из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Дмитриј КУЗМИН (1968)
Дмитриј Владимирович Кузмин родио се 22. децембра 1968. године у Москви. Син је архитекте Владимира Летошина и књижевне критичарке Едварде Кузмине, и унук књижевног историчара Бориса Кузмина и преводилице Норе Гаљ. Студирао је на филолошком факултету Московског државног университета, одакле је био искључен, а завршио је филолошки факултет Московског педагошког државног университета 1993. године, где је магистрирао, и где припрема докторат. Поезију објављује од 1995. године, а 2008. године је објавио књигу „Добро је бити жив“, са стиховима и преводима. Преводио је америчке, украјинске, француске и белоруске песнике. Превео је и повест Егзиперија „Јужна пошта“. Кузмин је активиста геј-покрета и оснивач књижевног сајта „Вавилон“, једног од најбољих у Русији. Главни је уредник издавачке куће „Арго-ризик“, где је објавио књиге Сапгира, Кривуљина, Пригова, Ајзенберга, Нине Искренко, Цветкова, Кенжејева итд. Саставио је две антологије – руске кратке прозе и поезије руске провинције. Године 2002. добио је награду “Андреј Бели“.
Поезију Дмитрија Кузмина многи сматрају графоманијом (Биков, Котомин, Кулакова). Она то није, али он би више дошао до изражаја у мањој литератури него је руска, где се од песника захтевају већи и дубљи продори од оних што их постиже Кузмин. Сам Кузмин на примедбу да је његова поезија хомосексуална, одговара: „Као човек ја сам слободан, па међу осталим слободан и од такозване сексуалне оријентације… У ком смислу сам, после свега, отворени геј? У том што, ево, већ 20 година живим заједно са мушкарцем?“
* * *
Високог момка
у црној мајици
јаки тремори сустижу
(спасавајући се ненадног пљуска,
ускочи у тролејбус).
Мехурићи на црнпурастим рукама,
од њих, једва приметне нагореле власи,
приметније су
Помазиш ли га
по прекратко постриженој глави –
као по лицу.
Ћутке стојим поред.
Излази.
Гледам кроз прозор:
намерно споро наставља.
Пљусак.
Пљусак.
* * *
У трговини-салону
за продају беле технике
петоро
у оранџастим радним мантилима
уредних лица
живахнуше:
– Ти, дакле, имаш сина?
– Сина.
– И ја. Серјога, а ти?
– Ја такође.
– Испада, само Љоха има девојчицу?
Бирам супер-сецка
мами за рођендан:
већ јој је, ипак, тешко
мајати се по кујни,
иако баш послова и нема много.
Нешто ме здесна у грудима боли.
Сигурно, срце моје
неуредно.
* * *
Фризер знанац
прореди гриву
како је носе рејвери,
ти одмах затужи
да немаш одећу за такву фризуру
пун орман кошуља, а на посао нема се у чему,
и кожа на лицу више није
да можеш такву фризуру да носиш,
уопште, глупо с таквом фризуром одлазити на посао,
с таквом фризуром ваља дивљати по клубовима,
а нама је већ касно да луњамо клубовима,
мука нам од диџејева-мурдароша,
од младежи која живи ликове Аракија и ван Сента,
свих се гадим, и чему прича,
једни ће црћи од овердозе на забаченим степеницама, други отићи у бизнис,
ни једнима ни другима ничим не можеш помоћи,
а ми смо сваке вечери удвоје код куће,
свако се бави својим послом,
повремено нежно гледајући једно друго,
ја сам овладао законима web-дизајна,
ти фотографије слажеш по албумима,
тамо си још дугокос,
можда си у праву, нису тако приметни
сувоћа коже, боре, сенка под очима,
уосталом, тада смо били на годишњем, ниси устајао тако рано,
прошло је пола године, чини се и више,
нећеш схватити, време пролети,
јуче тек смо се упознали, а седму годину већ живимо заједно,
постоји сигурност у сутрашњи, и прексутрашњи дан,
ако нас, наравно, ова бесрамна земља не почне кидати на парчад,
ако нас милиција не сјебе сагласно прописима,
ако са укошених погледа не пређу на нешто чвршће
недоношчад у црној кожи што ординира доле у улазима,
кожа је и под мојим очима као ошугана,
и ђаво нек је носи, није срећа у томе,
на лето, ако желиш, опет ћеш пустити косу,
обећавају нови увоз у секонд-хенду,
покажите ми, пита професор, срећног геја,
то је, вели професор, ређе од веселог леша,
лешеви нису по нашем укусу, и кад је тако – шта да му одговориш?
а) они су као ми, погледај, недојебана света су оба!
б) зато нам покажите, уопште, срећног човека једног.
__________________
Грег Араки(1949) – амерички независни филмски редитељ јапанског порекла; но, можда мисли и на јапанског фотографа Нобеуси Аракија (1940), познатог по провокативним фотографијама, на ивици порнографије.
Гас ван Сант (1962) – амерички филмски редитељ, фотограф и писац
* * *
Један једини симпатични дечко,
црнокос, наочари, диоптрија осам,
смешан дизел-комбинезон.
Једва се држи на ногама,
тешко се ослања на поребарје,
никако цигарету да извуче.
– Није ти досадно самоме?
– Не.
– Завидим ти. Срећна личност.
Гледа у страну.
Пролазим, неколико пута, тамним алејама.
Враћам се.
– Није ли ти постало досадно?
– Не
– Штета. Више немам кога то да питам.
Од управо прошлог полицијског „мерсоа“
мига мигавац
на развлаженој огради сквера.
* * *
Чудно:
од како
нађох јединог свог,
лепих дечака на улици
не оста мање.
ЛеЗ 0005972
СУЗ 