из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Светлана САВИЦКАЈА (1963)
Светлана Савицкаја је рођена у градићу Балашихи, код Москве, 1963. године. Написала је више збирки песама, прозе, огледа и бајки. У Балашихи постоји музеј њеног имена, посвећен деци. Лауреат је „Златног пера Русије“ за поезију. Ради као новинар у Балашихи, аутор је и неколико прозних књига, за децу и одрасле. Њену поезију одликује – једноставност, која је у себе упила дубину човекове судбине. Њена збирка „Не данас„ објављена је на српском језику, у Крагујевцу, 2009. године. Савицкаја је, такође, преводилац: превела је збирку песама аутора ове антологије, објављену у Москви 2006. године („Песме“).
+ + +
Киша ништа не спречи.
Свуд вода, велика.
Зови, не зови, јави –
само се туга одазове, опет.
Недохватне речи –
кубици ледника
у пехару љубави
покушавају да се растопе.
+ + +
Не прва јесен већ прође.
Све се, обична прича,
с бесмисленим смислом истрпи.
А реч…
Њу је теже наћи, такође,
као лист необичан
сред листова на хрпи.
+ + +
Ка твом храму добра и сјаја,
допаде сав пут мени:
пут једне наде старе,
почела бајки нових.
Девице престарела,
недохватна јесени!
Дај да се згрејем барем
врелином боја твојих!
+ + +
Листови падају кад их ветар смота
катаклизмом – у длане поета.
На листовима – линије живота:
свом дужином у краткоћу лета!
+ + +
Како сад скупо почину
окаснело прозрење!
О, одморе мојих очију:
свило нежности јесење!
Могу ли ћуд да променим
борова гордих, смоластих,
у трава пролећних спомен, и
сву јесен да оластим?
+ + +
Залепршала бих уз мобилни
кад ме позовеш ти,
светлости моја, из недозова.
Заплесала бих крај лампе, уз обилни
ритам кише иза закрачунатих прозора.
Прикрала бих се опет у патикама, да дирам
јесење цветове, да љубим их уморно.
Па свет лети на три предивна лептира,
заљубљених у свет, безумно и упорно!
+ + +
На паради владају, кад крене
дим спаљеног лишћа над ставама,
бригантине сукњице црвене
под јесењим златним заставама.
Војске птица кличу им одано,
овације шаље вал о стења.
Док надува сукње радознало
ветар јужни – вечити нежења.
+ + +
И позваће ме тихи звук,
и не знајући шта то чиним,
пролетећу (над мостом – лук):
то може сан, једини.
Тако, сигурно, земља зове,
пролеће буди влаће.
Само истина судбе ове
са мном, над мостом, рашће.
Двери… Ал где је смисо тајни?
Бунцам по целе еоне.
Одазови се! Одзив дај ми
ти који зовеш! Ево ме.
+ + +
Одлазиш. Куд? У свет-шарениш,
роб неписаних закона,
јасну икону да замениш
за црну кишу дракона.
И назвати ме никад нећеш:
да две судбине догоре.
Музици светој ти не крећеш –
ни да отвориш прозоре.
Остаће љубав закопана
ко под снезима јагода,
у теби давно затрована –
ни на петељци нагона.
Чаробан пупољ сунцокрета
љубав у теби остаће,
тражећи топло да процвета –
затреба ли – недостаће.
Фантоми мрачног свакодневља
закључаће те посвојни,
да не помишљаш да си земља,
да други живот постоји,
да постоји на свету нит
сплетених наших голети,
памтити нећеш саму бит:
да си могао волети.
+ + +
Кроз урагане звезданим росама
полазила сам своју младост лаку
ко девојчица са русим косама,
с чистим мислима, с плесом у кораку.
Сад, у вечери, кроз сне касне, редом
сећам се свега што је пролетело.
Као жена са уморним погледом
сад, кроз садашњост, носим ово тело.
Где је смисао? Сан измако месу?
Мир? Вече што се седини весели?
Јурцати, дакле, док ме не…
однесу…
Будућег лета, будуће јесени.
+ + +
Само ти… и пространство.
Ти – и Бездан…
Шта може бити од Твоје усамљености горе?
Не знаш?
Да одговорим.
Наравно. Моја усамљеност.
Она зна да убије!
Око мене су људи… људи…
Али ни њима, ни мени,
(верујеш ли?)
лакше није.
+ + +
Како тај проблем да ти објасним, вечан?
Гуливера је конопом привезао човечак.
Само понекад сањам ледишта нека, силна…
И летим над језером, отопљеним – бескрилна.
+ + +
Поглед икона и вапи, и суди.
Туга и укор, бол – поглед неведар.
Бог искушава кога воли, људи.
Русијо света, немој да се предаш!
Можда се каје, и тугује, баш та,
та, осуђена на смрт, од завета?
Све трудећи се јудама да прашта
та – Русијица – на крсту распета.
Њу, облаћену, још неопевану,
коју кидају душмански ужаси.
Њу, душу руску, светлу, још незнану
душу, Господе,
сачувај – њу спаси!
+ + +
Сунце рашчупано устаје пред јутро
(заплићу се споро искричави шкриљци):
контролише земљу поседнички мудро
док за крмом прште ахатски опиљци…
Не желим да чешљам своје песме риђе.
Пут је где олују
с криком ветри шаљу.
Бацам на сто… Нек их коб не мимоиђе!
И гледам обалу, све даљу и даљу….
Стари дим
По путу није распрострта свила.
Размерена ми туга врелим златом.
Белоогњена, увис лете крила.
Заплака за мном звоно непознато.
Над плавом шумом, невидим,
задржао се стари дим.
Зачаран, небу он упире зене.
Грли ковиље, и земљу спопада.
Шапуће шуми: „Пусти! Пусти мене!…“
Та мисао се ником не допада –
истопити се ко птица у сунцу.
Само дим хоће, незбуњен, врхунцу.
Он у седине облака запада.
Дим, причиња се, свуда ваздух гребе.
Крсти путеве што су били дом.
Мост нећу лажју спалити, већ сном:
осамљеношћу чуваном за себе.
Крст
Кратак последњи сусрет, тачност
улична четири стуба.
Пресекли су се бесконачност
растанак, порок, љубав.
Један пут гробљу све однесе,
а три – у празан дан:
ко крст раскршће забоде се
у срце, у мој сан.
Осмехнух ти се тад у лице,
(бол опроштајем чврсну)…
Залазио си за улице,
а остах, ја, на крсту.
+ + +
Велика, јасно хладном сам је такла,
још не пахуља, и још не росуља,
капљама сузе допре на хлад стакла,
ко пудраст шећер на стазу покуља.
Слива се нежно са стазом семена,
вуче ме тамо непозната сила.
И ја сам, сва, на распућу времена:
не грејем, а још се нисам охладила.
+ + +
Јаке, свуд прште капи, да заплове
вртложно, кроз сув, рапрострти расвит.
Као да пљусак, то, враћа фајлове
програма, некад уништених, сасвим.
Одгреја сушно лето спектар боја,
јесен подбухла изручи све кише,
одјужи зима, пролеће отпоја,
и опет лето чекамо све више.
Још један дуго трпљен проживљен је
многообразни, многолики круг.
Време! Не гони с таквим нестрпљењем
коње, сплетене у страх и у дуг!
Не ђаво, врачар за узде их цима,
по подвигу ће награду досећи,
ништавне чинећ још ништавнијима,
јакима само бол и слом носећи.
И не знам шта је драже, са животом:
пред битку зора јасна на сводима,
дан битке, или промишљање, потом,
у кругу кише, јесени, година…
+ + +
О стврдлост симса мокри снег, пред поноћ
удара, укрит између симбола.
Плеше плам свећа под благом иконом
нашег сећања, и наших идола.
Гране унакрст без заштите лажи,
подвлаче поглед неповерљив мој.
Никада више немој да ме тражиш,
ја се истопих у вечери злој.
+ + +
С јутра цваст уцва и опет исхлапи –
не беше зоре, ни зорњаче.
Дрвета преду од кучине капи
барама смеђе прекриваче.
Ко пре је срце спремно да угости
увреде које не престају.
Не би да плаче, само да опрости,
и речи касне не требају.
Бескрајност јутра тек дисати, исту,
благ мирис трава умирућих…
Гледати како стабла преду лисју
последњи азил, да се скући.
Уморно време
У пусти трамвај уђох опет ја.
И кружим, као некада.
Не, мору сумњи не види се дна.
Време, мртво од чекања.
Дажд ко снег хладан, испод стреха.
Цича ме јутрос будила.
Анђео-чувар греха је до греха
уморан од твојих лудила.
Добују капи заморене кише,
али зашто у одговор:
не умарам се, већ на тебе иштем
одговор.
На тебе одговор.
+ + +
Ко очи вражје окна се гибају,
поглед је слаб, и сам, и
памтиш ли капи што, косе, шибају
трепет звезда у тами?
Одразио се свет у барицама,
опет светао, прост,
песма је ветра, нујно, намицала
малим звездама мост.
Плави је месец крстио – не дише –
далеки лет са стазице.
С јутра заспаше, и сви се следише,
сном голомразице.
У сећања се следише болесна,
да спомен кише зебе.
Не живим; тек постојим полусвесна,
без тебе.
У сећању је толико скривеног,
видети – нема се моћи.
Памтиш ли како срце је живело
са звездама у ноћи?
У срцу свет се одразио опет,
и светао, и тих,
у срцу рођен, до звезда је пропет
нежни мотив, и стих.
И плави месец осветли за студи
крлет окана живих.
Тек пробуђена чудих се и чудих:
зар је то само привид?
Тамна ноћ. Само прозори у ноћи,
и мутне кише пад.
Прозори горе, ко ђавоље очи –
и где си, где си сад?
+ + +
Мучити се. Годину. Две.
До краха ћутке радити.
Исплести чипку молитве.
Господом се наградити.
„Да!“ – изустивши (глас, не јак!),
усана чистих отпити
лудила свога одушак…
И навек се истопити.
+ + +
Натапао је песак жут
извор – и зрнцад зрачио,
невероватно чист, уз пут.
Колико нам је значио!
Дани су дечји невини.
Дошло је време и нама
сказ препустити једини
топлим зеленим травама.
+ + +
Опет судбина на пут
кад позива –
молио се не молио –
тамо, за прагом, где, можда, све снива,
чека ме живот голи. О,
за бреговима који тек што мину
прут шиба ребра, тврд…
Сав живот – тек је стаза уз планину
с које се смеје…
…смрт.
Сав живот тек је – страница једина,
али позови мене
да се отвори, запахне с ледина,
цвет
љубави зелене.
+ + +
Све: тако просто. Да умујем, чему?
Није моје да судим.
Можеш не рећи ништа, на ту тему.
Све ће ми рећи људи.
Кад Харон весло тутне ти у посед,
уморно седне на прамац, и простор
раздвоји мртве…
Отиснућемо се…
И сазнаћемо, тада, ко смо.
Огледне читав живот вода Стикса,
без украса и лажи – један талас.
Све схватих. Немој рећи више ништа.
Опростићу ти све.
Али не данас.
ЛеЗ 0005861
СУЗ 