Стварнија стварност
Лична карта избора
Мирослав Лукић је сматрао важним да напишем неколико речи уз ову панораму новијег руског песништва.
Већина песама бирана је по антологијском принципу одабира, али има и (зборничких) изузетака, па је „панорама“ – добра ознака. Наиме, неки од ових песника су и сами преводили моје песме на руски, па сам се њима, природна ствар, бавио више но што бих иначе. Због тога, нпр, Савицкаја, Герасимов или Кабанов имају, такорећи, мале збирке. Наравно да те песме држим добрим, али би број њихових стихова у панорами био мањи, да нисмо, неко време, радили узајамно, заједнички.
Такође, песници рођени после 1980. године још увек нису, по вредности свог рада, успели да се приближе старијима, што је и природно: зрелост им тек предстоји. Због тога се последњим песником једне могуће антологије, за сада, може сматрати Едуард Учаров (1978).
О већини песника дао сам неопходне податке, изузев у случајевима када их сами нису хтели дати (Барбара Полонскаја, која није хтела да открије своје године, или Валентин Литвинов који је, уместо биографије, послао своју фотографију с потерницом), а што се тиче Александра Килдишева – реч је о преводима које сам објавио давне 1992. године у панчевачким „Свескама“, у време кад није постојала интернетска веза; распитивао сам се о њему, али нисам дошао до података, нисам сигуран чак ни у годину његовог рођења.
Оваквих фајлова са руском, углавном необјављеном, преведеном поезијом, у мом компјутеру има чак дванаест (Лукићу сам послао последњи, дванаести). Ради се о поезији двадесетога века – наставку моје „Антологије руског песништва осамнаестог и деветнаестог века“ (СКЗ, 1993). Та, нова, књига би имала, рачунам, осам подебљих томова, звала би се „Три века век“, и била би подељена на три одсека: „Сребрни век“, „Нови златни век“ и „Гвоздени век“. Овај, последњи фајл, већ увелико залази у двадесет и први век
Разлози
Бавио сам се руским и англојезичким песништвом („Danse macabre, Антологија англојезичког песништва од четрнаестог до двадесетог века“, 2009, 2011) зато што сам сматрао да су у двадесетоме веку највише дала. Одбијајући да прихвате надреализам, очувала су магистрални ток националних песништава који, разуме се, не превиђа универзалну компоненту – који је, чак, природно укључује у себе.
Могли бисмо у разлоге убројити и „чежњу за светском културом“ (питали су Мандељштама шта је акмеизам, а он је одговорио управо тако). Та чежња, кад је о мојим интересовањима реч, укључује још два велика песништва: француско и шпанско.
Француско песништво је, кад је реч о неколиким вековима, пре двадесетога, (од трубадура наовамо) по мом мишљењу – ненадмашно. Што се шпанског песништва тиче, то је песништво не само једне земље, већ и читавог једног континента (који волим), а језик је сродан француском, па мислим да бих могао преводилачки да га савладам (француски језик сам учио у крагујевачкој гимназији). Но, овакви планови уско су везани за стање мог физичког здравља. Не планирају се овакве ствари са педесет и кусур, него са двадесет, или тридесет, година. Ако поживим, покушаћу. Ако не, ни до сада урађено – није мало.
Други разлог овог полусмисленог и самоубиственог напора је поредбени: да ли моја поезија (а то треба сваки песник да запита себе) може да се држи у оваквој конкуренцији. Ја сам преводима много, као песник, дао. Али, ти преводи су постали моја књижевна подршка, далеко значајнија од подршке официјелне домаће наше критике (која, од воље јој, цени сасвим друкчије, умиљате песнике). С таквом подршком, из смрти, сучући нит ка нерођенима, покушавам да живим, да останем у некаквом трансу из којег се веома ретко будим у ову нашу свакодневну стварност која ми уопште није потребна.
Извињење
Напокон, хтео бих да се извиним читаоцима на, не тако ретким, словним грешкама, грешкама у укуцавању текста. Увек их, у сваком читању, поново откријем. Не могу овако обиман текст да исконтролишем до краја. Нећу патетично рећи да су ми „очи истекле“, али и то је, богме, с годинама, дошло на ред. Увек се провуче понешто непожељно. „Сам у свемиру“, без помоћи „стручних тимова“, изложен подсмесима полуписмене околине, кријући да радим то што радим, окружен ниподаштавањем и утилитарношћу политичке свести – одвајам од (сопствених) уста, и често породицу доводим на руб егзистенције да бих обавио један сажижући посао који, каткад се причини, никоме не треба, а смета многима. Најлековитијим се, у том смислу, увек испостави ефемерност, то јест моја лична свест да је све ово само безначајна смртоносна игра којој нисам одолео. Нисам се шалио кад сам употребио реч „транс“. Стварнијом стварношћу држао сам сан.
В. Јагличић
ЛеЗ 0005852
СУЗ 