Едуард Учаров (1978)

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Едуард Учаров (1978)

Едуард Учаров (1978)

Едуард Учаров родио се у Тољатију 1978. године. Завршио је Академију рада и социјалних односа (правни факултет). Објавио је до сада две збирке песама. Добитник неколико награда на домаћим и међународним песничким конкурсима (Карелија, Чикаго итд). Живи у Казању и ожењен је песникињом Галином Булатовом.
 
На Казанској пијаци

Ту, на пијаци, шум и граја,
тезги ред фин.
Пролази баћушка, уз ред – скраја
мујезин, с њим.

Овде мирише на алву, квас –
гром атмосфера!
Месар од јутра, изнад свих нас,
муве тера.

За тибетајку новац не жали,
ори се пријан.
Домаћин, стари Али,
малко је пијан.

Зарад ћилима из Бухаре,
и због бунди кунећих,
рјазански лопови крстаре,
долазе, господу глумећи.

Са зинулим корпама
бујицу људску скући:
продаје вешта мама,
наречја мешајући.

Ветеран рада, осиромашен,
као принц горда лица,
с пола зајмљене рубље маше
код продавачица.

Преспававши за углом обед,
звона потмула
разбуде минарет опет –
запева мула.
 
Аракчино: Храм свих религија

Илдару Ханову

То су били магови, не један човек, стално.
То је рад звездочатаца, потеклих с разних врела:
Микеланђелов дух – ловац на генијалност,
то су били Устад и Танге – првовесници дела.

О џамији и цркви вођаху спор Земцов и Ширази,
крај волшке обале Ајфел висину преузе готову.
Асирска моћ ту руку за собом води да се изрази,
набруси ум католички изоштреност Ђотову.

То се надвио храм од којег се светло макло,
и од блеска цркава исцвета врелина неба,
Сунце дарова топлином плочице и стакло,
ломећи зраке на рукама излечиоца Феба.

Чак је и Буда сјао, ко градитељско биће,
јер добро овде мантру оглашаваше, кругом –
човек с човеком навек у љубави проборавиће,
ако се сунчано мире куполе једна с другом.

Неовдашња ствар

Прешавши на језик забрањени,
потресајући темеље,
растапаш безглас свој грлени
у глас нов, крештав, нежељен.

А неовдашњу када ствар
исплакати већ немаш чим –
глас твој постаје мудра твар,
са словцима, чак, достојним.
 
Вечерима

Вечерима, љубе се, златним
када светиљка стасита
на улицама непознатим
личи на одсјај расвита.

Вечерима, на старој клупи
листају журно, пред понорима,
привлачења небеских приручник скупи,
објављен љубављу, томовима.

Увече, у сени, уз лепотицу –
јоху замишљену, ноћима –
они једно друго дотичу,
читајући стихове, очима.

Краду од ноћи-стражарке фини
сјај тужне звезде, пре свих.
Вечерима, њима се опет чини
да је Бог, наравно, песник.

Несаница

Ноћним кораком у шакала
опет се мени пришуњала
ноћ – то је сјај, ал сјаја нема.

Гле, беживотно лежим, тмуран,
са сваким пламом абажура
бројим овце, ко ован спреман.

Од бесконачних ових мрља
кадгод и душа у сан срља,
али прозрења не би, и нема.

То је све. Шапа на обрви.
Шраф мртви стеже, да ме смрви.
Овце и ован – већ у крви.
 
Сат

Неће шкрипнути реза неповратно –
само ће сата похабаног клатно
о власи да се заљуља у поноћ –
опруге сна и секундаре звезда
као комарац зујнуће низ бездан,
точкићима ти звонећи у помоћ.

Зар је то живот, зар бесмртност таква?
Уз куцње сата рука двер је такла,
копчи казаљки ближа. Кукавицу
убивши, нећеш преварити смрт –
замочив перо у замућен врт
облак над кућом пробићеш, кроз тмицу.

* * *

На леду, дивљој кртици где пре је
чланак о злату, шишто „Амо!“ – где је
дан годинама стрељаним запечен –
скорбутни ваздух грло просто сече
и степен тела живином се смеје.

Одбаченима, за шију у лес –
нек језик секу, нек зашију свест.
Ти панцир крпи – нек с тока им име
и узраст сазна мећава с Колиме
где бива минус тридесет и шест.

* * *

Док болдинска јесен узноси ме,
узварићу игле кипариса;
Сврати чај да гуцнемо, Јосифе –
умируће небо што описа.

Како друштва с класиком поета
да се с тугом не сети на трен?
Венецију да посетим, шетам
тамо где је Бродски погребен?

Ал у јесен што бунило носи
друге строфе море поглед ока –
зађе вотке напити се Осип
да се згреје код Владивостока.

Љадски врт

Преживесмо, чак и срастосмо, гле среће,
с оскорушом црном у врту, са снажним
деблом несхватљиво скврченим што неће
да нас гађа плодом по леђима влажним

што би Державину, да се с њим упусте
у загрљај страсни за лош фото-снимак:
блеште жице, стуб се њише изнад пусте
тролејбус се искри, помешан са њима,

пљусак пљушти с бока борика у млаке,
чупка косу бреза, да се не осили,
травњак, исушивши над собом облаке,
све оштрике равна ко бухарски ћилим,

и песма фонтана, због кише све већа,
у срећу се сплиће – у наше малецко…
И суседов Павлик, прошав кроз столећа,
низ барице трчи према вили Лецког.
 
Октобар

Оседлав пешачку зебру и јурнув низ јаруге,
залутах речима што су ко вечност, густе и дуге.
И гори у подребарју коцкица ледна (душа?)
пуноцвашћу шибљика, сочношћу оскоруша.

Крајпутни октобре, ти опет – графоман и расиста –
на брезе моје црно-беле вичеш до задњег листа,
да опадају птице, лето не допевавши,
у непрегледни бездан – шкрт грудни кош мој павши.

Из окера у пожар док дан тај не одбегне,
само руку кленова остаје ми да стегнем,
од једног листа до другог по алеји ћу прећи
валеријанске капи кише до сто бројећи.

Прогутавши плавети дозу пред сан, меласом,
вратићу се изјутра, узев ко храбри Јасон,
књижевни хербариј песника – ђиде, лажног трибуна,
зато што туга моја боје златног је руна.

Раифски Богородичин манастир

Крај Сумског језера поглед
о сунчану куполу: снимај.
С Филаретом си. Поред,
дише казански Синај.

Историје пут исти: опаке
часнији нису жалили:
и ту су секли монахе,
храмове с усхитом палили.

Ал звоно, с месом чупано,
што утону у земљу,
прорасте звуком, уткано
у нову душу спремну.

Тако скит стародревни,
кађен мецима војника,
мења тамницу. Севни
светлости, венцем борика!

________________
Манастир је основао у седамнаестом веку отшелник Филарет, на 27 километру од Казања. Године 1918. је званично затворен, мада је наставио са богослужењем. Године 1930. ухапшени су последњи монаси, Сергије, Јосиф, Антоније, Варлам, Јов и послушник Петар, због „антисовјетске делатности“, после чега су стрељани. Године 2000. Руска православна црква их је канонизовала као „новомученике Раифске“. Од 1930. манастир је служио као тамница за политичке затворенике, а касније за малолетне преступнике. Данас обновљен, манастир се налази крај Сумског језера и борове шуме.

ЛеЗ 0005975   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s