из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Игор ЧУРДАЉОВ (1969)
Игор Чурдаљов рођен је 1969. године у Нижњем Новгороду. Променио је доста занимања – монтер, конструктор, морнар, механичар. Неколико година држао је трговину играчкама (која је, како сам каже у једном интервјуу, изгорела). Радио је, потом, на телевизији. Данас је директор Нижњегородског фонда „Реч“, члан Савеза руских писаца, колумниста. Ожењен, има кћи.
Јерусалим
На завојитим улицама јерусалимским
где у лавиринту исте пијаце
сусретоше се све вере света, све епохе,
сви језици Земљини –
поисках и ја
неспорне истине, очит смисао
стаза директних, степеница узлазећих
који воде из Гехене на Голготу.
Ал бучни трг ме је с правог пута заводио
и символи безбројних религија
мешајући се на гајтанима и ланцима
слично гроздовима пијачне лозе,
заклањаху ми поглед блеском лажног злата.
Семинариста јерменски је објашњавао
да треба мимо проћи… и истог трена се одби,
толикоје измрљао потплату крвљу –
Арапи су овде заклали овна,
њихова крчма је обилно истицала
масом мириса – зачина течни дим
мешао се с мирисом конопље смуђене.
И сам, поподневном јаром опаљен,
за сточићем под римским стубом
поменух десети легион
уз воду с ледом, али тек кад нагнуто
спусти се сунце, повлачењу несклон,
наставих пут –
скривајући поглед наметљивца
у сутуренима сочива, опијајући се у ходу
цветањем младих кћери Цахала
које грациозно носе аутомате
над пепелом вечно гњијућег непријатељства.
И скретох с пута, опет.
Расипајући кике
под пољима веома намашћеног шешира,
Хасид ми показа пут тамо, на лево,
где протестантски црнокожи пастор
некакве непознате вере
указиваше на десно.
Напокон,
предадох се – и на Иродове плоче
уморно се спустих. У њиховим шкрбинама
и пукотинама као да су клизили знаци
невероватно древног писма
и сложише се у реч „безнадежност“,
коју не учитах, али је схватих.
Пустињска купола неба ледила се.
Преда мном простро се Божији град.
Његовим стопана пузали су низови гробница
у нади узалудној. И тада се сетих
оних које сам волео и трипут издао,
док петао зору не огласи.
Мора бити, у вртлогу света јест
путева које уочиш само кроз сузе,
који воде нас тамо
где нам је дат опроштај – као слобода
од уздања, од самих себе,
куда сам долутао, више не тумачећи
за чим ли Јевреји плачу украј Зида,
зашто ли хране кам без одговора.
____________
Цахал – државна армија Израела
Овидију
1
Сви стихотворци ишту кавгу, сваки се поднапије,
и чим се појави ћесар, уследи гадост суда.
Потом нижу стихиће, из Ликије ил Дакије.
А ти, изгледа, ниси пристао никуда.
Сад си стишан ко миш у рупи, а раније – чизмом
стално си кидисао – не схваташ на кога; ипак,
удео песников тужан је изгон
некуда где је глуво, и мирно, испод липа.
Боговима је тешко придиковати – прва лекција.
Друго, скупља је придика себи, ма и бледа.
Сав свет је сада – јединствена империја.
А ти си изгнаник у никуда, изгледа.
2
Никуд је немогуће вратити се.
Уопште никуда.
Не верујеш ли – ризикуј.
Код разбијеног седећи корита,
гле, у набухлу делту односи вода луда
со васељенске туге утопљеног Хераклита.
Добро, што одмах узе повратну карту, спреман у вагон
сести: никоме овде ниси брат, ни сват, ни кум.
Упућујући се натраг,
баци свој опушак за трагом
мудрости многе
која тек умножава многу горчину за ум.
Утеши се кусом мишљу
да су завршили тиме свој удео
и простаци и мудраци, и луде и провидари.
Кидајући тамо одакле си се вратити хтео,
опет повратну уплати – по навикама старим.
Теракота
И глина се узвијала серпентинама златним,
и одједном одизала се ко посуда старинска.
В. Калашњиков
Наду с Љубављу нисам бркао, ал свака ми се подала,
волео сам да се уздам, надао се да волим.
Само с Вером није ишло. Непокретна обала
одвајкад, махнитом броду туђа, одоли.
У младости мору стреме сви.
Неојачали разум наведе
свест ка слободи споља – небесима с олујним свитањем,
таласима пустим завиди он.
Али уз старије разреде
живота –
такав прилаз остаје под великим питањем.
Живео је мој друг крај мора –
слободе ради.
Његове власи клупчаху олујни блесци.
У фрулицу је дувао, нешто чрчкао по свесци
и продавао сувенире на еспланади,
вајане из праха вештином што купце мами.
Он, јувелир теракоте, био је веран глини
у смислу не толико тужном, каквим се данас чини,
кад се тим истим речима тежи безнадној тами.
Зурећи у девојке, нежно, и надмено на мах,
сликама је ронио – дубље од локалних јунака! –
и допловљавао до копна, не реметећи дах.
Бејах озбиљнији, ал теже удисах врелину зрака.
Звецкаху оштрице наших заумних игара, уз пој
философских спаринга и распри које их прате.
Он би започињао:
– Разумеш ли, Игоре, друже мој.
Ја одговарах:
– Али, видиш ли, Виталије, брате…
Беху дружице наше као снови прелесне – тих дана
пчеле љубави скупљаху с горчике мед и слад.
Као сувенири прелепи без користи и плана
дани су наши били – и негде у празнинама бездана
сјај њихов, сигурно, исто тако, лети и сад.
Начинивши боцу пенушца штапчетом за ноге тешке,
јер мислилац, увек, тек условно је трезвен и трезан,
кретали смо се трагом истине – пешке,
од Коктебела до Старог Крима, одрезав
омче путева, директно честама Раја идући,
крунама дрвећа и крилима његових валкира
осењени.
Задувавши се и запињући,
до крви, руке о гране што иглама нас дворе,
узвикивах:
– Причекај ме, Вергилије!
А он би одговарао, миран:
– Ти дишеш неправилно, Игоре.
Као да, све тако, од тада, лутам, заостао,
пушећи крџу и зеље, (као
умудренији, старији да сам постао),
по горњим насељима – по матери нашој глини
која туцаник слепи у, спремној да се обруши, лавини.
Нек сретне са осмехом старост барем један од нас.
Ближи се трен разрешења спорова наших честих,
ал стално покушавајући да уђем у ритам,
покушавам, и у овај час –
удах на четврти корак, а издах на шести.
Времена камен, несавладиво чврст, све је што је остало,
и тешко је то крити, ма како спор био противречан –
нама, нежним, податним, влажним од суза.
Уосталом,
по спаљивању, у суштини, прах је тако вечан.
Ватре
За сад још плови у густој ноћи
огањ живи –
и пераја зраци лучени
комешају се, гипки и бодљиви.
Пропуштеном слободом мрежа мирише –
и горко је, неуловљиво, висити више
на веслима, из ушица извученим.
Како су обале пусте и мрачне!
Ватрица плови –
над њом месечев зрак се само зачне,
онај у којем се одразио мртви Авељ.
…Ловац рок наде уопште не пожали,
пишаћом рибарску ватрицу зали
и безнадежним остави завет.
И живот оде.
Сто градова је пред њим, мимоходњом;
жмирећи на фасади, осунчаној јаче,
он изабра кућу, назва је родном
и шкљоцну у предсобљу прекидачем.
Истог часа паде на све долазећи сјај, тежак,
спреман да буде интиман, блед, таман, пун сени,
да преза свуда где постоји електромрежа
трагом за господаром обретеним,
да приопшти његовим стварима отежан блесак,
чим падне сумрак – а и пре: то је умење –
умејући једва видљив рефлекс да стреса,
али и да блеска, фингирајући брушење.
Све на свету тугом је прожето:
уцакли се у зрацима, блистав ко сексипилна утвара…
Хоћеш ли да обуставиш све то – и у прозор проклето
да се забодеш перјем, бесмислен као ушара.
…За сада још плови у густој ноћи
ватра жива – знаш ли то, прећути у самоћи,
ништа тражитељима саблазни не придодај тајно.
Немало њих и тако положи кости –
па обале су пусте и мрачне до суровости,
и Авељ мртви – није на небу случајно!
Ниси поверовао месецу који плаши
и чамац си потерао упркос валима нашим,
као постижући, помало, за свог века,
ватрицу живу,
разливену ко смех са брега
над похлепом достигнућа свих и свега,
ватрицу која све до сад плови –
и хвала Богу, нека.
Хронограф
Не, нисам те заборавио, веруј, ни трена.
Али, схватићеш – збрка, тиска и вика.
Назвао бих те чешће, ал за то нема времена.
Зар не знаш, времена нема –
никад.
Тако то бива: стално мислпш, на залихама има
хиљаду година, а вевиричји точак с висова
живота се врти, као на мојим запешћима
сићушни циркус старинског „Тисоа“.
Или смо уистину били срећни, или
све те фазе месеца, карусел планета кроз простор,
угао узлажења и градација лимба – прилив
за шоу су расудности,
и нема времена, просто.
Ми, заплутали мудром писменошћу,
засебно задојени –
јурећи јединственим кругом који влада,
по разломцима наде и сећања смо раздвојени
фином стрелицом најсветијег „сада“.
Колико ће капи-минута, убудуће, истећи тек…
Планине стоје: гле – острваца низ врлуда.
Ал тек дубину прошлости измени наш век.
А само камење неће се покренути, никуда.
Са ових позиција живот и смрт –
тек су термини – постојања непроверена
теорија.
Ми бисмо да је оповргнемо,
али нема времена
у којем бисмо потрајали
заједно ти и ја.
Плажа
Разних матрона раблеовска тела,
младићи витки, страст што се узврви,
гошћа, не једна, сасвим прегорела,
обешењаци узавреле крви,
пивски стомаци оцева у ходу,
атлетичарски скокови у воду.
Укратко – плажа, рођака тигања,
у мехурима плоти што израња.
Жар пешчан она пије као дар,
упија зној те фауне обалске.
Она се дими. Живи, као твар,
што преко ноћи, обновљена, спласне.
Ал с јаром плажа несвладивост нуди.
Само оретко, с глупошћу ил с тугом,
крене се пливач, у науму луд, и
с морем се игра, ризично и дуго.
Најпре шали се – купање, ситница! –
ал, нагло, као позван неком силом,
власно га носи таласна бујица –
и мења краул, лакшим, прсним стилом.
С високом свешћу плива гласник тај,
заборавивши, притом, на стилове,
и, одлучан да – свему! дође крај –
сву снагу штеди, да стигне до бове.
Ал не спи плажа.
Без журбе, на делу,
тетурав, гледа, лагано, све даље –
нишани морски двоглед плажу целу
и с мегафоном чамац, за њим, шаље.
То је све.
Опет на јари, са песком,
укалупљен је одбегник, међ тела.
Препознати га у маси – нетешко:
дрхти његова плашња окаснела.
Cancer
Гордост омеђи и остављај иза –
трунка си, другом зрнцету прилепак,
умонтиран у већи организам
на трилионе ћелија исцепкан.
Тек су окружје оне. Супа, расол.
Статисти сцене што се не уклања.
Не објашњава редитељ над масом
ни фабулу, ни шта идеја сања.
Оне доврше слеп живота круг:
његова срж је за њих – тајна коју
коначним смислом скрива демијург
и постојање њихово у боју
где свак у себе заточен се свија,
плаћа се данком неком непознатом,
док се ћелија, од других слабија,
сама од себе не сурва у атом.
Изнутра тек у себе она гледа –
њу спор залудан никад не опија,
већ тихо почне да гради след следа –
мнозину, смисла лишених, копија.
Плоде се као стока кроз свој простор,
свака – безверја одломак ил пролог.
Таквима их и види кроз микроскоп
надсветски али немоћни онколог.
Стапање
Пароброд речни – симбол руске бесциљне слободе
ближећи се огледалу стапања споре воде,
дивље звонца цимнуће у предрасвитној магли,
ко, кнегиње што утапа, атаман онај нагли.
Заћи ће звук за обале, до конца расплести камење,
такнуће окна мембране, хаос кровља у скитњи,
раскинуће се о зупце тврђаве на прамење.
И промолиће се Нижњи, кроз дим, ко дагеротипни.
Заволех, крај споре реке, тај град, ту слику града,
без мрачења у свести, без „али“, „упркос“, „мада“ –
без концепата који се не памте – просто волећи.
Без прорачуна, исцела – судбински такорећи,
наводећ сечиво страницама гвожђа и камена,
урезујући до смрти име у пристанишне стене,
где сузом и осмехом згрејана моја реч осамљена
пљускаће се у речи текућој и после мене.
Почеће игру с пегом сунчевом, док је забавља валом река,
ил ће се у лед скрити – како се играла са мном некад,
одлазећа, незадржива ова вода.
Ал, току њеном неће опет никад да се придода.
Судбински час ће затрубити пароброд кроз даљ капаву.
У ту даљину изливши се до задњег дана, цео,
изаћићеш пред моћну реку, у сусрет стапању,
не више на фону простора, већ као његов део.
ЛеЗ 0005978
СУЗ 