из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Јекатерина ГОРБОВСКАЈА (1964)
Јекатерина Александровна Горбовскаја родила се у Москви. Кћи је Александра Алфредовича Горбовског, прозаисте и историчара, преводиоца Тагоре. Студирала је на Литерарном институту имена Горког. Објавила је три збирке песама: „Први бал“ (1982), „Обећала речица обали“ (2003) и „Јутро вечери“ (2013). Удата је за музичара Александра Левина – породица живи у Лондону од 1991. године. По речима Кирила Анкудинова Горбовска је песник „оштроумног дамског лаконизма“.
* * *
Кука сат прабакин, неће да се стиша.
У замцима зрачним сувота се нуди.
А град је пун јаких и досадних киша,
ничијих мачака и незнаних људи.
…Био је град тмуран, зао, влажан, клет,
и беше у граду, уопште, опако…
А ја сам сањала да поправим свет,
али, хвала Богу, нисам знала како.
* * *
Кад у безбрижност лето те поведе,
а тек шеснаест имаш у том лету,
толико имаш вере у победе
своје, и Бога да нема на свету!
Када с вечери топлих ветар кружно
окрилаћује вишак снаге светом,
врло је важно, и веома нужно
да неко брижно објасни ти све то,
да живот мења боје док се креће,
час те пољуби, а час ти се свети,
не мора бити јад, кад нема среће,
и није злато све што јарко светли.
Да мноштво таквих питања свет мрачи,
без одговора директног, у главу –
и сећи вене да још није начин
доказивати да си ти у праву.
«Eine Kleine Nacht…»
Звездана крпица јењава,
тај хлад месечев с неба…
Због нечег ми се не спава –
а можда тако и треба?
Из копитице је слатко пити,
то не пропустих, успут…
Јутро ће. Сви ће се пробудити
да виде како уснух.
* * *
За мном викаше мачка: „Лудице!“
Прашина с лустера узбуди се
када залупих двер напротив:
– Ово си хтео? – Па ево ти!
Заврте ме, уз зрак сљубљено,
и тражила сам изгубљено –
нађох. Слетех. И помогло је –
одох, слеже се све, за нас двоје…
Зар ја да с тобом тужно већам –
на вечери, уз пламсај свећа…
Да живим, певам – ја то умем,
но и да легнем и да умрем.
И капаху у вино сузе.
Гаснуше свеће. Мрак све узе…
Сусетка беше обавештена
да живимо ко муж и жена.
* * *
На Портобелу музика навире,
и присетиш се брода – тај брод мину.
Одмахнеш руком, и срце замире,
коју годину, коју већ годину…
Птице су неме, цветови опали,
схватићеш – лето пролете, уз пчелу.
На Портобелу превариће, али
немогуће не ићи Портобелу.
* * *
А јест ми говорио топло
да воли ме.
Све што хоћеш, све је твоје,
и брда и долине!
Ручице бела, ножице у минићу!
Све што пожелиш
за тебе учинићу…
А с јутра на старо би се вратио,
заборавио, не мари.
И још ме испсује, јер је схватио
да вештичарим.
* * *
Нисте од оних који падну с моста,
да сврше живот са последњим словом,
ви избројите до сто, биће доста –
већ сутра знате своје место ново.
Почнете с јутра где сте јуче, правцем…
И Мухамеду приђе брег. За прамцем
што је остало, са бившим животом,
нек пије воду – све на своје потом –
масна чорба и черупана кокош,
и све ће Ваше уз Вас да се плоди,
плус ја, ко нешто што греје на додир,
и још две приде, пријатне за око.
Плус цео свет – без краја, слика лепа,
а освојити лако га, на препад.
Молићете се пред сан само оном
који не стави у рад Ваш метроном,
и пресно месо јели бисте с тим…
Знате Ви куд воде путеви у Рим.
* * *
Не само да лутам просторима дома,
него с ума слазим, тихо, и веома,
и, такође, ледом који не ојача
на вашем прекратком повоцу корачам.
Ни звук, ни сјај. Ја – ту, ти си – тамо стао,
мене ко да нема, а вас има, као.
Ал ма како коноп вио се у трему
неко ће морати да виси о њему.
* * *
Ја сам ваза таква
да не требам вама,
одмах моја стакла
и ваш поглед слама.
Ни таћи нећете
а испустићете.
* * *
Двапут није
река иста
и нема шта – сваки приста!
Пети прети не каљуга,
река иста, газ још блиста –
нога друга.
ЛеЗ 0005895
СУЗ 