из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Олег Горшков (1964)
Олег Горшков се родио 1964. године у Јарослављу. Био је у младости фудбалиста и глумац, „али више од свега волим сина, пријатеље и поезију“, написао је о самом себи. Предавао је на университету, али је дао оставку и бавио се, потом, адвокатуром. Како сам пише, коментаришући тај „прозаични“ посао, „једина утеха је да је сам Гаврило Романич Державин био министар правде на двору Јелисавете Петровне Романове.“
* * *
Сломљена, крцне грана у миру, где је вечније,
дигне се завесица с опрезног прозора нечијег,
и замреш у завери на свету и ветру, огољен;
прашина – стуб ивични, време – прашина. Боље је,
здравије, фабричког цврчка не утишавати сад:
у какву реч, кључићем, лудицу нагна пад?
Прашину гутајући, пева за град, свет, мрава –
све луђе и све јаче, да живот ишчезава,
а неким чудом траје то цврчање, без плана,
тридесету недељу незавршивог дана.
Ма какав звук – прах, спор. Ал само певај, гатај,
гле, травка упрашњена продева се из блата,
из уломљене гране, гле, млечни сок надође –
зрикавче, певај , гатај, речју букнулом вођен,
говори слог по слог, ма залуд, ма неснимљен,
ма шта се деси, сваки глас код Бога је примљен –
мрмљање, звижд, муцање… У цврчању дан гасне,
ал све топлија светлост кроз прозоре се распе,
с укусом прашине у устима, цврчи – нек све је у цвету,
да стајати је лакше на ветру и у свету…
Предграђе
Старе Бореји, и слике оштрије
дају лик шкрбав предграђа са реке.
Гребуцка буба тешке индустрије
у безбожничкој древној корпи јеке
глувог градића, где речи глиница,
и карбол-раствор времена, ко мора,
растачу космос – од бурегџиница
све до циглене црквице, од гора
индустријскога отпада, до смога
немих простора прокислих врлети.
Овде сумрачни алтер его Бога
у природи се оштрије осети.
И ко да тако простије и гроб ће
примити немир који те прожима,
с њим те сродити, мада нешто ропће
градским пејсажом упркос ветрима,
речи, времену – што се ко бич сложе,
ко преплет тајних истина да севне…
И живот јури ко мрави врх коже.
И Бог путева не познаје земне.
Небески мрав
Сквер је изјутра тих ко сала библиотеке.
Прочитана је туга, на сушт скривену ваља пристати
окупљених топола око јесени-Сенеке.
Трен који окова срце – немогуће је листати.
Небески мрав се успуза на кров света, и клима
крајичак листа, уз стих што се жилама пуни.
И свет већ има укус промоченога лима,
њега је лако дићи, сам се у длану руни.
Неком је дато достићи, иза кусе драперије,
пламтећу, као Рим, разорну лепоту творчеве
ироније? О како је све то сложено, Луције:
заљубити се у смрт, догорети, следити се уз очеве,
приставши на ђонове увис закорачилог бога…
Све замршенији слог је писмена у стојика,
ал пузи мрав – још мало, сасвим мало врх слога,
и дом ће стећи – небо са собом, гле, споји га…
Цитат из Цветајеве
Ноћ беше цитат из Цветајеве.
Сећате се, „зрачак, што сјај сише“.
Орила се октавама низ гајеве,
утопивши клавијатуре у лишће.
С ђаволштином, да л валцер пастернаковски
о прозорске се рамове залете јаче,
ил позни анђео плаче, расплакао се својски,
ко да је светост усхтео да исплаче.
Ноћ се чинила налик спорој флотили,
плићак и маина. Скоро, по Мандељштаму.
Бродови времена скоро да нису пловили и…
колико их у плићак допаде, низ таму.
И простреше се сутони, ко да их листате
уз нагиб – назад, назад, у повратак.
Свет је давно распарчан на цитате
и опет састављен од цитата.
* * *
Умро си, а тек пробуђен, ко сјај ненадни, једвит.
С улице миришу јабуке, струготине, снег, тек павши.
Неко, који се испостави нико – најзад поставши
некакав размак, пропуст, избирљив мирис оцедит,
лежаше усред зиме, крхотина, у мору
религија, империја, времена, бродова – отпис
глупости. И реч бучна, омашка у изговору,
незнано чија, у брзи претвараху се рукопис
зимског тла, зацареног у свету. „Умро је, чуј ме“ –
грме векови, а ти лежиш, умирује те простор
трошног лежаја, коленца извесивши у космос
дуваном прожете собе – Хамлет, тачније, Хумберт,
што страћи девицу-живот. А дубоко и слатко
дисало ти се зрелом јабуком, снегом, струготином.
Тачније, неким ко одживе без остатка – укратко,
собом самим. И сестром, сиротом, обичном, фином,
која се преобрати, као девојка спретна,
да дише с њим, гугуће, љуби очи, и усне узнете:
Хамлете мој безумни, мој неразумни Хумберте,
зар ме не памтиш? Ништа, пробајмо све испочетка –
од јабуке, што једва да се зањиха натраг, ка западу,
од блатњаве зиме оне, од купке студене, преране.
Умро си данас, ненадним сјајем који букну у распаду,
а тек се рађаш, још си тамо, иза границе незнане…
________________________________
Хумберт – главни лик Набоковљевог романа „Лолита“
ЛеЗ 0005866
СУЗ 