежи погане
и од брбљања спасити.

1989.

Коктебел

Линија хоризонта – проширен кутак вида,
море тугује, али прошлост вратити неће.
Таласи, напунивши шумом собу до зида,
повезани међ собом, ко што с предлогом реч је.

Пробудивши се, сјутра, у тесној соби хотела,
прво што видим: брежја, обалом Карадага…
Сваки је нерв увијен конопачке до тела,
а облаци над морем – ко папирна рњага.

Међутим, у Коктебелу јесен је небивала.
Расипа се… У ствари – то лето се преслика.
Камелеонске боје… То плавет, преостала
од свилене сезоне, лије на Дом Песника.

Ветар о јакне брише усне слане и скрите,
то с тугом саопштава, до сутра ће да мине:
из Симферопоља, ноћу, он полеће у Питер:
могао би и возом, ал не подноси шине.

И наста крај свечарству… Допуст стиже до краја…
Ал вратиће се, опет, надам се, омамица:
сваки фрагмент пејсажа, одсев сваког детаља…
Ко у склопљеној књизи пронађена страница.

Сергеју Јесењину

Читавим својим бићем – ја сам човек из града,
све живо је у души сетва, не залуд, спремила:
ко дете, памтим, читах, јад стихова ме свлада,
стихове забрањене Сергеја Јесењина.

Он ме то научио да живот дубље схватим,
да на судбини чиним урезе, све снажније,
да се значење речи: хлеб, отаџбина, мати
узнесе на највиши степеник поезије.

Помогао ми лицем у блатиште не пасти,
ал не волим га ради ветра што с бреза дува,
већ за дрскост сељачку, због бунтовничке страсти:
ипак, он рано оде, и себе не сачува.

У њему сплетоше се нежност и крчмин тон,
не жалим епигоне његове, с руком слабом,
ал толико је руски, толико наш је он,
да је венчао ружу белу са црном жабом.

Јесењинске су сете с годинама ми ближе,
и мада није штима његовог моја Лира,
још грање оскоруша по гробљу дана клиже,
ко да прстима својим Рихтер дирке пребира.

Градски анђели

Анђели живе међу нама, потаман им је због сретења
жудне висине, небосвода са ждраловљевским уклинима,
ал, на несрећу, већ одавно одучише се од летења,
а и куда би да одлетиш са сломљеношћу у крилима.

А подсети ли живот овај на људску мржњу од искони,
тад осврну се у одговор, и проклетством се све заравни,
јер у архиву Божјем нису још изгубљени ти спискови
где су сви они набројани као анђели пуноправни.

Њих је могуће срести сјутра, у леду, слани, каквој бари,
они улице крпе наше, асфалт мешају као зналци:
са земљом, где је много више грехова него светих ствари,
ти анђели се саживеше и постадоше физикалци.

Рај им потребан није више, крила им неко давно спута,
проређена су перја њина, а груб карактер све је јачи,
у диму светле униформе наранџасте им, поред пута,
у ходницима, сред болница, промичу њини огртачи.

Толико их је да ноћима постаје светло, ко под свилом,
ал завештана осећања полета злобно још оживе,
ко да дубока мекост уђе побочке, и да поста крило,
ко да чеоно стакло севом прецрта неки лукав ивер.

Потлачености коб не могу да преодоле ни за грам,
нема рецепта за слободу, обријаним до чисте нуле,
и не могу се на небеса подизати, на сопствен срам,
с једнообразним шињелима – војске анђела починуле.

Од руке сваки рад им иде, важан тек рок је, док се ствара,
свака вејава под ногом им простире тепих са севера,
али анђеле некрилате са ногу умор већ обара,
и Чувар кркља крај екрана надзорне собе и тевеа.

Анђели рано ране: неко трамваје вози, неко вари
руду, ил с врелим хлебом каквој ленчуги хита, крај брлога;
ја сам захвалан сваком ко је тако радио једном бар и
постао један од анђела који ходају испод  Бога.

* * *

Свак кућу има: птице, облак златни,
и звезда која свим људима блеска.
И само душа кући се не врати:
њој у тој кући више нема места.

Прогутан простор сажевши до тачке
станици ће се возови примаћи,
али празнину планетне отачке
кошуље, душа никад неће таћи.

Губећи дивног сиротињства слику,
упркос причи себи не угоди,
неће се скрити у људском облику,
ни у истинској опстати природи.

Наћи ће паук своје место скромно,
с пловидбе лађе вратиће се, спремне…
И само душа остаће бездомном
на раскршћима смрти и све земље.

Заменице

једном док дан је
прелазио у сене
моје ЈА МЕНИ не представи МЕНЕ

једини –
измеђ имена и места
ја сам носио звезду
ОН – носи крст, не преста

Он МЕНЕ  не прихвати –
или се таквим прави –
и оном ЈА се обрати
на ВИ

уснама, тим немим гробом,
(ко да их слина састави)
ја пређох на ТИ са СОБОМ
ОН на ВИ са МНОМ настави
док пенџетима гребе
не схватив ништа од свега
ОН не поста од СЕБЕ
ЈА постах не од ЊЕГА

Али ни ЈА не дадох
ЊЕМУ прави знак
и МИ одосмо исти
кроз исти мрак

мртву тишину здоме
простори
међ ЈА и МНОМЕ

1994.

Свећа

Ноћу свећа ватром пуном нам заблиста,
мада би немало лелујања кривих,
ал туга растанка за двоје је иста,
усамљеност – једна, за обоје живих.

Уплакана воском ливених фигура
свећа главу свија, пониче све више,
ко да њен јад ваја умеће Сидура,
чађи успомене с трепавица брише.

Раст – све мањи, ноге – све ближе, нестварне,
за поштеду свеце моли, до расвита.
Ал на раменима и веђама – гар је,
јер наспрам њих двоје свећа је – самцита.

Мењала је форму и губила стас,
језик за зубима не држећ, ни одмак,
уливши у моје срце такву страст,
да се сви ритмови помешаше, одмах.

Црном дужи фитиљ у ноћи раздели,
пустивши међ живе (неразумност рушну!),
раздвојени исте свеће пламен врели:
тело – на две поле, на два тела – душу.

У готици келнској свећњак већ премире,
а суза још беше свежа, врела, бдећа,
па се учинило, свуд тама навире
и раније него што се гаси свећа.

Зима

По читању песме Томаса Транстремера, „Вермер“
 
Успомени Јосифа Бродског

Зидове дигне јануар по „Крстовима“ вејаве,
у ћелијама срца већ круг је кобног јутра,
али поред свих зидова који се споља појаве
израсли су и тајни, који деле изнутра.

Чак и зидови имају уши. Ноћ шкљоца резом.
Мисо о бекству гледа у црну тишину вида.
Стражари сећања ходе ходницима, с опрезом
упијајући разговоре са оне стране зида.

Страху у ланцу зала један је циљ, у самици:
кариком неприметном да напусти пустињску Меку.
Јер представља опасност – не човек у тамници,
већ једино тамница, засела у човеку.

Снег свуда навалио. Допустимо, да умеш
ко махнит Монте Кристо пробити камен ледени,
под зидом несхватања да прокопаш свој тунел…
Ал шта ћеш учинити за зид ћелија следећих?

Скроз се не могу пробити. У невидљивом свету
зрак је чвршћи од зиђа. Јер смисао, умножен
на стотине случајних речи прошлих у лету,
крај уха – не досеже истину. А зид  то – може.

Зид на зид: све осваја зима, у свом корпусу,
све – од слободног текста до забрањених тема:
чини се, нећеш наћи такву тачку на глобусу,
ни у простору такво место где зида нема.
__________________
„Крстови“ – затвор. Бродски га подробно описује у својим разговорима са Симеоном Волховом.

Квадрат

Александру Јуликову

Честице које сачине целину:
то, по свом бићу, распадању води.
Ал пробија се душа у белину,
не служећи лукавству, већ природи.

Шири се простор махнито, не мине:
геометрију на делиће кида,
ал не у име законске истине,
већ пре насупрот њој – и сам се зида.

Над руинама бивше империје,
рубови се до тачке повукоше,
да се узвисе парчад материје
до земаљскога свејединства душе.

Нећеш лењиром прићи тој дубини,
ни окружити углом простор брисан.
На Маљевича квадратној руини –
Мандељштамов је квадрат већ уписан.

О растанку

Сузи скорб песком сред морних зеница,
узалуд душа с душом чека сусрет,
јер ни на једну од девет станица
тај воз путнички не стиже – ни узгред.

Ал како напор сузбити огроман,
и гордост што је неопходна, тег тај,
кад од четири аеродрома
ниједан душу не прима из бекства.

Изменио се, можда, возни ред,
и души која свуд странствује вично,
то кашњење је, већ, обикли след:
услови, време, или томе слично.

Ил с немиром што контроли се не да,
одавно оде та до недозова,
и са висине заграничне гледа
лет авиона и хуку возова.

Међ облацима, с концептима сужња,
изгубив лик још пре пута, на старту,
скитнички душа у рукама гужва
у једном правцу добијену карту.

Магадан

Ехо стиснут у грудву, ту, над Охотским морем,
подигао је ветар ледним уснама длан,
намртво свезан с тугом општом, ко договорен,
то логорски је град – сунчани Магадан.

Често судба проплете живот шалама грозним:
рок прибавља трагове, и замеће, господски.
Певао је у овом крају распусни Козин.
Опевао га је и сужањ Заболоцки.

Ремен су вукли све док не попуцају рамена,
нису тражили лакши, живеху живот ЗЕ-КА
кроз који бодљикава жица је провучена
крицима душе која долете из далека.

С хиљадама се време играло, не једанпут,
ка Нагајевском заливу вал се чупао с муком
ко да, бачен у море свезаборава Нарбут,
привија се уз прамац једином својом руком.

Ал чак и не мишљаху: „Да бежим?“ Ни: „Могу ли?“
Срцу привијајући пијук – за собом траг,
злато строфа је овде добијао Жигулин,
у руднику чуднога имена „Бутугичаг“.

Међ кулама с видиком који се сад тек уснију,
плаве иглице сунца никако да догоре,
ал нису ни ту хулу бацали на Русију
они који су прошли кроз колимске логоре.

Грех је угађати начелству због потреба,
а хула на отаџбину – грех двострук, неизмерив,
као да се одједном наљутиш на галеба,
или на парче хлеба с прозора тамничких двери.

Над гатом трепте вали бељи од снега, њима
ко наградни добитак за све је муке дан
овај крај тла који с крајем небеса везу има –
град од тросложне речи – логорски Магадан.

 

ЛеЗ 0005950    

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s