Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир Јагличић
Полина БАРСКОВА (1976)
Полина Јурјевна Барскова родила се 4. фебруара 1976. године у Лењингради. Кћи је песника Евгенија Рејна. Била је вундер-кинд, похађала је студио Вјачеслава Лејкина. На њу је, тада, вршио знатан утицај песник Всеволод Зељченко. Завршила је Филолошки факултет Санкт Петербуршког университета, на катедри класичне филологије. Прву збирку објавила је 1991. године, потом објавивши још пет књига поезије. То је песникиња помало сировог, грубог израза, који критичари дефинишу као „физички акмеизам“. Показивала је, поготово у раној фази стваралаштва, наклоност према „уклетој„ поезији, француској класичној и руској модерној (Миронов, Ожеганов). Од 1998. живи у Сједињеним Америчким Државама, где предаје, на Берклију, у Калифорнији. На питање о својој поетици, одговорила је, у једном интервјуу, овако: „Нек свако у мојој поезији нађе оно што му треба“.
Поликратови куплети
Бацах свој прстен у воде свих океана –
испловљавао је ко жута подморница.
Ошамућени кувар журио је на доручак са извештајем,
рибетина избљува моје проклетство.
Фаворит, још сасвим несвикнут на тај чин,
вртео га у рукама и мрмљао: „Каква лепа ситница“!
А ја сам се у лицу мрачила до стања буре
која за прозорима дрмаше мрамор балкона.
Наређивала сам да рашчетворе обоје – и кувара и успијушу –
ножем за воће расецала сам тупаву рибу
која је имала прилику да се мота негде подаље
с прстеном мојим у стомаку,
породицу да формира, рибицама да пристојно васпитање омогући
(искакивши прстен, могла је да живи безбедно!).
Али не – ево њега, лежи, исколачивши црни камен,
налик на око огромно девичњака Јоханаановог,
и царица пипка малићем
ону, још недавно слузаву, кошуљицу,
и раздражује се кикотом: „И треба: као жабица!“
Богови, па што се онда трудите у оштроумљу,
као и тако осуда ваша да мени нејасна бива?
Зашто шаљете нове Данајце стално?
Ја се не бојим – увек се „Илијада“ заврши „Енејидом“.
Ево он лежи, налик на око огромно девичњака Јоханаана.
Нема на свету тако дубоког океана
да смести у себе тај зрачак, трепавице.
„Што стално тако луташ, драги?! Што стално луташ, мили?!
Шта ти то тамо тражиш, драги?“ – „Спавај, драга. Шибице.“
_________________
Око огромно девичњака Јоханаана – песникиња није одговорила на е-мајл с питањем на шта је на овом месту мислила. Е. Витковски сматра да је тај стих у вези, како са једном мање познатом Флоберовом новелом, тако и са песникињиним лезбијским опредељењем. Било да је у питању једно, друго, или нешто треће, мишљења смо да тај стих не помаже каквоћи песме
* * *
Бојим се, умрећу не онаквом, каквом ме знаде.
Не као буцмаста девојчица, заогледална господична.
Бојим се престати бити невешта, жељена без наде,
ко царски бал постати склиска, бучна и вична.
Бојим се да преживим, па издам. Ал тебе ли?
Себе недоступне, себе годинама измењене се бојим.
Тражити тебе погледом, видети свуд снег небели
и олују, ишарану траговима твојим.
Нимфоманија
Ја волим ову нимфу с трепавкама од леда.
Јутрима лутам тамо где њезин траг води ме.
Одлутам правцем: тамо где се дивљењу предам,
где она сестрама пева шумске мелодије.
Ја сестре њене видим. Неугледне, у трави.
Њихове равна плећа, осмоугласте груди.
Чак се и сунце јежи у косама им плавим!
Ја волим ове нимфе. Јер нису људи. Људи
стално лутају правцем: иза њих водени предели,
испред су брбљиве птице и нека звер немушта.
Ја волим ову нимфу с трепавкама леденим.
Нека ме предосећај губитка не напушта.
Онтолошки сонет
Не знам одакле да почнем ову причу.
Не знам како се, уопште, прича почети може.
Свима је знано шта остане у руци
и шта мисли гуштерица која застаде да се одмори
у сенци камена на безбедном растојању од збуњеног имаоца
топло-свежега репића, ваљано окрљушћеног.
Мућкајући то добро у подневном растегљивом раствору
жеље да знам и ужаса да знам, започињем причу
и одмах се строваљујем у хрпу епитета,
варакајући себе надом зрна бисерног.
Ако је по панџама судити о лаву,
лав се добија од жуте, огромне, грубе ламеле
с уломљеним ободом. По панџи – нећеш познати
скраћене власи у зверским ушима,
бучно око које одрази језеро
која одрази пљусак пеликанових крила.
Ако је судити о теби по томе шта оста у рукама,
добија се одраз у оку
одраза лебдећих над језером.
Ако је судито по теби о томе шта оста у рукама –
на обали пресахлог језера лешинар,
као шкољку беспосличар у приморском кафеу,
исисава дрхтаво око скапалог лава.
* * *
Јед љубави – у непостојанству.
Терет дружбе – вечност што не стари.
Детињство свих вера – у хришћанству,
а заблуда тачност о пространству
јест да тајну знају лешинари.
Данас ручни свој искренух чланак
мрштећи се: да се не посвађам
с болом својим, благдарни растанак
у мелемну прашност препорађам.
Зар је срећа то – да не затворим
очи твоје својом тавни борном.
Ко да ране зарашће у кори
медно-тврдој, простој, благотворној.
То смисао лишења и муке
дат нам је, ко боговима равним:
без иједне донете одлуке,
никад ништа речима исправним.
* * *
Мушко семе које ме роди, ти си безимено,
мада су ти касније и име дали.
Жалим што из тебе не изџикља клас,
ил стабаоце, ил цветић дрхтуљав.
Само оваплоћење заједничке муке,
једва мање немо него други.
Једна од жена, које су се некад сниле
теби, у сомнабулном прозрењу.
Како ми је чудно искати и набадати се
одједном, у тами, на то што је тако знано,
тако разгранато, тако неопходно,
да бити не може људима именовано.
Двосмислена је бојазан крвомешатељства,
и, као хазард, неукротива је она,
ма куда се уденеш, у свим бедрима видиш
своју судбину, зачеће сопствено.
Тако се, можда, Христос, ступајући на небо,
коштаним степеницима умишљеног вала,
надао верни глас да чује:
„Дечаче мој. То сам ја. И ја сам – с тобом.“
* * *
Не седим то ја на балкону, у јесењој врелини.
Ти си у неудобној фотељи умео да се сместиш.
Јер, ушавши у мене, ти поста мном, у целини.
Одгонет: покрети умреше – slash – па су воскресли!
И ко што човек сам себе не памти, тако изнутра
не памтим те. Ал онај што гледа споља, јавом,
у мене, тај сапуницу види свакога јутра
од твојих крупних црта: лебде адском вејавом
несхватања ка нашим аветима и снима,
према свему чиме је свет крцат ко тегла путера,
тако да рибља маст цури по ћебадима
и скупља се ко зној на челу храброг панкера
у Сан Францисканско подне, кад, претворен у мене,
улицом с дечјим именом „Пијац“ твој корак клизне,
где удишеш, недоступан ти – свет ћудљиве опсене –
којим се крећу риђе, јефтине моје чизме.
ЛеЗ 0005865
СУЗ 