Светлана БУЊИНА (1974)

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир Јагличић

Светлана БУЊИНА (1974)

Светлана БУЊИНА (1974)

Светлана Наумовна Буњина рођена је 1974. године у Харкову. Завршила је Филолошки факултет Харковског државног университета. Доктор је филолошких наука. Аутор монографије „Песници маргиналне свести у руској књижевности с почетка двадесетога века – Волошин, Гуро, Кузмина-Каравајаева“ (Москва, 2005). Заједно са Л. С. Карас-Чичибабином саставила је „Сабране песме„ Бориса Чичибабина (Харков, 2008). Водитељ и аутор програма „Приватна колекција“ на Књижевном интернет-радију. Живи у Москви.
 
Метеоролошка прогноза: август

1

08.08.2008.
У великом нисхођењу душе…
Цветајева

Док је на веру ван изводе,
проверавају површ воде
(шуми, свуда на свету овом) –
душа то, ма где, правда пловом
предназначење своје. Њим
привиде Рим. Но и Рим
крвави чело, раме слаби…
Ал правда она све, е да би
с течењем нафте глатко пали –
да би их – лавином! – покопали.
Да мек подијум буде бездан.
Док шуми шума звезда!

2

Све је то, Господе, повод чисти да
Тебе чујемо. Ко обад, истина
кружи и зуји, израња
испред саме себе, награђујући отровом,
натеченом јетром. И последњим отвором
празнине. На међи писања
време је тачака и штрихова.
Док старимо, Ти исправљаш рукопис стихова –
ево и леже столу бела
(хризантема? Трн, а не перле!)
хрпа папирна. Само перје
на стаклу чела.

3

Смрад историје. Дођи, владај, свет загреј:
Ту је иконе сликао Рубљов Андреј.
Сваки нов дан вели: „Све већег се сјаја машам,
скоро не џелат и скоро не страшан“ –
ал очи су му превучене, над сфером,
сивом и непрозрачном…. вером.

Подсећање: животињске и људске кости је
могуће јести. Потом простије
бесплотна бића Отац на сусрет покреће.
Учини се видљивим, постаје примећен –
а прсти тек – свак се маша:
„Је л недубока рана ваша?“

За тим пашњаком гледаш: па шта је
савест? НЕ-опрез. То што се одаје.
Око усумњиш – поводац прети,
савест, кад се под чекић лети
без предомишљања. Зажелиш – кажеш.
(„Јер на хлеб нећеш да намажеш
њу, истину!“)…

Ја нисам ти, историјо, не страшило, не сцена
којим плаше у школи, не овца.
Пред чизмом твојом стојим необувена,
без података: нације, могуће поправке: новца.
Примораш ли – сутра ћу се пробудити сама
да би зачула твоје артиљеријске цеви из битке.
Али шта ће мени твоје ратништво које слама:
мора бити, тамо где су Фуко и Шнитке,
одрицаћу те се, друкчијом мером мерити,
мада си конкретно-стварна, иако владаш маштом.
Бити истином – значи карту за изгон оверити.
Стидим се, историјо.
Јер ми није страшно.

4

Земную жизнь пройдя до полузабытья,
настольным ужасом питаясь
(никто не побуждает жить, но я
ещё ребячески пытаюсь), —
подумаешь: как дорого стоять
на воздухе, всего немного с краю…
(Никто не понуждает длить, но я
отчаянно не умираю,
отчаянно. Отчизну холодя
с её не в меру пылким телом.)
Под голосом одним — земную жизнь пройдя,
стократ отождествляясь с целым.

Земаљски живот прошавши до полузаборава,
јестиви ужас једем што се нуди
(нико не побуђује живот, али ја морам да,
још, ропски се трудим) –
помислиш: како је скупо стајати све старија
на зраку, сасвим с краја, док крај ме упире…
(Нико не принуђује на отезање, али ја
очајнички не умирем,
очајнички. Домовину ледећи,
нисам потаман с њеним телом, њеном врелином.)
Под гласим истим – земаљски живот следећи,
сто пута поистовећујући се с целином.

Москва, 2008.

* * *

Бог се овдашњих места некуд макну,
немољен, он то у прошлост коракну,
ко са језером шумским да се збрати.
Ал, понекад, из куће излазећи,
сунце уловиш мрежом кише, бдећи
тако радосно, ко да се он врати.

ЛеЗ 0005862

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s