Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Леонид ШЕВЧЕНКО (1972-2002)
Леонид Витаљевич Шевченко родио се 28. фебруара 1972. године у Волгограду, у чиновничкој породици. Унук је познате волгоградске радио-новинарке Олимпијаде Јемељанове. Почео је да објављује 1989. године, студирао је факултет журналиситке на Волгоградском државном университету, а затим Књижевни институт који носи име Горког, одакле је, због хулиганства искључен, заједно са супругом, украјинском песникињом Јеленом Логвиновом, после чега је радио разне послове – портир, пазикућа итд. Неко време је живео с Логиновом у Украјини, добили су сина, али заједнички живот није успео и Шевченко се вратио у Волгоград, где се поново оженио и добио још једног сина.
Прву збирку, „Историја болести“, објавио је заједно с Логиновом и Александром Леонтјевим, 1993. године. Себе је сматрао учеником Евгенија Рејна (коме је и посветио своју прву збирку песама). Године 2001. објавио је самосталну песничку збирку „Судбина“. Постао је познат после серије новинских репортажа о девијантним појавама у Волгограду. Непознати злочинци су га убили 25. априла 2002. године. Његово тело, с проваљеном слепоочницом, нађено је на једној раскрсници у Ворошиловском кварту Волгограда, убице су однеле чизме и златни венчани прстен. Посмртно, објављене су његова књига изабраних стихова и прозе „Мистерије“ (2003), као и збирка прича „Руска књига мртвих“ (2009).
Дан победе
… Дан победе: плавет, ко нова,
анђела освете над главом мач,
свака жена – удова,
мушкарац – истребљивач.
Видео сам Хитлера у сну,
да, а потом стиже Победа.
Купи ми сладоледа
воћног, с јагодом, деда…
Ал деда ме не гледа,
давно му час натраг да се запути.
Претвара се у маглу,
вели: брбљивче, ућути.
Радње, пошта, тролејбус мимо,
пијац, папагаја, у кавезу, тремор.
По граду шетамо, клизимо,
и нестајемо, нестајемо.
Посвуда заставе и плавет,
у мојој руци зрачна лоптица,
тешка лоптица, црвена лоптица,
дерњам се: „Купи ми, купи –
(будим се, ко на дотицај) –
воћног, с јагодом, деда…“
Над градом салве. Победа.
Бортњански
Нека земља буде шта било: маљаво ухо…
Анђео, заљубљен у тебе, нека просто засија.
Тридесет година он се враћао у свој Глухов,
у малоруски Еден, у Вавилон пун кајсија.
Композитор – лађар, риба из Дњепра и Стикса,
семинариста, сам на ветру, распет.
У Петербург још нису допремили сфинкса,
још реформатор није избацио клафсен.
Бароко – метафизичко искуство, резбарије
које дух Астарте и Азраила твори.
А у чизми немачкој – нож и флакче ракије.
Хома-философ, који Псалтир отвори,
а круг заборави да оцрта. Сунцокрет и крв парадајза,
Басаврјук с врећом у крчму упада, смело.
Хома-философ компоноваће за хор, и најзад,
паночка ће га пољубити у чело.
А потом се појављује Виј, све се у пропаст запути.
О врату крст, у длану папирнат Спас –
они су се дерњали, а Европа је свирала на флаути,
и Глук још не протера генерал-бас.
Деца за змајем од папира протрчаше.
Ретка птица пролете, богослова ишиба декан.
И неко рече: Бортњанског ниткови прождраше,
и неко испи у то име чашу. И нека.
Ах. лепша од свега је (лептири, трилери!) Венеција,
ђаво Тартини, пудер, гудало што неће свирку спорију…
Јер анђели више воле слушати Корелија,
то јест, некакву недубоку лудорију.
_______________
Дмитриј Степанович Бортњански (1751-1828) – руски композитор украјинског порекла, рођен у Глухову (Черниговска губернија).
Хома Брут-философ – лик из Гогољеве приповетке „Виј“.
Басаврјук – лик из Гогољеве приповетке „Вече уочи Ивана Купале“
Ђузепе Тартини (1692-1770) – Италијански композитир и виолинист, аутор чувене сонате „Ђавољи трилер“
Кристоф Вилибалд Глук (1714-1787) – немачки композитор и диригент.
Арханђело Корели (1653-1717) – италијански барокни виолинист и композитор, папин миљеник
Заборав лично
Седели су, пили, јели котлете
у историји заборављене поете,
а у дворишту, на златним слинчугама, данима,
њихао се дечак са свећом у дланима.
Стајаху жене на омањим балконима, с краја
брбљаху критичари играјући шах – бистрећи вести –
са четири ловца, са четири змаја –
излазио је некакав класик светски
у бесмртни град. Мишићави Мајаковски
у кафеу с бесмртним анђелима простачки је певушио,
снешка белића вајао Корнеј Чуковски,
у Фогејвалду на лулицу пушио.
У трамвају је Пушкин проверавао билете,
неко је с плоче певао о љубавима што не постоје,
седели су у тесној соби заборављене поете
и ишчитавали збирке своје –
тамо су лептире длановима ловили, сањали,
тамо су гладиоле вољеним женама поклањали,
ишли да гледају индијске филмове у кино,
и проливали рујно вино.
______________
Корнеј Чуковски (1882-1967) – руски критичар, прозаиста, песник, мемоарист; имао летњиковац у Финском заливу, где су навраћали руски уметници, међу њима и Мајаковски, о којем је Чуковски оставио дивна сећања.
Мајски гундељ
Онај мајски гундељ кога је светлост згодила
кад је кроз прозор наш улетео, и криоцем гвозденим борбено
куцкао о тањирић. – После толико година
опседнут сам бескорисном успоменом.
Прилепише се звезде уз летњи плашт над ражи,
изречена, одлучујућа се реч утисла.
Ја пратим традицију – тражим
некаквог неземаљског смисла.
Ево, живот употпуњујући: Озирис без руке,
Изида пијана, алхемичарски рецепти.
Можда, сви гундељи и вилин-коњици из луке –
учесници су мистерија и адепти
који у Египту од деоница живе богато,
који детету подарују бесмртност извора,
о њима је у огледима писао још Платон,
њих је на филмским тракама снимао Питагора,
они раде у подземним радионицама
и испуњавају план за производњу еликсира.
Онај мајски гундељ који је из предсобља, к нама
улетео „случајно“ у летњиковац миран,
шта је о будућности пожелео рећи, неумело?
Који двотомник ишчитати посаветова?
Док је небо над Волгом горело
и радио преносио фудбалски меч светова.
ЛеЗ 0005981
СУЗ 