Ознаке

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера!
Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као
олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења,
магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који
никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од
земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво
постоји пред њиховим очима…Муње су их заслепиле и усуд навезао у
велике заблуде…Не знају да Господ зна и оно што крију и што
показују…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и
национална, и да се Бог често понаша према малим народима или
несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада
не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и
трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од
памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али
је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер
томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански
утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа,
људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван
историја.Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део
неког пакла, када то Господ дозволи.Што су појединци и народи
одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су
само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли
само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни
друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога.Тај је становник
Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и
преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још
жуди за већом моћи.Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и
свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да
непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије.
Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није
изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека,
када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав.
Господ не може заштити човека помоћу анђела ако није признавао
Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави…Постоји
одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину,
најодговорнији су они најгори од свих који су билу у злима из љубави
према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно
; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако
уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како
другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи
мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као
гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у
осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси
нањуше дивљач у шуми. Реч је о злим духовима о којима се ћути, о
онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их
окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине,
тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро
пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени…Господ
овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега
постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке
историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест,
па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је
скривено…Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан
исход…


Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што
следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце.
Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари,
потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је
равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и
Пакла.. Познато је било древним људима да се равнотежа између
Неба и Пакла самњује или повећава у складу са бројем оних који улазе
у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине
хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се
приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра
и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са
паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих
духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и
апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек
чини ако је слободан...Човек се може поправити и припремити за
бесмртан живот само ако је у слободи…Ако човек заволи нешто,
заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи
Истину, јер свака је истина у светлости…
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да
буду обелодањене између истих корица све четири књиге
Фатаморгане једне немогуће књиге, крајем зиме, боравио сам у
Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и
жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана
је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата,
Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је, тамо у Хрватској, у
Славонији, попаљено и уништено, све. Тамо су им побијени оба сина
и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико
постарала да су изгледали много старији него што су стварно били.
Нису више имали где да се врате, и као да су на њих сви на свету
заборавили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две
њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена
разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим
што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више
за њих..Нестали су су у пожару једне ноћи : да ли је узрок била
дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није
било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У
црном згаришту пепела, које је остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и
велики број његових дневника и бележница…Све је убрзо прекрио
снег, који је тих дана густо вејао…
Напролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште
покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок
бедем новог асвалтираног пута средином деведесетих, надошла
водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара…
У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет,
вредан легенди и спомена.
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су
поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом
чувеном…Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је
само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога
трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље.
ВЕЛИКА МАГАЗЕ Велике магазе има судбину феникса: као што се
ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама
заложила, да би се родила подмлађенија,и лепша, тако и евентуални
читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио
подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи
Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже.
Духовна равнотежа омогућава човеку да може слободно да мисли, јер
што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из
њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…“

(Уместо Пролога и Епилога)
 
У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ / Када снег престане да пада / Наши се домови
уздижу / Високо изнад земље / У тај простор без звука / Где ни
лавеж пса/ Нити кликтај птице не досежу. // Ми смо као древни
морепловци:/ Наша су тела океан / А тишина је чамац / Господ
се побринуо / ЗА НАШЕ ДУГО И НЕПОЗНАТО ПУТОВАЊЕ.
Ове стихове Чарлса Симића прочитао сам први пут почетком
јесени 1990. године у књижари Матице српске, у Кнез Михаиловој
улици. (Објављени су у панчевачким Свескама, бр. 4, јун 1990, стр.
116). Свратио сам у књижару да купим новоизашли (октобарски) број
Летописа Матице српске који је управо објавио Повратак ујкином
дому. И налетео на изврсну песму америчког песника српског порекла,
која је у ствари у неколико стихова изразила на најбољи могући начин
онога што сам ја већ био написао. Никада нисам упознао Чарлса
Симића.
Књиге које сам био већ написао до 1988. године, одавно су
биле стале у ред КЊИГА БЕЗ БУДУЋНОСТИ (како је
својевремено и узгред тачно запазила „Српска реч“, од 8. јуна 1992.
године, стр. 59; види текст Чија је сабља?)
То се нарочито односило на оно што је носило наслов
ВЕЛИКА МАГАЗА. Јунаци ове књиге – писци или писари – зашто
то не рећи и за њеног са-купљача и приређивача ?), испуњавали су
АМАНЕТ.
Они су као они „древни морепловци“ Чарлса Симића: Господ
се побринуо за њихово дуго и непознато путовање.
За све књиге из циклуса КЊИГА БЕЗ БУДУЋНОСТИ,
а нарочито за оне које су настале на основу рукописне заоставштине
фамилије Мишљеновић, ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ и других, важи оно што
је на најсажетији могући начин изразио Г. Бастос (аутор изванредног
романа ЈА, ВРХОВНИ). Ма колико то парадоксално звучало, све је
најпре било прочитано, па тек потом написано!
Позивам се на веома поузданог сведока, Бастоса:
„Уместо да каже и искаже нешто ново, ово штиво само
верно преписује оно што су други већ срочили и смислили. Према
томе, у овом приређеном облику нема ни једне једине странице, ни
једне једине реченицв, па ни једне једине речи, почев од наслова па доове завршне напомене, која на овакав начин није написана.
СВЕКОЛИКА НЕСАВРЕМЕНА ИСТОРИЈА ЈЕ СУМЊИВА,
волео је да каже Врховни. НИЈЕ ПОТРЕБНО ЗНАТИ КАКО
СУ НАСТАЛЕ ДА БИ СЕ ВИДЕЛО ДА ТАКВЕ
ИЗМИШЉЕНЕ ПРИЧЕ НИСУ ИЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ СУ
НАПИСАНЕ. ПОСТОЈИ ВЕЛИКА РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ
КЊИГЕ КОЈУ САСТАВЉА ПОЈЕДИНАЦ И ПУШТА ЈЕ У
НАРОД. И КЊИГЕ КОЈУ ПРАВИ САМ НАРОД КОЈИ ЈУ ЈЕ
КАЗАО У ПЕРО. – Ето тако, још једном опонашајући
Диктатора ( а диктатори баш имају дужност да замењују писце,
историчаре, уметнике, мислиоце, итд.), са-купљач изјављује,
позивајући се на речи савременог писца, да се прича уткана у ове
БЕЛЕШКЕ своди на чињеницу да прича КОЈА ЈЕ У ЊОЈ
ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ИСПРИПОВЕДАНА НИЈЕ
ИСПРИПОВЕДАНА. Према томе, личности и догађаји који су
овде приказани, заслужили су, по усуду писаног језика, ПРАВО
НА ИЗМИШЉЕНО И НЕЗАВИСНО ПОСТОЈАЊЕ, а на
добробит не мање измишљеног и независног читаоца“.
Догодило се невиђено чудо са оним што је, чини ми се, хиљаду
година, носило наслов ВЕЛИКА МАГАЗА.
Истинска Велика магаза у којој је био цео Босиљковац са
околином заљубила се у себе и зачела у себи још једну Велику магазу.
Велика магаза Велике магазе заљубила се и она у себе и зачела
је у себи још једну Велику магазу. И тако је то кренуло у бескрај.
Цео свет из Велике магазе требало је да буде у последњој
магази Велике магазе.
Ни једна од магаза у Великој магази није последња…
Један песник је знао смисао ове загонетке и поручио је:
НАЂИТЕ САДА СВЕТ.

Advertisements