Ознаке
……Као што се зна, у апокалипси увек се може говорити и о есхатолошком – о „суштинској природи постојања у терминима његовог циља или крајње сврхе“. Рецимо одмах да се Лукићева есхатологија односи на област апсолутног, филозофског на „основу егзистенције“, како се то каже; али и „на догађаје који указују на циљ историјског процеса“.
Песник Белатукадруз (М. Лукић)
Конкретно, у његовој поеми су догађаји из 1999. године, бомбардовање наше земље од стране НАТО-а итд. Дакле, део историјског процеса који ми и дан данас живимо и гледамо уживо јошразрушене куће, зграде…, торњеве, националне симболе. И циљ историјског процеса у фаталности ортодоксног ускрса 1999. године. Можда сва умовања, ма колико била спектакуларна бледе пред убедљивошћу пуких чињеница, датим у бројкама.
Поетика апокалиптична има своју процесну дубину, дубину засновану на бројкама. Корозија индивидуализма, потрошачког духа захвата све народе. Видећемо исход. Али бројке говоре да за десетак година неће нас бити више од 4-5 милиона. Бела куга. Најстарије становништво међу десет нација у свету. Косе болести итд. Утапање у само Не(биће) је неко утапање у Тишину троструку која је да кажемо армирана белином трасцеденције и светошћу броја 3 (три). Изгледа код Лукића је ипак апокалипса више повезана са ортодоксним светом и са нама у њему. Можда о томе сведочи и крај поеме – песма Ибар водо. Значи на том нивоу није обухваћен цео створени свет. Смрти има у неком трећем плану. Има и „друге смрти“, страшног суда као посебне лирско-епске установе у поеми нема; небеса има, али нема директног сликања Пакла. Дакле, у Лукићевој поеми има есхатологије, али више неке лирске, поемичке, а мање теолошке. И разликује се од „научног прогнозирања будућности заснованог на законима научне узрочности“. Ипак, као песничко дело, Лукићева поема је заснована на научним принципима и има научно значење. Да сада и овде не распредамо о принципима реализма, и „вечног“ реализма.
Изабрани народ, народ „врабац“. У овој поеми, есхатолошког карактера; божји, „небески народ“ за неке божанске циљеве… Месијанства скоро и да нема у Лукићевој поеми као неког саставног дела апокалипсе. Божји есхатолошки изасланик (Исус) није много присутан. Јагње… Црква, али не у директном значењу. Хоћу да кажем – Лукић је ипак створио свој апокалиптички поетски систем. „Друга смрт“ … Живот после смрти итд – све је у нијансама Лукићевим…
Срби настали пре настанка света. – Народ који је, бар по неким књигама, старији од постанка света (по Библији). По Библији и по надбискупу Лајтфуту у свом пророчанству „Бог је свет створиотачно 23. октобра, у девет сати пре подне, 4004.године старе ере“. А по књизи „Сораби – истина о српству од искони“ – Драшка Шћекића: “ Слависти19. и 20. века су у студијама и историјама препуним сведочанствима и чињеницама доказали дасу Срби стари народ… Његова историја водитрагове уназад око 7000 година“. Ако се томе, тим „чињеницама“, дода тиранија празника црквених (дневно по два три), можда је гнев изнад облака послао Милосрдног анђела, јер Бог не подноси данеко и нешто буде створени пре његовог стварањасвета, и то неколико хиљада година. Лукићева есхатолошко-апокалиптична поема делује на читаоца својом аутономношћу. Главна есхатолошка личност Лукићеве поеме је у неку руку сâм песник, лирски субјекат. Посматрач, причалац је и учесник. Колективна личност је народ, грешници, над којима се извршава апокалиптична казна божја.
А чији су извршиоци тог „прљавог посла“ они који 1999. године бомбардују тај народ изабран за неке небеске сврхе, „изабрани народ“, „небески народ“, „помазани“. Да буде веселије, бомбардује „Милосрдни анђео“. Да не причамо о хришћанству на Балкану. Можда у дубини Лукићеве поеме има духа и даха историјског процеса хришћанства, па и онога што се данас дешава са оним што се зове СВЕТОСАВЉЕ (цепа се на три) и рад многих секти. И упркос томе, наши црквени великодостојници упорно тврде да се „догађа препород“.
Бела куга… Препород?! Вероватно мисле на то да убрзано небески народ иде на небо?
Како песничка душа-дух да све то не доживи болно и панично? Лукић. Црква је у процепу противуречности између индивидуализма, капитализма (неколективизма социјализма) и СВОЈЕ САБОРНОСТИ која је у суштини својеврсни колективизам. Не може и једно и друго, бар на овај начин. То се плаћа затирањем народа и множењем цркава, секти…
Црква и црквени великодостојници изгибоше на естради што народ више нестаје.
Све се више верује у Бога и све вишесамоубистава.
…Имам право оскудним људски разореним умом, можда и посрнулим, да умујем у жељи да докучим смисао промисли. Не знам шта се официјелно мисли, да ли се треба трудити да се докучи смисао промисли. Примитвно „народно православље“ има неки шарм дивљине сујеверја, стилизацију вековне кристализације. Тако светосавље (вид православља) постало је у граду, после ратова, нека врста урбане гериле верске, сујеверне.
Неки идеолошки крш шићарџијски самоуправнонесврстанинационалнога бића. Суштина му је да – скоројевићи, нова класа богатих и малограђански интелектуалци – у разним видовима прејебу Бога,да освоје небеско царство, рај и тоПРИЛАГОЂАВАЊЕМ. Наравно, своје идеологе су нашли у националним бардовима, академицима, па и у црквеним персонама која се баве политиком и која се покривају „комунистичком тиранијом“ и „опраштањем греха ако се покајете“.
Јурнули су свеоблични, свевременци,виландарци нови.Један од градитеља Храма Светог Саве је предлагао да сви богати ратни профитери, крвавих руку, дају прилоге за градњу Храма Светог Саве и да им се опросте греси.У једној другој логици, основне људске реалности, рецимо да дуго нисмо бринули о Хиландару. Бринули су други народи…
Разне убице, ратни профитери, граде палате које после власт руши. А није било новца да држава обезбеди електро инсталације, водоводне инсталације и димњаке. Можда та виша сила кажњава и то?
Гледајући и слушајући вести о уништавању и разношењу историјских драгоцености у Ираку, плакао сам. Можда се неразрешива очајанка Гилгамеша кроз таму времена пробила до модернепоеме Лукићеве?….
___________ одломци из књиге у припреми М. Мркића ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ : Сабрани радови о Белатукадрузу, која излази следеће године, 2013.
СУЗ 