Григориј ВИХРОВ (1961)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Григориј ВИХРОВ (1961)

Григориј ВИХРОВ (1961)

Григориј Вихров рођен је у Коломни. Његови преци су донски козаци и рјазански свештеници. Одрастао је у Иркутску. Завршио је историјски факултет Иркутског университета и Виши литерарни курс. Предавао је на Тулском педагошком институту (1996-2009). Као песник објављује од 1978. године. Аутор је збирки песама „Моји драги“ (1988), „Страсна седмица је прошла“ (1993), „Две хаљине“  (1998). Најновија његова збирка поезија зове се „Циганска врата“ (2010). Преводио је француске и јапанске песнике. Лауреат је Светског фестивала поезије (Белгија). Живео је, дуго, у Тули, а сада живи у Москви. Његови стихови су превођени на француски, немачки, бугарски, шпански, монголски и друге језике. Наступао је на многим западним университетима, а лета углавном проводи у селу Мало Количево, у дому своје мајке, који је угостио многе руске песнике.
Вихров је песник који се задржао у строгим, готово канонским, традицијама руске традиционалне поезије, у којој се осећа лагодно и пише складно, непоткупљиво и снажно, било да су у питању философски или грађански храбри стихови.

Фотографије из породичног албума

Чему с Песником дивљање, уздисај,
све чекајући до јутра авети.
Наглас говорим очито – па и сам
све знам: грљења час је, без памети.

У гостопримном столећу из пусте
глуво признања звуче, мој пророче.
Утешитељским митом горе усне:
зато што крво… но и медоточе.

Не одлазите. Загрлите… Или
нежност напусти нас, чиста, дубока?
На рукама су, памтим, износили –
њу, на очи нам, све даље од ока.

Поштеду нећу, огња се не бојим,
већ само мирни хлеб и лед над водом.
Ради, неради! Ал, гадови моји,
загрлимо се! Даме и господо!

Такво је време

У смутно време лутање мозгова
у ометање прераста природе.
Руше се стене на кровље домова,
и на пустиње сручују се воде.

Ни потреса, ни пламених обреда.
Последња тачка… Воља страшна, мрачна…
И оде ковчег мимо распореда.
„Славна је лађа празна рибља бачва“.

________________
Године 1848, надзорник Верхњеудинског пролазног института  Дмитриј Давидов је написао песму „Размишљања бегунаца са Бајкала“. У песми је реч о покушајима бекства робијаша с робије. Сам аутор Давидов у једном интервју из тих година каже да робијаши не бирају средства за бекство, да често покушавају да преплове море уз помоћ парчета дрвета, или на празним дрвеним бачвама у којима се на копну држала уловљена риба (углавном младица). Педесетих година деветнаестог века настала је и музика непознатог аутора на те Давидовљеве стихове; музика се данас сматра народном. Почетни стихови Давидовљеве песме гласе:

Славно је море – Бајкал освештани,
славна је лађа – рибља бачва. А ти,
ветре, покрени вале, не престани,
јунак далеко мора путовати.

Песма усамљеног официра

Ни ветри већ не вију,
плавило снег не труни.
Ја морам у Србију
са двадесет непуних.

И црвени су стрељани.
Јаук је земљом посут.
А ми за празник жељени
хтедосмо у Москву.

Усних момчића: плаче,
убија га мој замах.
Намрштено сељаче.
Чело пробија кама.

Руком ме осуђеном
мами, ко да ме лови.
Са мојом несуђеном
у загрљају плови.

Згромљени су и бели,
јаук се следи немо.
А ми смо, бедни, хтели
у Москву да уђемо.

Са драгом се не пењем
у свода рујну срећу.
Ја, официр с ордењем,
незнано где умрећу.

Са седамдесет, без жала,
без деце, и без жене.
Србијо, теби хвала
за будућност без мене.

Наследство

Затвори се у шкрињу, са мелодијом бившом,
кроз срце прошле године продевајући сликом.
И заспали живот подићи ће се кришом
синовљи пољубац распаљујући навиком.
На марами су још чвршћи „за сећање“ чворићи.
Неће ти успети чак и најпростији да развежеш.
Срамоту не навући, слави ни близу прићи,
осмех не скидати за свечарски говор што грло стеже.
А за говор пробери побледела празнична одела,
и младост ће запевати, зрелост сјати без стида.
Не знају, и откуд би, одела црна и бела,
да старост нежан цвет у подножјима кида.
Где су латице моје? Где су јагоде среће,
другарице ошамућене од завереничког вина?
У каквом светом сну и усхићеном плачу пре ће
гранчицама зеленим бити дарована судбина?
Завуци се у шкрињу, већ срећа ти измиче,
мелодија је стара свежа и несвесна. А ти?
Зашто си ућутао, неради наследниче?
Зар живот мину? – Да… Тешко је веровати.

* * *

Достојни лед обељеног папира
припада пророчанској храбрости.
Крај је столећа, у Русији време немира.
Бар вене исеци, лакат изгризи до кости.
Народ је го, и купком крвавом
заплашен, претворен у ћутљиве богоборце,
узнемирени пагански богови са марвом
сатерани у комуналне дворце,
корачају од зида до зида: трпе.
И с Купидона се одело смуљило.
(Од рођења не знају за закрпе,
Аморчићи не носе шта било).
Сви су гологузи. – Ал курва је у самуровини,
политичар у Диоровом фраку.
Некад свеприсутни уред је у хладовини.
Храст вековит у мртвом пољу на биваку.
О, Господе, какви ће Теве-снимци
очистити оно што живот укаља?
Рекламно смеће очистиће песници,
прослављене пазикуће свих земаља.
Покрови су скинути. Обнажена је суштина
и Отаџбина је свећом запаљена тмина.

* * *

Последњем ужасу нећу да дозволим
да узме људе због којих земљу волим.
Јутро широко ја прослављам!
Људе, због којих земљу и остављам.

Они ће тебе песницом и камом.
Срећниче, растао си на месту осамном.
Сунце крадеш очима.
Украдеш, па лумпујеш ноћима.

Крадем, лумпујем, певам и трпим у строју,
истина је – зовите милицију, молим!.
Ал последњем ужасу нећу да дозволим
да узме људе, због којих земљу волим,
недостојну сабраћу моју.

Једном-ниједном замолићу за премештај из света,
нек ме загрли и поздрави ужас.
Ал све док не дође онај прави светац…
грешник, одговорити сам дужан.

* * *

Ја ћу трчати по брежуљцима
уснуле Отаџбине
Н. Рубцов
 

Кренућу да скупљам на плећа сложивши бреме
лоших вести, штепајући у ходу бошчу ноћи,
кроз тварно, кроз утробно, кварљиво наше време,
све молбе и проклетства. Безутешно ћу поћи.

Горди се, Русу, мудар си, ти не цениш занос –
нареде ли – и злочинцу и беби сломићеш врат.
Јефтино крв пролићеш, у срџби, наврат-нанос.
Вриштиш, цмиздриш… Па повраћаш у касни сат.

Горди се, Русу, бујањем прошлости нетрулежне.
Добићеш своје, братац. Сред престоничне сале –
провереним покретом пуковник дебели рече:
падају старци, и жене зову страже поспале.

Ко рана, предсказање песме промиче дуго,
и зидови се ломе од даха сутрашњице.
Млитаво дрнда гитару поткупљив чова, с тугом.
Где лиру да подигне, где да заплаче нице?

Кренућу да скупљам сами бисер небесни
на тргу комичара где траје бучна смена.
И лиру ће отети непознат неки песник
од мрачног праха, и од црног хора времена.

* * *

Мирише восак у црквици.
Врбопуц, пролеће, шева.
Недеља. Живот старици
јасан је до поднева.

Век ратни марш свој наднео.
Поглед олован. Сила.
Син мој, убијен анђео,
рашири тужно крила.

На зиду белом као
сан, усја, сав у злату:
млад, пао смрћу смелих,
смрћу Руса у рату.

Над Русијом се склапа
облачина: свод труни.
Тешко је старици шапат
молитвен да испуни,

тропрст удове боли…
На срце пала сена
три прстовета соли –
муж и два сина њена.

Залазећи стог

„Ја осећам себе травчицом у стогу…“
Под махнитим ветром чувам је већ дуго,
и туђе стогове на обали другој
да сачувам – можда покушати могу.

Јурну травка или крв пред расвит (трпи!).
Ко крв људска да је потекла низ жиле.
Ја себе осећам зрнцетом на хрпи
која чува тајну топлине, још живе.

Кап камен издуби, да расте у чистом.
Сунцу час је сенку да обећа јавком.
Ја себе осећам… клањам се на Исток,
стог у залажењу да осветлим травком.

* * *

Ја из молитве своје мајке стижем,
а стид ме, не знам речи које нижем:
кад заплакати, а кад пировати,
и кошуљици кад слободу дати.
Дати слободу, а на наћи ближе.

И нико не зна – ја сам крив, признајем!-
твоју судбину, поверену крајем
стрну јесење шуме што се гаси.
Ти си – крв моја, добар савет,  глас, и
врати се натраг, испричај ми редом
молитву моје мајке (јака буди!)
која победи страх распада једном
и која диже из гласова људи
молитвом своје пробуђено чедо.

 

ЛеЗ 0005967  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s