Јуриј ЛУКАЧ (1958)

Јуриј ЛУКАЧ (1958)

Јуриј ЛУКАЧ (1958)

Јуриј Лукач (1958) је по образовању математичар и предаје информатику на Уралском федералном университету. Преводи са енглеског и француског. Објавио је у преводу на руски књиге Саре Тисдејл, Мориса Ролине, Роберта Бернса и Јуџина Ли Хамилтона

Повратак са Итаке

Г. Л. Олди

Пловимо. Куда нам је? На западу је магла,
прозрачно чист је исток, ал празнином одише.
Дим с меса коврџавог овна нас још не слага –
дуг пут нам навешћује, али не покој више.
Остаде за кормилом и умор твој, Европо,
на ранама со морска, и на рупцима, гори.
Њишући зипку, немој да мислиш, Пенелопо,
о сину без свог оца, док круг без краја мори.
Предстоји да пловимо до краја Ојкумене,
да угледамо Нов свет копна што не одбеже.
И једра над валима, опет, сред беле пене,
и вожд притиска весла ко да кормило стеже.
Вратимо ли се икад, причајмо бајке сновидне
о сусрету с бићима страшним на путу кући.
Ако већ пут нас носи ван обалске пловидбе
смешно је из невоља бар бајке не извући.
Скитници и будале, јунаци муке своје
ко варвари још увек седе за чашом вина.
Још горе ватре покрај зида безбрижне Троје,
још увек одређена није њена судбина.
 
_____________
Ојкумена – код старих Грка, читав настањени свет; термин се први пут среће код Хекатија Милетског који је, сматра се, под Ојкуменом подразумевао тадашњи познати свет – Европу, Малу и Средњу Азију, Индију и Северну Африку. Иначе, реч је грчког порекла („екумена“) и дословце значи – настањена.
 
Катрени Франсоа Вијону

Под пљуском лутам сам, бездомно,
месим сокаке – скитнички лако.
Спевам баладу за јело скромно,
ноћиште топло, ил просто тако.
У част светиње ил пошасти,
шкрт је новчаник, под чврстом шаком:
ја лутам одрпан, без почасти,
но и без брига, просто тако.
Песнику прети расправа бесна
за плашт подеран, за корак лаком,
за поглед улево, за осмех здесна,
за ово, оно, ил просто тако.
Говнар за славом јури, гаца,
сиромах – цвоњак није ни тако.
Ја у стог оштри девојку бацам,
за две-три шале, ил просто тако.
Једнима њиве са овцама,
другима пут у крчму – закон.
Заплесаћемо на омчама
због бурне ћуди, ил просто тако.

* * *

Ниоткуд, са љубављу, ка двориштима градским
долази собом да украси пејсаже.
Не по-божански, наравно, већ тако по-човечански,
да промени хипостазе.
У овом граду херојских стела нема,
легендарних двораца, палата белих с улице.
Овде се житељима од рођења коб спрема
тек да се наједу бунике.
И грч временом шкрбљених димњака са успара
осећа ко кожу затегнуту,
не кори пролазнике за окованост усана
и за несличност путу.
Ево, једна од друге палећи се, и мутна
игра сенки на ветру раствара се и мења.
Он ће се навратити овамо, још, изјутра,
преко паре рођења.

* * *

Неваспитани окуп сенки – нико
да их позове на ред, из бездана;
вечери – глувље, под стамњеном сликом
бодљивија је неправда звездана.

Коме вратити поништену карту,
присег вазала ком дати, сред света?
Сусед четврту годину по кварту
излази мртво псето да прошета.
 
Дошљак

Ја сам дошљак у земљи туђој
Излазак 2: 22

На туђем тлу век пробдех,
свуд туђ ме поглед пресрео,
и ма ког спале овде,
у срце не куца пепео.

Ко лобања на пиру –
ни страх ни жал је скући;
И сам ћу – сви умиру:
чему ме на пањ вући?

Свет је лажју уречен,
да не препознам реч;
на уснама ми спечен
нагорких трава млеч.

Ту штап и оков стидни
свагдању граде слику,
завиди бог невидљив
путнику пустинику.

Нису зли моји бози,
слободно им се клањају,
ал под скутом, у слози,
лаку смрт не поклањају.

Залогај тврд ћу појести,
попићу воде у тршћу:
пут ће ме некуд повести
кад одстојим на раскршћу.
 
Борису Поплавском

Мртвачницом смрт снађе морнаре,
у челичној корпи пара усну,
паробродић на мору: сударен
с плавим зидом што се у лед згусну.
 
Б. П.

Ни тегова, ни оргија смелих,
лежао си на простирци белој.
Мртвачницом сјаћени анђели
шуштали су перјем залебдело.

А напољу – јесен, самозванка
с кривњом иде ка гробљу – ал рашта:
за четири свакодневна франка
прстовет је кокаина нашла.

Кленови у парку кашљу; низом
својим миле аутомобили;
Дирижабли над целим Паризом
сиви шљунак неба су ломили.

У Латинском кварту зрак је свестан
воња славе са скандалним ликом.
Смрт, дигавши визир, најзад преста
да прилази тајном и музиком.
 
Париској ноти

Отишавши у себе, као већина слишћен,
робујем у келији, тврдоглав инок, телом –
келији закључаној вољом архимандрита,
ал спомен ван суштине пут непокорно иште –
у мозгу лако клизне, бојажљивом газелом
уз равномерни топот њених малих копита.
Учинићу град својим, опет, ко шеталиште,
где сјај се из окана излива карамелом
на крте палачинке калдрме од гранита,
у вече сјесењено што сипа с грана лишће
(прожимајући медом воњајућу увелост)
чије злато богатство не носи, а шта – не питај.

Башмачкин

У присутности свршени послови,
олуја бела се сасвим осови,
и Акакије затеже ревер
поред оловно-челичне Неве,
где су мраз, хрпе леда, и иње,
јежи се Акакиј – танак је шињел,
мину и крчму, моста се дохвати…
Напокон, види се дом познати:
комода с блокчетом, подаци унети –
ту пише ко ће, и када, умрети.

_______________
Башмачкин – Главни јунак приче Н. Гогоља „Шињел“; Достојевски: „Сви смо ми изашли из Гогољевог `Шињела`“.

* * *

Од младости он себе даде на служење Мамону,
још на црном тржишту скупи свој капитал почетан,
с празним шлајпиком мотао се у теретном вагону
и зараду из сваког даха извлачио, окретан.

Вешти саздатељ империје, где правила са бала
више не носе ћар – већ ум који је људе вредново,
а потом уследи – инфаркт, и ведри чопор шакала
што са хазардном паљбом наследство подели његово.

А његов школски друг изабра бити научно начитан,
древне текстове простудира и уздуж и попреко,
и умео је да открије изворе из Хераклита
и да подвуче све оно шта је Плотин за нас прореко.

Од трактата његових умних полица крцка, клеца,
огромних знања благодати ту чекају у притају,
каква штета што за њим нико ни кришом да зајеца,
сем студената који све то морају да прочитају.

На првом гробу мрамор шпакла лизала је у круг,
гробница друга је проста, строга, и без пиједестала,
а посећује их са децом и женом једино стари друг
који је читав живот лако живео као будала.

1. априла 2009.

_____________________
Мамон – демон похлепе; израз је из Новог завета
Плотин (204-270) – грчки философ, мистик, зачетни неоплатонизма
Хераклит „Мрачни“ (535-475 п.н.е) – велики грчки философ

* * *

…А када лепота вуче писати да све сија,
мада је вани мрачно, кад просто лети перо,
час је схватити – нисте Федерико Гарсија,
никако саставити нећете романсеро.
Потребан је шум вала, пинија хујни звуци,
мирис лимуна, сенка без обриса што израња.
А около је тајга, у тајги, наравно, вуци,
чак ако сте са Јалте, а не из Рјазања.
Не ићи по месечини, не пљувати иза конвоја
на трагове чизама коштице шљиве, степом.
Памтите то, такође све друго, још из повоја,
ако вам падне на памет да пишете шта лепо.

Вењички Јерофејеву

Како ти беше у свету што лењо прежива крму?
Како се живи сада? Цветно? Уз боје суре?
Ту памте те тек они, што су морали срму
соли да наталоже врх мазне политуре.
Ево те, стојиш на Курском, с кофером крпљеним, мрачно,
или зачитан лежиш, ко „Записи крај узглавља“,
излити се у бронзи врло је, врло привлачно,
ал излити се у природи – корисније, због здравља.
Апокриф непотребан твоје је јеванђеље
сред маузолеја, бастиља, скупштина, зграда суда.
Жао ми што ноћима више не виђам анђеле,
а и демони, такође, ко да стругнуше некуда.

Сергеју Александровском

Зар давно неста време кад смо животе наше
палили с оба краја, упркос ноћи, кроз тмину?
Залихе без дивљачи, зрна, празне су флаше,
гледам и видим како опет година мину.

Нек не подари она прошли род, старом њивом,
ал зар жалити себе, звати се биљком немом?
Дај да пишемо песме, ближећи се лењиво
оном трену, кад ћемо, лагано, да уђемо

у зелен, игласт бор. И преоста нам само
ићи његовом стазом, мотрећи испод ока
међу гране, где старост у заседи, онамо,
седи, на одстојању рисовог скока.

* * *

Умирао је човек, усред бескрајне тајге, сам, дубоко,
и у сибирској хладној ноћи, где се не види прст пред оком,
он је развео ватру, али суварци блатни слабо горе,
немају снаге да се боре с црном мећавом, злом, жестоком.

Запрегу псећу он, с уздахом, испреже, смрти већ надомак,
и прилеже крај ватре, самцит, скитничког племства свог потомак,
уснувши, најзад; сој озверен тада прискочи, с ћуди скотском,
и не наишавши на отпор, приближи се на судњи корак.

Пси засићени, дуго потом, лижући крв са влажног снега,
копаху јаме у сметовима – топло ноћиште, после свега;
месечев српић ваљао се небом са смешком малоумним,
сечућ небеска тела, глумљив, пасје прождрљив, и сав пегав.

Из искиданог мртвог тела нежурно је, и неспречице
димићем једва видним текла, виркала душа попут птице,
размилила се, раширила, поставши мером и судиштем,
следивши оно што је иште – сазвежђе Велике Медведице.

А у тањиру, за облаком, у равном строју ниског лета,
страни је пилот зачуђено шаптао шефу свих планета,
пратећи њен лет: „Баш тако се рађају бози на свом логу,
на дивљем месту, у брлогу, на самом крају једног света“.

 

ЛеЗ 0005896     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s