Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Максим АМЕЛИН (1970)
Максим Албертович Амелин родио се 1970. године у Курску. Студирао је на Књижевном институту. Живи у Москви. Добитник Солжењицинове награде. Максим Амелин воли руски књижевни осамнаести век, иновирајући свој књижевни језик барокним подстицајима.
* * *
У земљу урасташ, ја пролазим мимо,
припевам песмицу са веселим штимом,
себи под нос, крај њива,
о том како, губећ своје златно лишће
неоваплотивим чиниш ми се бићем –
ни мртва, ни жива.
Ти помоћи иштеш, кћери патње, ноћи –
ал ти немам чиме, сиромах, помоћи:
предсмртне ти муке
налик су на неко високо умеће
мада их ни бојом отиснути нећеш,
каменом, ни речју, ни кроз звуке.
Спашћеш на суварак, сува ко од бољке
не доневши плода, ал твоје пупољке
нек не мете вихор,
јер си смоковница што на клетву приста,
коју је проклео и много пре Христа
Овидије, палацавим стихом.
Грофу Хвостову
Песниче Кубре, Јекатерингофа,
преводиче Боалоа – с тобом
ма каква прети нова катастрофа,
истом смо судбом везани, и добом.
С једном корицом, ко добри суседи,
по мору књига пловимо, без гриже.
Себи споменик, ти, тврђи од меди,
од пирамида виши – не подиже.
Ал испари у вечност, недохватан,
стражњицом напред севши на Пегаза;
пред тобом шумни Рај отвара врата
вртом божанских штедрости и стаза.
На ветрењачу пред ветрима налик,
летећем сличан броду за свој Олимп –
нека те сада и сваки случајник
заволи тако, како те ја волим.
Споменик твој сам… Земно одне слив,
и нема смрти, васкрсни је час,
час опет силно живети, док жив
буде бар један, макар пола нас.
_________
Гроф Дмитриј Иванович Хвостов (1757-1835) је позни класициста, академик успешне грађанске каријере, кога су професионалне литерате новог поколења сматрали графоманом; од двадесетих година деветнаестог века био је омиљена мета епиграматичара-романтичара. Но, неки песници двадесетога века у њему, изненада, препознају претечу модернизма.
Кубра је река која је протицала преко имања грофа Хвостова, коју је он опевао. Поклоници су га називали „Песником Кубре“.
* * *
Пробуражени златним иглицама сметови,
одвугнуо је лед и збацују га с кровова;
сребрним отопинама струје с висина светови –
о чему то говориш – не схватам, испонова!
По сећању несхватљиве ситнице чујем песмом
и непослушни, тако, дограђујем свој слух?
Све немост чувајући, ја ризикујем свесно
сред пира нових дана остати нем и глух.
Александријском стопом, и нежурном и фином,
посебно данас, нећеш јурнути, циљ затећи,
Сумарокову прићи са победном маслином,
нит слави с ловорима, Хераскова пратећи.
Стари књижни ормар хвали Клиу
Тако мудра, Музо, све алаво гуташ!
И тај ко не жели савез дуж свог пута,
већ пешачи гордом стазицом ко самац,
и онај што јурца ко шаховска дама,
у све правце, да не схвати непомичност,
и онај што ћути немој сцени слично
и тај што се на свет врже ратним бојем –
на полици истој напоредо стоје.
* * *
Откуд шта стиже? – Никада то језно
светло није ми засијало јарче. –
Гори, и гори, сијај моја звездо,
мој узнемирен ветрима угарче!
Још не звер, већ не човек пут што пређе,
непроничућој предајућ се кори,
у том што прозрем кроз стиснуте веђе,
утврђујем се, чим веђе затворим.
Спасења другог нема – тек нутрином
одјек распри и повика одзвања:
не весели нас заборава вино,
не засићује ни хлеб без уздања.
Дражи је свој, ма скроман, кутак сиви
сваком – беочуг ланца се не мења,
смрт равнодушно чекају још живи,
не жуде мртви дан свог васкрсења.
ЛеЗ 0005982
СУЗ 