Ела КРИЛОВА (1967)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Ела КРИЛОВА (1967)

Ела КРИЛОВА (1967)

Ела Николајевна Крилова рођена је 1967. године у Москви. Дебитовала је као песник у часопису „Знамен“, 1991. године. Пише и прозу. О њеној поезији похвално су писали Липкин, Кривуљин, Бродски. Њени стихови су преведени на италијански, фински, пољски, енглески, и на иврит. „Стих Крилове је сложен, оштро асоијативан, али никада заумана, јер је  умствен. Аутор цени мисао, жуди за њом, што каткад и саму музику подчињава идеји“, пише Липкин, проглашавајући њену збирку „Опроштај са Петербургом “ (1993) догађајем у руској поезији. Кривуљин каже да је то „у наше време ретка, истински философска поезија, поезија сурове и огољене идеје која истог трена постаје зачудна, надреалистички деформисана, али управо зато – актуелна“. Од 1993. до 2012. Крилова је објавила петнаестак збирки поезије и неколико књига изабраних песама,  међу какве спада и њена последња („Рајске јабуке“, 2012).

Двадесет сонета с Васиљевског острва

8

Догодило се да сам сишла с ума.
Зими. Док ћути кристал са фонтана.
Ратнички хода ко корак Нормана
снег, у крпама, врх кућа, врх шума.

Душа искаше веру, ван фатума.
С дна чаше путна торба старих дана
изрони, као цитат из романа
Т. Мана. Потом – тамница крај друма

жути дом звана (ко да је не перу –
ти знаш, град овај плива у океру).
Сејући, ти ћеш сигурно и жњети

ал не сејано пред рођеном трлом,
на њиви. Време сецне те под  грлом –
једино тада време и приметиш.

10

Постојање је чудност изданака,
не чудо. Свет је исисан из прста,
и све нас, с њим, у домороце врста,
чак ни у госте. Бројем нестанака

познамо други свет. Корак нам први
не ходочасти тле, ногом га такав,
већ звездан тремор призива из мрака
и гле… Ал све већ од Кинеза врви,

а Индијаца – нема. Или – сабрат
расеца небо (као простор задат),
ишрафирано над нама хируршки,

и пије отров насушни ко Сократ,
док анонимне косе кружи покрет
пуним замахом кроз дим петербуршки.

11

Смрт није коса. Не лобања, поглед
љубљене. Буре античко сред стења
где философи живе. Уоштрења
тачка, почетна. Шума унедоглед

у коју тоне јастреб, овог трена,
клинећи висје не због плена само,
мршавог. Светла полуделост, замор
душе, с које је скинута копрена.

Ко у огледало живо, душа твоја
гледа крај себе, дигнув лаки крст
унутар себе, и полаже прст
на тастатуру – попут аналоја.
И гле – анђео, огроман и леп,
видан је сваком, ко паунов реп.

1995.

Поред мора

Дан предуг, као тројански рат, данас
у милијарде тренутака хоће,
вијугавих и сурових, ко талас
стрм, океанске претеће сланоће,
и на репу му осмејљиви делфин –
ко с хоризонта кружни светлац дана –
над руинама где се беле Делфи,
и над мекушцем испод сунцобрана.
Унатраг, лежећ, пловити, пловити,
од тла све даље, са сваким замахом
трепавки – топлу присност поновити,
где си Хектора срела, Андромахо,
где све већ зби се, срасло у прах фин,
где још философ са тврдњом израња –
свет од распада не сачува клин,
већ зле квачице уклетих питања.

Село

Т. В.

Дрва у пећи. Длан у чађи, цео.
Тамније плавет у прозоре пада.
Овде је човек – тек пејсажа део.
Звер одевена, што огњем овлада.
Исповедиви, и на путу кривом,
пути су њини: водоравна шума
не увећава куће перспективом,
јер цркве, као противтеже ума,
нема. Овде се стихијама моле:
повитној води, ветровима слепим.
И, набухли од једноличне роле,
с неблагородним напором, по степи
вуку се дани. Лица у марами,
забрађена до веђа, без узраста,
и завист према престоничној дами –
с пугачовљевским пиром слика сраста.
Цвили пас. Зар сам ја крива што време
путује напред-назад, стазом језе?
Из првога у век последњи бреме,
за пет новчића, воз ће да превезе,
ма чије било…

* * *

С. Г.

Благословена лакоћо! Збацимо ципеле изношене,
кренимо боси песком, ко брбљив старац Сократ,
обалом удишући, слан и горак од пене,
тај хексаметар мора што грмљавину покра.
Ту, на ободу Скитије и Ојкумене, чулних
времена и простора, проживљених потпуно,
како смо ништавни, случајни – да л рећи? – неиструлни,
као да смо из пене изашли, у круни пљуска, допуном!
Нек нас поведу сунце и плаве гране смрека,
по, већ безименом, острву, уздуж те воде питке
која лењиво спира с обале, света и века
трагове наше на њима – трагове првобитне.

* * *

Тамо почиње околина, где се врзмају једнорози,
деве гоблене ткају, старећи чекају витезове, из даљина.
А витезови кожом својом путеве мосте у древној слози
према Гробници која прогута Назарећанина.
Тамо, прошав живот са штапом и врећом што се на леђа метне,
са вратницама златним видиш град, бео као иње,
ко сновиђење младенчета, и у свакоме кога сретнеш –
инока видиш из келије ил испосника из пустиње.
А овде окатим чудовиштем наметљиво и тмурно зури
живот у моја окна, сред другог града  и века,
но и то као да је на оној истој наивној минијатури
коју, у полумраку, манастирска крије библиотека.

Санкт-Петербург

Пчела на шебоју

Тишина. Пољем, широм,
страсна сплетеност биља.
Сунчани капље миро
на земљу преобиља.

Мртви спију под земљом,
уз сан безмеђне плавети.
Ка сјају наг цвет спремно
тело ће, стидљив, напети.

Воде су речне, слапом,
у сненом утробном спокоју.
Видан је пчелин напор –
припивши рилац шебоју

да слатки нектар цеди
са сољу костију јамних.
Живота и смрти вреди
дар штедар, узајамни.

Кроз перо стих навире,
свуд нежност, нигде бес.
Пејсаж је тако смирен…
Као пред земљотрес.

1998.

Париске строфе

Из древног раја струји азур, у сен се претварајући
под разгаженим прстима кестена, извана.
Мајски дан, до белине ражарено врући,
преломљен је у кристалу фонтана и ресторана.

Зелена Сена, успевши да постане моја
крв, и слуз за орење локалног мачјег говора,
на грудима – ко огрлица бледих светиљки опстоја;
а мостови су лађари широкорамених простора.

Извикана кула изгледа из даљи, ван,
ко љубичасто слово А, и Париз, петитом,
укриво и укосо прибира расејан длан
времена, које жваће са апетитом

сопствену децу, али не и парадно-углачано крило
сивкасто-бисерних зидова и оловних чипака, на свакој кући.
Што се насањало у младости – све се и збило,
златну несличност с реалношћу откривајући.

Седи на плетену столицу, своје
cafe au lait искапи,
дај тршавој Циганки пола франка, да проси тише.
То место, може бити, најбоље је на мапи,
и зато се овде нећеш задржати превише:

позива те, свог посланика-самозванца  –
држава Несреће у надолазећим мрљама сивим.
И Сакре-Кер, у плавет уносећи куполе од гланца,
подсећа на родни пањић који вењење живи.

Очевиче распада последње империје, шта, после битака,
сад, роптати на тргу, где некад гиљотина
није стајала с радом? Сума људских губитака –
вишак је историје. У торбу од шагрина

убаци пар кифлица слатких и крени насумце, унедоглед,
по једнолично-дивним ученим квартовима,
ублажујући ум, оштрином просветљен, и засићени поглед.
Овде налазе посао обојени, рачлави, у сусрет својим сновима,

бабице с ноћним капама, и собарице. Рододендроноа цваст сржна
симболизује само то да је дошло време (трагично?)
рододендрону да цвета… Ни повикавши држ га!,
ни прибегавши посредовању кристала магичног,

нећеш се пробити, кроз овдашњи вртлог пијачни
здравог разума и радног свакодневља све одсуднијег,
ка метафоричним безданима у којима до лудила пијанчи
живаљ отаџбине – тим непробудније

што освета је ближа.  Није ли за краљицу,
многоволеће срце носи у медицински отпад, ил не –
– од усхита уздрхтало – прикачи на последњу станицу –
прозирне куле Свете Клотилде.

1998.

Занавек

Петербург, цветови, оне свеће,
воде што светлост наставе.
У оно светло јулско вече
сину мисао: занавек.

Занавек одрази у валима
срећног ока, на стазама.
Занавек руже које залива
Нева с каменим вазама.

Занавек оне свеће, вечери,
светли наш савез – занавек.
Ал дуну ветар с Лете глечерни,
суза-звезда се распаде.

Одвратна јасност свет заузе:
све прође – урлај без овласти.
Живот је – подобје међупаузе
међу две пропасти.

Где петербуршки мираж траје –
ружа и свећа рецидив?
Грлим твоја рамена: „Шта је
за смрћу? Реци! Реци ми!“

ЛеЗ 0005976   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s