Ознаке

(Милић Вуловић, НОЋ ТЕ УВЕК ЧЕКА, Marks & Bleedes, Beograd, 2013)

Зоран Мандић са М. Вуловићем и Е. Тадићем у Новом Саду, 2.02.2013

Зоран Мандић са М. Вуловићем и Е. Тадићем у Новом Саду, 2.02.2013

 

Прве песничке књиге одувек су биле велики и ризични изазов за било који облик препоруке са којом их је требало (при)укључити, или једноставно увести у велико сложено двориште заједнице савремене поезије. У тим изазовима ризике њихових присталица неретко су пратиле неугодне опекотине изазване несмотреностима у препознавању: читања, утицаја, подражавања и преузимања регистрованих песничких искустава и модела. Но, и поред свих тих опасности прве песничке књиге препоручивао је шарм храбрости њихових аутора да истрају у жељи појављивања и учествовања на јавној сцени писане речи. Улазницу за оне, међу њима, најхрабрије требало је тражити и налазити у њиховом дару за сажимањем целине фигура пулсација унутрашњих тачака и осећања бића. А, поготовo и највише, ако јав тих пулсација допире из дубина стања осаме као главног ослонца лирике.

Песнички првенац Ноћ те увек чека Милића Вуловића, песника из Куле, са брижљиво селектованом и тематски добро организованом колекцијом опуса од 57 песама, сугестивно нуди језички педантно пречишћену природу једног таквог оркестрираног јава песама о тишини и вибрацијама осаме. И претварању поседа њихових унутрашњих лирско-метафоричких кругова у чежњу за ослушкивањем: снова, мириса и боја врта осаме, који са одразима својих огледала, егзистира у невидљивим дубинама „малог неба” душе. Међу расутостима „збиље” скривеног лица и „одвезивања речи” у процесу спознаје карактера „трица и кучина” пред чијом најездом из пепела „стварност сунцем скрива лице“.  У песничкој кући осаме Милића Вуловића тако се смењују и концентрични низови осврта на егзистенцијалне и социјалне пејзаже, који, попут пахуља, „догоревају“ у кантама смећа од „талога ума“ и „срче срца“. Од капи плавог мутног свода што се низ земаљске олуке сливају међу ребра града у коме се, са заспалим сенкама, цери и вришти тишина. Сажетост лиричности, ритамски снажно компонованих, кругова наведених осврта препуна је музике: страха, сумње и зебње у покушају оспољавања мелодије ослушкивања чаробног нечујног говора кроз који „траве и облаци“ проносе „снено чело песниково“ и загледаност у живе боје „крхотина и окрајака“ владавине опорости и опскурности детаљистичког дизајна света. У коме под прозором реке ноћи – живот жудно, као љубавница, мами трункама капи љубави и кораке поновног враћања на почетак. На иронијски „осмејак осаме”.  На место на коме „срце као трска дрхти на уснама песничких књига”, које обнављају “процес” сећања, храбре зебњу и иду за опојним мирисом слутње о непорецивом. И неизрецивом.

Овакве прве песничке књиге, написане на језичким и метричким премисама, сажимања бројева и откуцаја емоционалног сата, у извесном смислу, личе на наративно укроћене објаве гласа „са неке непознате обале” . И промовишу  (при)звук тананости, због које Софија Брајнер де ла Пења није, чак ни са кармином на уснама у свим бојама, излазила из свог света. Задовољавајући се шивењем костима за насукане пингвине које је избацивала кроз отворене прозоре своје феминистичке осаме. А, ветар, који дува из утроба таквих песничких остварења, некада и прегласно, опонаша жудњу с којом су Стеван Раичковић, Десанка Максимовић и Владимир Черина исписивали ноте на партитурама музике за плес дрвећа и пуцкетање зелене траве. У сновима из којих допире шкрипа закржљалих брава. И неодољива бука цвећа са звиждуком улице у поверљивом разговору са звездама.

Песник Милић Вуловић је у  кутији своје песничке првопознатости: растао уз узвишице снова, кретао се линијом ведро светлоплавих нијанси „непознатог врта” и падао низ стрме литице онтологије  своје аутобиографске географије. На том путешествију исписао је лично име на песку поезије. Оставио занимљив траг о митовима осаме и тишине без којих би човекова феноменолошка празнина била још празнија. И болећивија. Тај траг је, попут тетоваже, иронијски урезао на вратима незамисливе тамнице: снова, фасцинантних ноћи и лимених канти за отпатке. И са њим равноправно ушао у ред песника који заслужују препоруке и веровање у њихову лирску визију.

Advertisements