Ознаке

(Из круга Брегунице)

Александар Лукић у Требињу

Александар Лукић у Вишеграду

НАКАЗЕ

Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео.
Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту.
Куповина намирница на пијаци, ценкање са продавцима,
вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника на улици
шамара синове близанце, бачена штака вири испод киоска заједно
са банкнотом новчанице која је некад важила.

Сад се за ту новчаницу нико не сагиње.

Преко ноћи, бар тако изгледа, отаџбина
постаје логор разбојника. Свештеници предњаче
међу нама. Џаба им црне мантије, џаба свете књиге
кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији.

Да сачувају главу људи од страха тимаре
једни друге, лажима без ногу, као што домаћин
у рано јутро у штали са говедима чини,
месец је исти, само је година друга дошла у тишини
мртвачки ковчег белег је месеца овог, иако
би се дало рећи да је то пролећни месец
са којим почиње да буја зелена трава.

Ти поспани читаоче, где се налазиш лудо?
У затвору. Пољском клозету. Скривен.
Поштујеш правила напујдане гомиле –
парламента, оштре секире.

У име отаџбине чиниш издају најсветијих права
живота слободе и истине. Од свих животиња крава
легне у хлад  неког дрвета да прежива.

А ти представу о јавном моралу не квари
на груб начин. Јуче смо били убице заједно
саборни другови. Неко мора да вам то каже
у светом тројству потенцирати нежно једно
има смисла. Около нас су све саме илуминације
тама и облаци кроз које каткад пробије светло,
да можемо видети наша наказна лица.

А. Лукић у Требињу  (крајем 2012)

А. Лукић у Вишеграду (крајем 2012)

ГРАФИТ СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Те ноћи земљотрес је дрмао и тресао,
затресоше се куће низ улицу, рушећи зграде
најсклоније паду.

Зидови су пуцали, указивале се
под фасадама омалтерисане цигле,
буђење је подсећало
на почетак другог светског рата у Европи.

Прштело је около разбијено стакло са вечерњих прозора
и слика заласка сунца у њима више то није била
већ црна рупа, посуђе је на полицама ормара играло валцер
последњи валцер на путу ка ништавилу.

Мој брат се од страха упишкио у панталоне
под његовим стопалима у ходнику куће настало је
мало језеро; дечак је од страха остао укочен у месту,
златна рибица избачена из огромног акваријума.
Упишан јадник.

Земљотрес тресе градове – ту прљаву брачну ћебад
са флекама, са прашином, са танким женским ноктима
одрезаним ко зна кад,
чисти земљотрес, проклета грмљавина коју чујемо
диктира утроба земље.
Да нисмо далеко догурали, ма шта говорили учењаци
страх нам је остао исти, онај од праотаца,
након земљотреса место где се налазио док
сад је обала мора, ко све обале мора што су у дивљини
које никад нећемо стићи да упознамо.

А ти изведи за себе у самоћи закључке.

Видиш да су споменици пали порушени у парампарчад
на трговима, где су цветале у крви револуције многе.
Бабароге не постоје, књижевност о њима говори
увек кад постаје јалова те се са постојањем таквих прича
фолира.

Стварнији су цветови од креп папира на свадби младенаца
и кад их пошкропи киша, чаша вина, никакав мањак не настаје.

Ви што седите у купеу вагона прве класе,
гледајући кроз прозор
колико видите, докле видите од ње.

Јасике се у грозници тресу на ветру, али
то се да видети са терасе каквог брежуљка
то од земљотреса поскаче попут поклопца на лонцу
кад пара пишти ослобађајући се тескобе.

Страшни моји градови. Земљотрес вас ненајављено буди;
после несреће долазе политички програми – обећања,
пегла преко изгужване мајице клизи.

Погинули се не могу
исказати бројем тачним; новине умирују
грађане, то је задатак новина, цврц.

Сад се утркују знањима сеизмолози –
модерне врачаре. До следећег буђења
тако ће паметно говорити они
црне рупе данашње науке.

Док поново не покуља из утробе земље
снага, градови моји – мој мали упишани брате
тешим вас мојом тугом, што је друго име
за речи, слушајте речи како пробијају из мене,
та шира незадрживо клокоће пре но почне да ври.

Наши животи, та то су само разгледнице
које смо кроз време сејали уз пут,
уз мора, уз пероне железничке станице,
уз љубавнице чијих се ликова данас не сећамо више,
уз порушено немачко ратно гробље,
уз Принципов звук пуцња у Фердинанда,
уз балалајку Титовог социјализма, што да не
земљотрес је разбацао разгледнице и смрвио их.

Буђење, мислим каткад, да је то онај ироничан графит
са периферије исписан ко зна за ког црним ималином.

Advertisements