( Izbor iz angloameričke moderne poezije )
(Izbor, prepev, napomene Robert Tili)
==========================================
Уз пут уз Зукву, у којој су се појавиле пастрмке, по вировима, последњих година. – Из одабраних фотографија. „Заветине“
EDGAR ESTLIN KAMINGS(e.e.cummings): TRI PESME
da žališ to revno čudovište,neljudstvo,
da žališ to revno čudovište,neljudstvo,
nemoj.Progres je udobna bolest:
ta tvoja žrtva (bezbedno van života i smrti)
igra se veličinom svoje malenkosti
-elektronski božanski uznose nožić za brijanje
do planinskog masiva-sočiva protežu
neželju kroz zakrivljeno kadagde dok se neželja
ne vrati svome neja.
Svet načinjenog
nije svet rođenog-žali ubogo meso i drveće,
uboge zvezde i kamenje, no nikada
taj fini primerak hipermagične
ultrasvemoći. Mi lekari znamo
da je slučaj beznadežan ako-čuj,ima jedan
vraški dobar svemir tu odmah kraj nas: hajdemo
2.
ja sam malena crkva (nisam velika katedrala)
daleko od sjaja i pogani užurbanih gradova-
ne brinem ako sve kraći dani postaju najkraći,
ne žalim kada sunce i kiša čine april.
moj život jeste život žeteoca i sejača,
molitve su mi molitve nezgrapnog truda dece
(što nalaze i gube i smeju se i plaču)zemlje
čija je svaka tuga ili radost moj bol il veselje
oko mene se talasa čudo neprestanog
rađanja i slave i smrti i vaskrsenja :
nad mojim zaspalim ja lebde plameni i simboli
nade,i budim se na savršeno trpljenje gora
ja sam mala crkva (daleko od pomamnog sveta
i njegovog ushita i strepnje)u miru s prirodom
-ne brinem ako sve duže noći postaju najduže,
ne žalim kada tišina postaje pevanje
iz zime u proleće dižem svoj majušni toranj
Njemu milosrdnom čije je jedino sada zauvek:
uspravan u besmrtnoj istini Njegove prisutnosti
(pozdravljam smerno Njegovu svetlost,ponosno
Njegovu tamu
Sva u zelenom
Sva u zelenom je moja ljubav odjahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
veseli je jelen bježao pred njima.
Okretniji su od šarenih snova brzi dragi jelenovi,
rijetki crveni jelenovi
Četiri crvena srndaća kraj bijele vode
okrutni rog je pjevao sprijeda
S rogom o boku je odjahala moja ljubav,
odjahala niz rijeku u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
livade su ravne bježale pred njima.
Mekši su neg’ san u papučama vitki gipki jelenovi
okretni nestali jelenovi.
Četiri okrutne košute u zlatnoj dolini
izgladnjela je strijela pjevala pred njima.
S lukom o pasu odjahala je moja ljubav
odjahala niz planinu i srebrnu zoru
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
oštri su šiljci bježali pred njima.
Bljeđi su od strašne smrti glatki tanki jelenovi
visoki,napeti jelenovi
Četiri visoka jelena na zelenoj planini
sretan lovac pjevao je pred njima.
Sva u zelenom je moja ljubav dojahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
Moje srce palo je mrtvo pred njima.
ЗАВЕТИНА, Посебна породична заветина. Музеј под ведрим небом, Пудино – Лакомица, мај 2014
______________ EDGAR ESTLIN KAMINGS/ e.e. cumming
Bitinikodrugidoono štojesteusvetukoji činisve štomoženebiliodvasnačinioneštodrugo,najtežajebitkakoju ćeteikadvoditi.Nikadaneprestajtevojevati.
e.e.kamings
iz principa se uvek potpisivao tek kao e.e. cummings, uvek malim slovima. Rođen je 1894. godine u Kembridžu, američkoj državi Masačusets (Cambridge, Massachussetts). Jedan je od najvećih inovatora i avangardista ne samo američke već i vaskolike svetske poezije i savremene književnosti, uz to sjajan i vrlo cenjen slikar, još i za života (što je, većinom, prilično redak slučaj). Vremenski stešnjen između posleratne, posleratnih -“izgubljene” i “egzistencijalističke” generacije, on se po vokaciji, gotovo neograničenom vokabularu neologizama i načinu razbijanja stiha, novotarijama, ali i poznavanju i poštovanju klasične strukture pesme (istina ređe) uzdiže daleko iznad predstavnika svih pomenutih poetskih grupacija. “Da nema pesnika kao što je bio Kamings”, izjavio je svojevremeno naš književnik i kritičar, Vlada Kopicl, “ne bi bilo ni, recimo, hip-hopa”. I ta tvrdnja apsolutno stoji. Da ne pominjemo koliko je Kamings uticao ne samo na tzv. “bit“ (beat) književnost, već na čitavu kasniju (i hipi) “kontrakulturu” tokom 60-ih minulog stoleća.
Kamings je studirao na prestižnom američkom Univerzitetu Harvard, a prve je svoje pesme objavio u časopisu “The Dial”, davne 1920. godine. Prva mu je zbirka poezija objavljena 1923. godine, a od tada slede knjige: “&” (1925.), “je 5” (1926.), “W” (1931.), “Ne, hvala” (1933.), “Sabrane pesme” (1938.), “50 pesama” (1940.), “1 x1” (1944.), “XAIPE” (1950.), “Pesme, 1923-1954” (1954.), “95 pesama” (1958.), “73 pesme” (1963.), “Izbor iz poezije” (1965.), “Izabrane pesme 1913-1962” (1972.).
Osim pomenutih, Kamings je objavio i sledeće knjige: roman “Ogromna soba” (1922.), pozorišne komade “Njega” (1927.), te “Deda- Mraz” (1946.), dnevnik “Eimi” (1933.), knjigu / predavanja koje je održao na Harvardu “ja šest ne-predavanja” (1953.), kao i knjigu reprodukcija svojih likovnih ostvarenja “CIOPW” (1931.). Kada smo već kod njegovog likovnog dela, da pomenemo kako je počevši od 1919. godine Kamings izlagao u mnogim prestižnim galerijama, pretežno u domovini, SAD, ponajviše u Njujorku i Čikagu. Za života je bio dobitnik nagrade “Dial” (1925.), specijalne Nagrade Asocijacije Izdavača SAD (1955.), nagrade “Bolingen”/Bollingen (1957.) i mnogih drugih, ne manje prestižnih. Posthumno objavljena dela su mu: “73 pesme”, “Izabrane pesme 1913-1962”, već pomenuta u ranijem delu teksta, kao i “Bajke” (1965.), te “Izabrana prepiska” (1969.).Kamings je uglavnom veći deo života proveo u Njujorku i na porodičnoj farmi, na Srebrnom Jezeru (Silver Lake), u Nju Hempšajru (New Hampshire), a umro je 1962. godine, takodje u Nju Hempšajru.
Kamings je koristio interpunkcijske znake na mestima gde to nije bilo uobičajeno, retko, katkad nikada.Bilo je očito da sam pesnik mora da da smisao pesmi i naglašava njene delove tako da oni dobiju željeni smisao.Upotreba mašine za pisanje i proreda, gradnja sintagmi i sintaksi, novih reči dodavanjem dva ista sloga drugih i sve slične začkoljice, kasnije obilato korištene kod bitnika ili Čarlsa Olsona svog inovatora pronašle su upravo u Kamingsu.
Bio je strogo protiv svakog vida korištenja i upotrebe apstraktnog u poeziji.»Znanje je uglancan izraz za mrtvo ali još nesahranjeno uzbuđenje mašte…»govorio je, i dodavao:»Promislite dvaput pre no što promislite.»Izraz «većina ljudi» jednako ga je iritirao.Mnoštvo je uvek opisivao s «većinaljudi/ mostpeople», i pisao:»Nema smisla držati se stava da su «većina ljudi i da ste vi i ja isto».»Većinaljudi ima manje zajedničkog s nama no beskonačnikorenizminusjedan. Vi i ja smo obični ljudi, razumni, večinaljudi su snobovi….»
Kamings mrzi nauku i smatra da je jedina istinitost bića-ličnost:»Život, za većinuljudi ne postoji. Uzmite takozvani standard(izovani) život(a).Šta većinaljudi podrazumeva pod življenjem?Misle na najsvežije i najbližu skupnu aproksimaciju jedinstvenog prenatalnog pasivnog bivanja koje nuka, u svojoj ograničenoj,a li neomeđenoj umnosti , uspeva da poturi njihovim suprugama.»*
Možda je najpitoreskniji primer za ovo deo iz njegove knjige «Eimi», što na grčkom znači «Ja sam», «ja (je)sam»,iz 1933.godine.Opisuje pretpostavljene dijaloge s Rusima, kao ovaj s dramaturgom. Kamings upućuje interpreta,
«Reci mu, da pijem za individuu.»
Stanka.»On kaže da je to koještarija.»
«Reci mu da ja volim koještarije i pijem za koještarije.»Pauza.
«Vrlo je ljut.Kaže da se bojiš.»
»Reci mu da se ja bojim da se bojim.»
glasnostmuzike,voda ključa.»on smatra da si lud.»
«Reci mu:ludak zvani niko veli, da neko jeste,a bilo ko nije,i ceo verujući kosmos ne može pretvoriti nikoga ko nije, u nešto što je .»**
E. E. Kamings i R. G. Tili
Osobeni pesnički glas Edvarda Estlina Kamingsa (1894-1962) prvi je put u američkoj književnosti objavio svoje postojanje 1922. godine. Naizgled slučajno, te iste godine je s druge strane Atlantskog okeana evropski modernizam neka od svojih ključnih iskustava sublimirao u Pustoj zemlji Tomasa Sternsa Eliota i Uliksu Džejmsa Džojsa. Značaj Kamingsove poezije za konačno uobličavanje modernističkog književnog izraza u redovima američke književne avangarde po mnogo čemu je ravan značaju monumentalnih Eliotovih i Džojsovih dela u kontekstu evropskog modernizma. Ponikla na temeljima pesnikovih bolno otrežnjujućih ratnih iskustava, bila je to poezija u kojoj su na dramatičan i uzbudljiv način pulsirali damari vere i skepse, nade i rezignacije, ozarenja i cinizma. Ipak, i u tom limbu istorijskog beznađa između dva svetska rata, pobedu u Kamingsovoj poeziji odnosi vera: transcendentalna vera u svet u kome čovek živi punim, radosnim i emotivnim životom. Taj svet i taj čovek, međutim, pripadaju nekom apstraktnom i vanvremenskom trenutku – ne onom u kome je Kamingsu dodeljeno da proživi svoj jedini ovozemaljski život. Iz svesti o tome rađa se u njegovoj poeziji prepoznatljivi ton razočaranja i ogorčenja. Čovek bez duše je mrtav, tvrdi Kamings, a dušu savremenom čoveku oduzimaju spolja nametnute ideološke himere i laži – od patriotizma do sna o sveopštem ekonomskom blagostanju. Rugajući se čoveku podložnom delovanju takvih himera, Kamings zapravo pokušava da ga od njih zaštiti i odbrani. Narušavanje duboko ukorenjenih, rutinskih predstava o životu i svetu u Kamingsovoj poeziji počinje i završava se razaranjem konvencionalnog pesničkog govora: zanemarivanje gramatičkih pravila, neobuzdano poigravanje rečima, kombinovanje tradicionalnih metričkih formi i slobodnog stiha, osobena interpunkcija i pravopis u kome se i pesnikovo ime piše isključivo malim početnim slovima – te i mnoge druge odlike Kamingsovog poetskog izraza dovode poeziju ovog pesnika do samog ruba neprevodivosti.
Na tom rubu balansira Robert G. Tili, uspevajući u konačnom ishodu svog prevodilačkog poduhvata ne samo da iznese živu glavu, već i da ostvari plodove kojima bi se, sva je prilika, obradovao i sam Kamings. Odista, ovaj pesnik teško da je u nas mogao pronaći sebi boljeg i prikladnijeg prevodioca. Kada pesnici prevode pesnike, original prečesto zna da posluži prevodiocu tek kao izvor nadahnuća i ideja za pesme koje je propustio da napiše, pa tako dobijamo potpuno autohtone pesničke tvorevine nastale “po motivima” originala. Prevodeći pesnika Kamingsa, pesnik Tili nijednog trenutka ne pada u tu zamku. Kao iskusan prevodilac, on zna da je prevođenje pre svega služenje odabranom piscu i delu, a ne otvaranje prostora za ostvarivanje vlastitih umetničkih ambicija. Time prevođenje ne prestaje da bude umetnost, naprotiv: prevođenje u osnovi i jeste pre svega umetnost da se nakratko poništi vlastito “ja” i postane neko drugi. Tili je u ovom slučaju postao Kamings, pri čemu čitalačko uživanje u tekstu ovih prevoda ostavlja varljiv utisak da je to bio lak zadatak. Nije. I pored srodnosti u pogledima na svet dvojice pesnika, i pored zajedničke sklonosti prema jezičkom eksperimentisanju, prefinjena umetnost mimikrije iziskivala je i u ovom slučaju istinski velike prevodilačke sposobnosti. Robert G. Tili ih je ubedljivo pokazao, podarivši nam Kamingsa s kakvim do sada na našem jeziku nismo imali prilike da se susretnemo. Pravog Kamingsa.
Zoran Paunković
*Uvod u «Sabrane pesme».
**Iz «Eimi»,str.101.
*****************************************************************
ЗАВЕТИНА, Посебна породична заветина: Музеј под ведрим небом: Пудино-Лакомица, пролеће 2014. (Салаши СЕВЕРАЦА)
RIČARD RAJT /RICHARD WRIGHT/
ČETIRI HAIKU
Nagi prolećni vetar
Podseća me na nešto
Što prizvati ne mogu.
Zeleni čičak
Upetljan u retku tršavu kosu
Glave crnog dečaka.
Stojeći u polju,
Čujem kako šapuće
Snežna pahulja pahulji.
Septembar je
Mesec u kojem sam se rodio,
I nemam nikakvih misli.
_______________ RIČARD RAJT/ RICHARD WRIGHT
Za Ričarda Rajta, rođenog 1908.godine, Crnac je «metafora Amerike.»Rođen je na dubokom Jugu, i ceo mu se život sastojao od migracija na Sever, i, uopšte, što dalje od Sjedinjenih država.On svoju duboku i iskrenu identifikaciju s lutajućim crnim čovekom opisuje kao «svojim narodnim pesmama, frustracijama i divljim pričama o zlim ljudima.»
Godinama je bio deklarisani komunista, ali je kasnije pesme napisane u tom periodu, izuzev «Između sveta i mene» i «Video sam crne ruke», smatrao propagandističkim i tek prema pomenute dve zadržao izvesnu privrženost.
Poslednje mesece života proveo je u parizu, i otkrivajući formu haiku pesme, ispisao je na stotine stihova u ovoj drevnoj japanskoj formi, i skazu.
Umro je u Parizu, 28.novembra, 1960.
ЛеЗ 0005993
СУЗ 