Сергеј ПАГИН (1969)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Сергеј ПАГИН (1969)

Сергеј ПАГИН (1969)

Сергеј Анатољевич Пагин родио се 30. марта 1969. године у молдавском граду Јединци, у чиновничкој породици. Завршио је филолошки факултет Бељцког педагошког института. Радио је у локалним новинама, најпре као коректор, потом као уредник рубрике писама, напокон као уредник књижевне стране. Неко време радио је у занатству (обућар) и као трговачки агент. Од 2000. године је главни уредник регионалног листа „Норд-инфо“.
Аутор је три збирке песама: „Обретења“ (2000), „Шетња у новембру“ (2005) и „Цврчак у радио-пријемнику“ (2008). Живи у Јединцима.

* * *

Долази трен и страх ће да увене,
ил бити чијан пређом у тами срца безречног,
да виолина засвира, (за мене?)
у глувом дворишту, о пролазном и вечном,

где сад је сврачије трчкарање расплаканих жена
покрај црвене навлаке, плакара.
И одједном доступна биће једноставност трена
и твојим стихом прошаптаног дара,

нежурно живети,
кроз прозор гледати,
ческати пасуљ,
уз реч по реч међ нама,
и вину се светлуцавом предати
међ прстима у чаши од сто грама.

Све је добро…
Још чува топлину с пута
сиротињски, непамтљив ко птица,
џеп дубоког старога капута,
у којем наћи ћеш тек пар шибица

и бронзан грош с промоченим дуваном,
прилепљен тамо где је излизана новчарка.
Све је добро…
С тобом су, над безданом,
чичак,
глог,
шишарка

* * *

Моја је душа скрајнутост волела:
домаћи сапун остављен крај врела,
ил заборављен на поду, постранце,
ивер на стругу, притешњен уз циглу,
и ошкрбљену и напрслу криглу
с листићем чаја, слепљеним за данце.

Је ли то сродство, ил ме жеља прене,
у затвореном кутку васељене,
где снег је чврст, ко дим над ледним пољем,
где међ ноћима дан побочке мили,
да крајње личним Богом, благим, милим,
тако останем примећен и вољен?

* * *

Да, у времену све више је ствари,
и згушњава се, задобија форме
прозора, гране, и рукава старих
што висе с јакне,
и бабине торбе

са свежњем траве за ране, болести…
У ненастањеној магли, скоро слеп,
налазиш кестен један спаситељски,
Бог зна откада убачен у џеп.

И ако нешто свија круне бреста,
док свуд прозрачност сунчева допире –
онда је то ветар неовдашњих места,
то се над тобом вечност распростире.

* * *

Смрзла се времена вода,
ко риба, спава душа.
Горчи вино. Дрхти звезда са свода.
Грми у пољу: слушај.

Ако у мртав овај час
напустиш мрак испод крова,
простор одмах повуче све нас
за кретањем углова

кућа и уличица косих,
крај ограда и кабала,
у ток ветрова што продорно носи
маскараду стабала.

И ти, загледан у пропасни мрак,
утихнуо крај прозора –
простора роб си, такође и знак:
сав – величина простора.

Гледај, као у прорез, у свој лик,
док светлуцање не ода
пераје душе, осребрени тик,
унутар оживелих вода.

* * *

Сећање – старица, која полуде, самохрана,
што све развеја, или баци у амбар зловоље
све то што држах важним… Торба је заштопана
у бледи цвет узлова, у џепић отромбољен
што чува само трице: неке точкиће сата,
птичју канџицу, ексер гвоздени с федерчићем,
главицу булке, засун зарђао, од врата,
намрштени плод трна, с расутим чуперчићем.
Гасну несрећа и нежност… Љубавна опекотина леди се…
Али кроз мене као под водом да се пропне:
ситни зов смрти, танки гласић, из поледице –
птичја канџица,
љуска светле лискунске опне…

* * *

Владимиру Мјалину

Ево наших ствари:
зврк зарђо, четка,
кофа у ћошку,
просењена метла,
крај отшкринуте пећи хрпа новина старих…
Дај о њима нежурно да говоримо, по кући
ко по прашњавој крлети памћења ходајући,
с напором запаливши свећицу, да се жари.
Па ако постоји на свету Бог ствари,
Бог тупих оловака за које нико не мари
у кутијама детињства, ко репови задушни
што очајно светлуцају у тами и диму,
он је према нама штедрији и нежнији пред зиму,
пред зиму се разнежи ко продобрени Пљушкин.
Све што си скупљао,
сад дарује ко залихе за нас, и
његов мушки, сред ноћи, чујеш гласић –
да ли на поздрав, да ли на опроштај личи…
И обећани рај пред тобом се помаља –
сламен, старетинарски, маљав,
кутијични,
стаклени,
музички.

Код баке

Не памтим разумом те иконе, плашно:
Исус… и још голуб… и још рекин талас…
Мирисаше старост на пројино брашно,
за прозором врт је, где је зима стала.
Мачор се с мјауком под кревет претао,
сна вратанца кључем отворивши златним,
с иконе је голуб слетао… слетао
на болесно раме баке с ликом патним.

* * *

Каткад те судба туђа несрећом
веже, све већом,
заморним послом, претећом
земљом што зину гробом…
И сав твој спокој, ред што трају,
од тог ужаса не спасавају
што се надви над тобом.

Дигнеш врат из капута својег,
стихове шапнеш ли – и то је
већ на граници што се кида,
И на „не“ своди сва твоја прича
туђе судбине сјај ризичан
који се руши с неког зида.

* * *

… И ипак је води неопходан обред
да човек, већ скоро и прошавши поред,
над њом се повије, уздахне:
волим те…
Да с рубом језера зрцало споји те,
да неко по трави дланима прошара,
да примети, потом, као уз реч „Бог“,
да небо се мрљи широм трга свог
и у предворје се прозрачно претвара.

* * *

О подневу, 14. октобра

Душо, запамти овај сјај
октобарског дрвећа
на много година – спасиће те, знај,
многих несрећа:

горети сокаком склиских снова,
у сићушној злој зими,
где со земних првооснова
у теби се не прими,

где вуку крмка – у тор скрити,
страву предсмртну да огласи,
и свет виси, а висиш и ти
о смрзлој власи.

И чак и ако паднеш немо,
једва, попут открића,
осетиш у себи сјај, ко тремор
живога бића.

ЛеЗ 0005855

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s