Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир Јагличић
Светлана БУЊИНА (1974)
Светлана Наумовна Буњина рођена је 1974. године у Харкову. Завршила је Филолошки факултет Харковског државног университета. Доктор је филолошких наука. Аутор монографије „Песници маргиналне свести у руској књижевности с почетка двадесетога века – Волошин, Гуро, Кузмина-Каравајаева“ (Москва, 2005). Заједно са Л. С. Карас-Чичибабином саставила је „Сабране песме„ Бориса Чичибабина (Харков, 2008). Водитељ и аутор програма „Приватна колекција“ на Књижевном интернет-радију. Живи у Москви.
Метеоролошка прогноза: август
1
08.08.2008.
У великом нисхођењу душе…
Цветајева
Док је на веру ван изводе,
проверавају површ воде
(шуми, свуда на свету овом) –
душа то, ма где, правда пловом
предназначење своје. Њим
привиде Рим. Но и Рим
крвави чело, раме слаби…
Ал правда она све, е да би
с течењем нафте глатко пали –
да би их – лавином! – покопали.
Да мек подијум буде бездан.
Док шуми шума звезда!
2
Све је то, Господе, повод чисти да
Тебе чујемо. Ко обад, истина
кружи и зуји, израња
испред саме себе, награђујући отровом,
натеченом јетром. И последњим отвором
празнине. На међи писања
време је тачака и штрихова.
Док старимо, Ти исправљаш рукопис стихова –
ево и леже столу бела
(хризантема? Трн, а не перле!)
хрпа папирна. Само перје
на стаклу чела.
3
Смрад историје. Дођи, владај, свет загреј:
Ту је иконе сликао Рубљов Андреј.
Сваки нов дан вели: „Све већег се сјаја машам,
скоро не џелат и скоро не страшан“ –
ал очи су му превучене, над сфером,
сивом и непрозрачном…. вером.
Подсећање: животињске и људске кости је
могуће јести. Потом простије
бесплотна бића Отац на сусрет покреће.
Учини се видљивим, постаје примећен –
а прсти тек – свак се маша:
„Је л недубока рана ваша?“
За тим пашњаком гледаш: па шта је
савест? НЕ-опрез. То што се одаје.
Око усумњиш – поводац прети,
савест, кад се под чекић лети
без предомишљања. Зажелиш – кажеш.
(„Јер на хлеб нећеш да намажеш
њу, истину!“)…
Ја нисам ти, историјо, не страшило, не сцена
којим плаше у школи, не овца.
Пред чизмом твојом стојим необувена,
без података: нације, могуће поправке: новца.
Примораш ли – сутра ћу се пробудити сама
да би зачула твоје артиљеријске цеви из битке.
Али шта ће мени твоје ратништво које слама:
мора бити, тамо где су Фуко и Шнитке,
одрицаћу те се, друкчијом мером мерити,
мада си конкретно-стварна, иако владаш маштом.
Бити истином – значи карту за изгон оверити.
Стидим се, историјо.
Јер ми није страшно.
4
Земную жизнь пройдя до полузабытья,
настольным ужасом питаясь
(никто не побуждает жить, но я
ещё ребячески пытаюсь), —
подумаешь: как дорого стоять
на воздухе, всего немного с краю…
(Никто не понуждает длить, но я
отчаянно не умираю,
отчаянно. Отчизну холодя
с её не в меру пылким телом.)
Под голосом одним — земную жизнь пройдя,
стократ отождествляясь с целым.
Земаљски живот прошавши до полузаборава,
јестиви ужас једем што се нуди
(нико не побуђује живот, али ја морам да,
још, ропски се трудим) –
помислиш: како је скупо стајати све старија
на зраку, сасвим с краја, док крај ме упире…
(Нико не принуђује на отезање, али ја
очајнички не умирем,
очајнички. Домовину ледећи,
нисам потаман с њеним телом, њеном врелином.)
Под гласим истим – земаљски живот следећи,
сто пута поистовећујући се с целином.
Москва, 2008.
* * *
Бог се овдашњих места некуд макну,
немољен, он то у прошлост коракну,
ко са језером шумским да се збрати.
Ал, понекад, из куће излазећи,
сунце уловиш мрежом кише, бдећи
тако радосно, ко да се он врати.
ЛеЗ 0005862
СУЗ 