Александар ЛАЊИН (1976)

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир Јагличић

Александар ЛАЊИН (1976)

Александар ЛАЊИН (1976)

Александар Лањин родио се 1976. године у Лењинграду. Дипломирао је на Бостонском университету, по струци је математичар и ради у банкарском сектору. Стихове пише од деведесетих година прошлог века, а од 2001. објављује песме на интернету. Учесник  је, и победник, неколико књижевних конкурса. Живи и ради у Франкфурту на Мајни.

Галебови

Ја корачам за ралом, за мном – клонулост, и дрхти рало,
то је – неважно, ситница туге на умору,
ми опростисмо једно другом више но што је у нама остало,
и сада нам оста, просто, да сањамо о мору.

Ти корачаш гипко, змај је одбего из врта пут неба,
а и јабуке румен сакри желудац – за нафору,
вратисмо једно другом више него што треба,
и сад нам оста, просто, да сањамо о мору.

Корачасмо около, зовући срећу – зови, зови, и зови!  –
а она се није крила, она је – немоћа у говору.
Ми смо волели једно друго више него на небу галебови,
а сад нам оста само да сањамо о мору.

Сенка

У моје сенке, оне праве, стас и фигура – нису моје,
али сви моји сни и подвизи – на њеном платну тек су боје.
Она не плови по улици, за светиљке се не прилепљује,
она говори без престанка  – (па причај, то ме просветљује!).

Моје сенке, оне истинске, зид не зна да се засити,
ћуд је махнита њена. Има и сенки својих, властитих.
Она не мења правила, не оптужује, не влада из сене.
Она је ведрија и праведнија, она је лепша од мене.

Ко огреботина с кључа стојим на трави испод звезда.
Налик сам на њу, ал не ликом, а чиме, чак и не знам.
Је ли ми верна? И још како! Ал ја сам у ње – самац.
Траг неизбрисив и невидљив наноси њезин шамар.

Метапоетика

Опсидијан подсмеха – до рукохвата искован.
Дроње овација, небом: знамење што нас неће.
И туку речи неме у мреже наших стихова,
ма ко да мрежу баца – она по нас већ креће.

Кида се где није танко. И, можда, зато, све те
руже смењују трнови, без икакве финесе.
А још, с торбаком, животом тумарају поете,
и једино што се, цигаретама, разликују поетесе.

Ко из руку специјалаца душа се с тела откиде.
Тамо где увек беше троје, стала би бројка дупла.
А ми не ломисмо зиђе Тутанкамонове пирамиде,
нит се, уз борбу, пробијасмо по аулама Лувра.

Рећи ће будала: „Ходај, умеш ли, морем, ко небом крило“.
Свет на све прилазе, као фарисеј на Бога, циља оком.
А за мене Владимир Владимирович – није ко било,
већ, још увек, Мајаковски. И тек каткад – Набоков.

Век је, говориш, крив? Зар са њим к знању прима,
поново, империја да су блага њена безмерна.
У келији мојој је тамно, свет је мој препун дима,
симбол сребра и смрти љеска се с гушчјег перја.

Данте

Спокој и сета навиру, кад је пола пута за раменом –
земаљског јер, јасно, и нема другог пута.
Пријатељи одстрелише зелену птицу туге, ал смртно рањеној
не очистише дроб, не испунише је изнутра.
И ти говориш да није неугодно пред њом стати, на граници.
И машеш рукама. Као крилима, машеш, у сновима.
Твоја Беатриче живи на деветој станици
које све до сада називаш круговима.

А птица гледа, не трепћући, и поглед је њен пун новог,
уопште не немог, већ бучног прекора, на рачун хорде.
Гитара на зидићу – није баш најгиздавији повод
да се нове риме накаче на исте акорде.
Тако је вера у себе, због нечег, налик на јерес у вери.
Чаробна флаута уснама преплашеног прибија се, надомак.
А Моцарту у госте с боцом долази Салијери
и Моцарт ће се наждрати. Моцарт ће, најзад, напунити стомак.

Али шта је теби до генија, ти си и сам за себе гениј,
мада и не верујеш у себе ни за грош, ни за јоту.
Помало желавиш, али то су, сигурно, гени.
А ако је реч о борама, онда су од пића и рада у животу.
Пријатељи говоре да има и далеко горе: сваки пут се пружа
не у Рим, већ у неки други италијански топоним, предано.
Твоја Беатриче одавно је себи пронашла мужа,
и ти си је разумео. Ти си њу схватио, уопште гледано.

Премазао си немарним потезом киста слику врх листина,
и у дречаво рујну префарбао азурна небеска бледила.
Не ради неких загонетних истина,
већ просто зато што би се, иначе, слика следила.
Познате су речи и дела, а кораци незнани, кроз простор.
Корачајући по струни, губећи без бола и гнева равнотежу,
ти у огледалу видиш себе с брадом и босог,
ал чуда неће бити, и глупо је забацивати мрежу.

Неће се праћнути рибица – идеја надживе себе,
а можда, просто, нико јој за то неће платити.
Међутим, остаде једна од жеља на залихама потребе,
и то је доста. Доста. Наравно, то ваља схватити.
И ако твоја Беатриче једном сузе пролије –
догодиће се несрећа, или просто туга ће је печити,
ти ћеш јој похрлити, ти ипак не можеш друкчије.
И све ће се решити. Ти знаш да ће се све решити.

Линија везе

У трену кад Бог схвати да тајна служба лагуцка,
кад осветли пушчана салва џамију, очас,
небо над Питером коракну напред, тог тренутка
тмурном и косом кишом одајући јој почаст.

Фрицеви филмски „фрло топро“ повикаше без гнева,
небо се тискало у земуници ко смртник на ватреној мети.
Ако је грло омчом већ притиснула Нева,
хоће ли последњи уздах успети да излети?

Попашће на рамена искидан метком нимб.
Лећи на срце бајонетом прободен жаца пуб.
Како сам као дечачић ја јурцао за њим
с десетак пушчаних година, уз погибељни руб!

Вечност шкрипи крвавим ледом – у шаци оста,
шта су за нас епохе, кад је на сату нула?
Промрмљај барем хвала што бејах ту попут госта,
опет ћеш без мене на фронт, узбуна се већ чула.

Жена сва у црвеном, о, како вам пристаје плакат!
Спомен мрљи бетонско месо зида, покрај плаката.
У свету мом не бива друкчијих блокада, факат –
као што не бива ни „Другог светског рата“.

Небо нас над Питером, још живе, већ полути,
мртви стиснуше зубе, држе везу, једину.

На бездано дно Неве тоне Гришка Распутин,
а да не спра ни светост своју, ни прљавштину.

Напрстак

Говорим: „Одмакни се, овде је и тако врело“.
Ломим свој поглед о туђе бронзано раме и тело.
Говорим: „Нађи истину – негде тамо, унутра спи“.
И дижем пехаре. А пехара су – три.

Таква је игра напрстака. Ти вучеш средњи пехар.
Ти си га сама просула, ја те нисам гуркао до греха.
Сама си традицију уништила, не окусивши вино.
Од дна си ниже, истино.

Још је могуће гонетати по тозу кафе, ја то такође могу.
Могуће је гонетати по звездама и по вишњевом пирогу.
Могуће је дробити комедију на речи смешне, с дна,
очекујући, као минимум, пуцањ. Ал опалиће два.

Таква је игра театра – луткин дом, чаробни кишобран, чин спонтан.
Говорим о томе да се завеса спушта директно иза хоризонта.
Говорим, да негде на небу неко пали светлост, бде.
Мени говоре, не.

Мени говоре да је небо пусто – безљудно, сви су у пивници, не хају.
У рају је пауза за пушење, заборављени богови предсобљем шеткају.
У љубави преконоћ, тело и лице са реклама духови изгоне.
Сви велики песници нису умрли – просто не пишу стихове.

Дакле, време је поверовати у све то што чиних у сну одмаклом,
говоре ми, тако је пред пролеће, јебено пролеће такво.
Говоре ми, свако између душе и коже има оклоп, да л зна.
Дакле, и ја.

ЛеЗ 0005921 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s