Марија ВАТУТИНА (1968)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Марија ВАТУТИНА (1968)

Марија ВАТУТИНА (1968)

Марија Олеговна Ватутина родила се 4. маја 1968. године у Москви. Завршила је Московски правни факултет и Књижевни институт (2000). Прве песме објавила је 1995. године. Радила је као адвокат и новинар. Добитница је Волошинове и Буњинове награде, и учесница многих песничких фестивала. Објавила је збирке песама „Московски стихови“ (1996), „Четврти Рим“ (2000), „Промена времена“ (2006), „Девојчица наша“ (2008), „На оној територији“ (2010), „Реми“ (2011), „Ланац догађаја“ (2013). „Стихови Марије Ватутине су жестоко и часно сведочанство онога што нам се догађа“, пише Игор Волгин, сматрајући да „имамо посла са песникињом чија песничка свест ни издалека није ослобођена од наслеђеног терета историје и културе“.

* * *

Опрости, почећу издалека, да буде шито-скрито.
Памтиш ли, код Пушкина, разбијено корито?

Њега су прерадили, спровели електрику, уградили шуко са стране;
сад има кувало и остале лењинијане…

Претворио се у бакарно лаворче на гас.
Тај лавор сад надкриљује све нас.

У расвит осване смог, а не неко драг ил пробој верса,
код једних већ пала берза,

код других крволипти реактор, код трећих погроми и терористи приде…
То ја зато што код нас, не вичи, све по старом иде.

Бронзани лавор ће се појавити у свом пређашњем виду,
ја сам хтела с њим да стигнем на Тауриду,

да тамо маштам о разврату, ко грабљива старица се свртим,
да вичем на старца: треба те послати по смрт, и

послати по смрт и оног што, обиснуте усне, слини.
– Па, ништа се не може измолити, шта с тобом да се чини?

Шта да чиним са тобом, време сујете људске?
Нико ми не одговара из морске дубине пусте.

* * *

Он збаци крст и удахну дубоко.
Шум олакшања с трема – дах у спокој.
И уденуше мушкарци у јаму
тесано дрвце. Док он лежи, пао,
гледа њихове сандале и скраму
с прстију ножних. И њих је стварао

Бог – сви смо деца главног инжењера.
Ал бич и звање – с неистог су смера.

Предах. Крај ногу римских, сред прашине…
… мишљах: њих нису могли да начине
од те празнине исте која зида
и нас остале, препознате робљем,
зар истом смесом Мојсија, Давида,
и оног тамо, с упереним копљем?
Дотле, већ слажу крстове, на посту,
и расправљају, ђаволи, о послу.

Питање оста да виси над зраком,
кад над ушима звизну бич опако.
Питање оста у ваздуху кротком.
Откуд ови и они – ко смо њима,
ко они нама? Неко приђе, климав,
на крст навуче. Причаћемо потом –
већ преображен шапну над животом,
и гледа с виса: како доле рову
и саде његов крст у земљу ову.

Стихови смишљени на вечери песника Ане Аркатове

3

…Никог не убити
чак ни родитеље
А. Аркатова

Никога нису убијали, све се десило некако само.
Старост младости емитовала је: одумри! Умиреш стално.
Младост старости прбацивала је: ово је срамно.
Подизали су крст на јен-два-три, вертикално.

– Лепо стоји – кркљали су сред масе глуве.
– Лепо виси – намигивали су власти.
Јатиле су се у крвавим дроњама муве,
пузале дланима у крст ураслим.

Нису родитеље убијали, убијали су нејач.
Нису родитеља убијали, убијали су потомка.
– Зашто син Божији да страда? – рече један Јудејац,
а други одговори – проверите тог момка.

4. А потом…

И после осврта главом, мене видети нећеш.
Ја сам неколико чињеница утврдила и нестала.
На чизбургер мирише из ташнице дамске.
Везем за сина и већ се не сећам других
догађаја.

ЛеЗ 0005984   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s