Ознаке
Знак препознавања Пишчевих издања
СА ТРПЕЗЕ ИСПОД ХРАСТА ЛУЖЊАКА, пренеше остатке гозбе у подрум каменог Козјег Светилишта; почистише и доведоше у ред – часну трпезу, спрам месечине. Била је светла пролећна ноћ; сребрна у даљини. Отпутоваше Браћа Белатукадруз, Рамза Зузин и његов кум Наста «Пас», песник Великог враћања, Аксел Сенковић.
Серафим је остале госте увео у пространу гостинску собу, па у собу за разговор, али пошто им се није спавало, Серафим предложи да се прошетају.
Ноћ је била ведра, топла; тиха, само се из даљине, на југоистоку, чуо ехо влашке обредне музике. Небо осуто звездама.
Кад су сели у траву, Бранка рече нешто, као да јој је дошапнула нека трептава звезда, што вреди упамтити. «Увек занемим пред овим призором. У небу је љубав, зато што је љубав пријемчива за све оно што је у небу: Мир, разумевање, мудрост и срећа. Љубав прима све што се са њом слаже; она жуди за тим стварима, тражи их, њима се прожима, све као сама од себе, јер хоће да се богати и усавршава помоћу њих. Ја ово знам добро, чини ми се да сам то одувек знала, пријатељи моји. Љубав у мени испитује памћење, извлачећи из мене оно што јој одговара, она то прикупља и распоређује у себе и под себе, дајући предност једном пред другим, да би једно потпуно њој припало а друго да би јој служило. Прочитај нам сада, Сенковићу, то што си желео да прочиташ за трпезом? Прочитај нам; ниси се ваљда наљутио на Насту, он је као коњ арум».
Ф. Сенковић је говорио полако усред ноћне тишине, док је издалека допирао ехо влашке обредне музике, а негде из близине мирис расцветалих ружа.
Кад је завршио, «Артур Шопенхауер» повика на сав глас:
«Аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа!»
И околни висови узвратише:
«Аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа!»
«Пријатељу, као да си ми ишчупао из душе, речи које си изрекао. Шта је од њих лепше, осим овог дивног ноћног неба изнад нас, и оне обредне музике у даљини? – рече Серафим Трималхионов.
«Артур Шопенхауер» опет се огласи. Играо се као дете.
«Ааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа!»
И околни висови, опет, узвратише ехо:
«Ааааааааааааааааааааааааааааа!»
«Е, а сад је доста тога! – рече Доктор Вампирџија. «Идемо! Одмах! – рече Серафим.
Гости пођоше за њим низ брег према каменој кући, као да газе по снегу, по месечини. Кад уђоше у Козје Светилиште, на велики сто гостинске собе, Серафим Трималхионов баци пет џакова и пет ћебади, и нали пуне чаше прокупцем. Уместо речи здравице, он упита само: «Зар да преспавамо овако дивну пролећну ноћ и стрнџање? Идемо!
Бранка се, узевши један од џакова насмејала; насмеја се и Сенковић.
Џакове су понели «Артур Шопенхауер» и Доктор Вампирџија.
Серафим је возио кроз ноћ пажљиво, и довезао их у један уцеп од брегова. Док су протежући ноге, крај аута, истезали врат у правцу одакле допире влашка музика, видели су маскиране прилике, са џаковима на телима, како грабе уз окомит камењар према гротлу пећине. Пошли су низбрдо, кад је Серафим Трималхионов почео да се пресвлачи.
Филип се окренуо да види: није могао да га препозна, када је поскакујући као јарац, го од појаса наниже, потрчао узбрдо.
За Серафимом отрчаше «Артур Шопенхауер» и Доктор Вампирџија. Хукнуо је као сова, Серафим, ставивши длан на уста, и довикнуо: «Враћамо се пре зоре!
Филип и Бранка легоше на ћебе у трави.
Можда је била поноћ: чули су испод брежуљка хуку потока, а високо, у стенама, у једној од пећина, ехо влашке обредне музике.
Пошиљка пуковника Амарилиса, са поштанским жигом неке вароши из Шведске, тако гласи. Текст је имао наслов Finita la comedia!
Одломак из рукописа М. Лукић
СУЗ 