Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Сергеј Тимофејев родио се 1970. године. Радио је као новинар у рускојезичној периодици Латвије и, као ди-џеј, на ришким радио-станицама. Живи и ради у Риги.
Сергеј ТИМОФЕЈЕВ (1970)
* * *
Радио-пријемник уз крчање јавља
мрмља под антеном на француском
мој живот проћи ће овде међ бодљивим лактовима
мршавих независних старица
пријатно је каткад гледати зид
и схватити да ме он то окружује
а никаква гвоздена завеса
како су ми раније говорили
родитељи отпутовали другарице нестале
све више и више прашиие на рукаву
кад штампаш или црташ
једно исто уосталом произилази
мутан опис бледог намештаја
портрет девојчице веома мршаве.
* * *
Последњи надреалисти
продају своје манифесте
на Бувљој пијаци у Паризу.
У огромним дречавим сакоиима,
у пратњи жена
под кишобранчићима од сунца,
они зачуђено уздишу
над сопственом судбином
и завирују у лица
потенцијалних купаца.
А код њих, у њиним немилосним
и савременичким очима
никаквог знака занимања
према корицама с позивима:
„Захтевајте немогуће!“
Ипак продавши понешто,
они се запућују
у најближи кафе
и, сјативши скупа жене,
које апсолутно не трпе једна другу,
седају за исти сточић
и сећају се: 1927, 28, 29.
Бретон, предивни Елијар, неподношљиви Пикабија.
А голубови серуцкају одозго,
као небеска привиђења,
на њихове меке капе
и мозгове светлуцаве.
* * *
Као у детињству бежали смо
од фашиста
и ускакали у врата последњег
трамваја
они нас нису стизали
у својим шкрипавим кожним
мантилима
стајаху задихани
на станици
чак ни пуцали нису
или им револвере у сну
нису издавали
а пре тога
морали смо
искакати кроз прозор
како је добро што становасмо
на нижим спратовима
већ потом када смо
поодрастали
почесмо живети скоро
на мансардама
више се нису појављивали
уморили се
или им дојадило.
Физичар
Недоста ми, брате, кисеоника,
Лежим, луд већ, у топлој постељи.
Пет часописа под јастуком
и сви о новом дизајну,
спасавај ме, брате.
Јуче сам ступио на посао
и схватио: данас на посао нећу.
Слушаћу себе,
добра је то ствар.
Ти само, брате, не жури.
не устај и не паметуј,
не трчкарај. Брада ми расте.
И већ је занимљиво то што се на улици одвија.
Спреман сам на све: седим на стварима –
на бунди и пакету уџбеника.
Могу да кренем на Месец,
мада су га већ поделили Американци.
Али, ми ћемо наћи нешто, сигуран сам.
Пити више нећу ни пушити наштину.
Реци, шта још. Земља ће отуда бити видна
преко пола неба. И шетаћу по Месецу,
руке скрстивши на леђа, понављати формуле,
формуле, формуле и цртати на песку.
Ако тамо нема песка, ваља га са собом понети.
Уопште, списак треба саставити.
И придодати пар видео-касета са призорима
места где смо навраћали често:
кућа, школа, улица ова, центар.
ЛеЗ 0005853
СУЗ 