Ознаке
уста у камену (снимак са црногорског приморја, лето 2013, околина Мишића. (фотодокументација заветина)
* * *
Ево нас у нашој (мало)грађанској „природи свемира“, „душе и духа“. „Ево нас у мистичном броју три“. Ево нас у „наниже окренутом троуглу“. Не, није у „равници истине“, у „јединству је супрот-ности“.
Кад се чаролија „Бермудског троугла“ београд-ског комбинује са „кул“, „ин“, „у тренду“, „имиџ“, „шик“, „фурање“, „форе и фазони“ естрадно/дубо-коумних сликара, поета са малограђанском специ-јално ратовском применом идеологије антикому-низма, и то „комуњара“, и који су сада… Они су САДА. А ми? Стварно, ко сам ја, ко смо ми?
… Бардови и бардице, још живи, видим им сени. Бардови и бардице, о њима медији говоре и пишу, у духу режима они дишу. Патолошки егзиби-ционисти и самоубиства своје деце употребљавају као средства да се покажу, и скору сопствену смрт… И болно прљаво своју импотенцију и фригидност у „раскошним“ порно филмовима. Разни бакута-нери и деде… Сликари, музичари, поете прљаве славе блиске мете. И Милтон опева им славу.
Жалосни, мучни, прљави егзибиционизаму у-потребљава режим, као и Фарму, Великог брата…, „спорт“, ђуске, „концерте“.
… Идемо у чаролији митског грађанског тро-угла, попрсканог дражима натегнутих анегдота о боемском животу „бардова глумишта“, „бардова поета“, сликара, музичара… Митског троугла који је преко станова, делегација, комисија, положаја, неговао режим кроз „плаћено дисидентство“. Те исте сада негује и у видовима националних пензи-ја, алеји заслужних, објављивања књига. Ту су нови видови „чојства и јунаштва“, „свести и савести на-рода“. И они „награђеног правца“, „официјелни“, „бирократски уметници“ вечно трају. Слава – Звезде на њих лају.
А мене чекају у стану одломци из романа Кишни кофер…
Корачамо у зачараном троуглу, ја и Богислав Марковић. Бог – и – слава. „Именовати значи спознати“.
Пролази понеки витез нашег „чојства и ју-наштва“. Неки витез који је прошао кроз „чојство и јунаштво“ Краљевине Југославије. Па затим „чојство и јунаштво“ лика комунисте Каљеног челика. Па „чојство и јунаштво“ самоуправно-несврстано, па „чојство и јунаштво“ „нашег националног бића зле коби и усуда“. И ево, стигао је на том путу у „светлу и срећну будућност“ у коју све више и више сваког дана срљамо”, до тога да предаје Косово и да се законски а не тајкунски обогатио, и да је природ-но да имамо клошаре, незапослене. Пролази „чоек и јунак” огрезао у миљу филозофије живота оца нације ПРИЛАГОЂАВАЊЕ а и филозофије српске мајке – Дафине, пирамидалне, чија је пирамида божанскија од египатских и индијанских. Пролазе и нека пролазе… Али, авај, и ми пролазимо, као и сама пролазност што пролази, како би рекли умни и како је доживљавају јунаци Марковићевих књига.
У чаролији тајне нестајања, прождирања вре-мена. У чаролији „троугла бермудског”, (мало)гра-ђанског мита, у чаролији броја – „темељног прин-ципа”, „источника свега и хармоније”.
Никада нисам ушао у чаробне углове: Грмеч, Под липом и Три грозда (сада Шуматовац). Држао сам се нуле – „вечног”, „празнине”, „Не(бића)”. Бивао сам у „2” – различитости, „другости”, „равнотежи”. Ево и сада у чаролији „другости” којој је придо-дата „другост” романописца Кишног кофера, Ђавоље крви, Алтајског сумрака, Окамењеног гаврана, Сенке, Снови, пепео. Ево нас у троуглу, у „три” – „творној моћи”, „савлађивању дуалности” од које трајемо. У „три” смо, у коме је „све” – броју целине, тројакој природи света, живота и смрти.
Чујем Богислава, ако сам то ЈА, цитира Брану Петровића:
Једном приликом, боравећи у Загребу, Брана и ја смо, приближавајући се кафани Дубровник, на десетак корака од нас, приметили онижег и пунач-ког човека, елегантног, у светлом летњем оделу и са шеширом на глави.
– Крлежа, сто посто, – рекох ја. – Да имам шешир, поздравио бих га.
– Лако ћемо, – рече рече Брана и у два корака стаде испред Крлеже, скиде шешир с његове главе и стави га на своју, па се поклони и елегантним покретом руке подиже шешир и рече:
– Добар дан, друже Крлежа. А сада допустите да вас на исти начин поздрави и друг Херцфелд.
– Биће и од вас нешто – осмехну се Крлежа и сачека да му Брана врати шешир.
Видим Брану, иако се никада нисмо упознали. Видим га у аутобусу за Бежанију, на линији 36. Ви-дим га полупијаног и пијаног… Као да је спуштен на седиште… Видим га у гужви аутобуској.
Корачамо поред Шуматовца, пуни двојника. Ја пун двојника из Марковићевих књига. Пролазе, или ми пролазимо, а време се не меша.
… Сећања… присећања… Време када је у ужем центру било неколико великих ескпрес рестора-на. Када је у улици Моше Пијаде (сада Дечанској) била Градска читаоница. Време када су сви били „дубокоумни”. Чак и изгубљени ондашњи клошари дубокоумно су цитирали, а ко зна где и како су сазнали, цитирали Лорку: зелено, волим те, зеле-но. Или, Сартрово: Пакао, то су други. Или, наслови Куга, Странац… Цитирање Јесењина већ је било прошло. Текућа антипропаганда. Неко од „дубоко-умних” је некако приписао Јакову Гробарову „бар-ду”, боему, стих Мајаковског „Зауставите планету да сиђем!”.
Кроз време књиге… Вероватно неколико хиља-да чланова удружења, разних. Штампана су изван-редне, преведене књиге у 1000, 500 примерака, и деценијама се по улицама распродају… Утваре двојника.
Корачамо ја и Богислав зачараним троуглом, ових дана, ја и Марковић. У старачкаој визији видех Јесењина и чух га: Певај, певај,/руке нека машу… Чуј, нек иду сви у … Прође и не примети нас. У томе је визија мртвога, Јакова Гробарова, већ по-којног. И он рече: Зауставите Земљу да сиђем. Де-ценијама је дух наше боемско умне паланке вртео тај стих Мајаковског. Ко зна како је из треће руке доспео до Гробарова.
Чујем како Марковић мрмља, вероватно двој-нику: „Откуцај себе, откуцај било кога, то је дубоки смисао”… Ево, двојници откуцавају себе „мистери-јуму будућности”. Можда нам се она равнодушно кези.
Прође некада високи функционер из Титовог времена. Стекао је политички капитал, што је као гимназијалац у провинцији достављао УДБИ непријатеље народа и Ибеовце… за Голи Оток. По свирепости чувено време. Свирепост је лако објас-нити јер су разни криминални типови под маском борбе против Ибеоваца, комуниста, добили шансу да муче. Са њима и разни антикомунисти, деца реакције, добили су шансу да муче комунисте. Многи се праве да нису знали за Голи Оток.
Пролазе двојници и близанци из књига. Лирске рите акаузалне духа Ђавоље вароши, трансцедентног савршенства, сфере последње мистике, чаролија избора истости, анатомија себичности, све је то армирано чаролијом на сцени (мало)грађанског троугла.
Но, ево одломка из Кишног кофера
Ова књига, већим делом, написана је на основу оставштине породице Мургулски, – ради се о великој и чудној збирци папира, докумената, писама, фотографија, књижевних скица и радова, чак би се могло рећи да се овде ради о доста обимној и тек започетој породичној хроници, која је писана с прекидима и, судећи по стилу и рукопису, писало ју је двадесетак (и више) особа. Несувисла запажања, без икакве вредности, одбацио сам одмах. Зрела, прозна и хроничарска остварења прихватио сам у целости; тек сам, повремено, кад се радило о развучености и губљењу ритма, делове текста скраћивао.
Од свих ствари које сам пронашао у спаначким и другим кућама Мирослава Мургулског, извесну материјалну вредност имао је само упола иструлео војнички кофер од чамовине у којем су се налазиле свеске, папирни новац, фотографије, и лична и породична документа.
Током седмодишњег рада, осамнаест пута сам путовао у Кирхдорф, дванаест пута у Берлин и девет пута у Трст. Тамошње власти, како аустријске и немачке, тако и италијанске, изашле су ми у сусрет и омогућиле да за симболичну своту новца постанем власник вредних рукописа, фотографија, докумената и личних ствари Мирослава Мургулског. Три пуна кофера материјала за Хронику! И што није ни мало чудно: кофери су квалитетни, водоотпорни, и исте су величине као онај од чамовог дрвета, војнички, што сам га нашао на тавану родитељске куће у Спанцу.
Али кад сам намеравао да се осамим и да посао приведем крају, у суседну кућу, лево од моје, уселила се Селвина Елбасани. Без снебивања али и ненамет-љиво, уз јутарњу кафу, покушавала је да освежи моја сећања на једногодишњи боравак у Равништу и више него скроман чиновнички положај у кредитном сектору тамошње банке. О мојим раним књижевним радовима и раду у архивско-аналитичкој служби покрајинског полицијског секретаријата није гово-рила. Одавно већ шкрт на речима, осмехујући се, више него често, климао сам својом очајно празно/хладном и убледелом главом. Као да ме се ништа није тицало, нисам реаговао на њене (повре-мено) заједљиве опаске и изненада откривена значе-ња неких мојих више него грозно лоших и недолич-них поступака. Није говорила о свом боравку у Скадру и преводима мојих књига на албански.
Више него што јој је здравље допуштало, док је Мајда са Растком боравила у Плавју, Селвина се латила не само женских послова у мојој кући, него је почела да преводи и недовршен рукопис Хронике. Ако ме сећање не вара, једог јутра, пре него што ће отпутовати у Равниште, поклонила ми је две велике свеске и две фасцикле својих аутобиографских списа. Нагласила је да се одриче и ауторског и сваког другог права и да би јој се тестаментарна жеља испунила кад би их видела као саставни део моје будуће књиге.
Прихвативши се обавезе да и Селвинине списе унесем у свој не/завршен рукопис, прихватио сам се и терета редефинисања међусобних обавеза између издавача и мене, па је тако, стицајем случајно/срећних околности, настао епистоларно-анархично/хибридни (местимично згуснут и тешко читљив) текст овог романа.
Писац у Уводној напомени, која је поетички текст, говори о „вечном“ реалистичком поступку. Говори да је књига Кишни кофер настала на основу докумената о „породичној хроници“ коауторској. Војничком коферу. Даље, аутор говори о свом „приређивачком раду“ на нађеном материјалу.
Писац говори и о својим путовањима по Европи и раду у библиотекама при изучавању по-родичне хронике Мургулских. Три пуна кофера је прикупио. Ту је, као што читалац види, и Селвина Елбасани. Ту је и Мајда са Растком. Ту су и извесни подаци о аутору.
Говоримо о Богиславу Марковићу као о у нашој књижевности посебном аутору двојништва, шизофренији као обележју епохе, глобалног села. Ево, и у овом уводном тексту, поетичком, је при-сутан мотив двојништва: писац и фингирани писац нађеног рукописа, који Марковић објављује са већим ауторским итнтервенцијама.
Које муке имају писци хроника, то се зна. Иво Андрић каже да је „ослепео по билиотекама“.
Иначе, поступак нађеног рукописа је захва-лан јер даје неку перспективу тајанствености и учвршћује принцип јединства интересовања.
Познати поступак негде нађеног рукописа. Ма-нускрипт као приватни, лични, о породичној хро-ници. Нађен рукопис на пијаци код дерана, арапског повестописца (Дон Кихот). Рукопис нађен у Сара-госи. Поступак нађеног рукописа читаоцу даје неку перспективу тајантсвености, па и у ствари психологије стварања, процеса настанка дела.
У то о чему говоримо, спада, мислим и псеудоним, па поготову песудоним где се не зна ко је прави писац.
За општи поетички лик Богислава Марковића што је важно, па и за психоанализу… Поступак на-ђеног рукописа, или стварно нађеног или фингира-ног, је голицав. Ствара неки међупростор. Читалац и номинални аутор који се јавља као и природни.
Наравно, ја и сâм волим тај поступак јер ми олакшава многе ствари. Као есејиста, применио сам га у неким радовима – и нађени рукопис и песудоним. Примењен је у књизи Рукопис нађен у ћоравој соби.
Мирослав Лукић користи поступак епистоле. Поступак туђег рукописа у роману Ујкин дом. О то-ме говорим у књизи Последња сфера мистике на 81. страни.
Са становишта читаоца-љубитеља, скоро је свеједно да ли је налажење рукописа, докуменат, фингираност, или је стварно. Са становишта стручњака, није свеједно. Марковићево налажење је веома убедљиво, а то је најважније за мотива-цијски систем дела. Што се тиче мога налажења Рукописа нађеног у ћоравој соби, могу да кажем да се понекад толико у живим да ја стварно не знам да ли сам нашао рукопис или измислио да сам нашао. Но, Иво Андрић добро каже: „Све је у делу“. У то све ја видим и ово о чему говорим о рукописима нађеним у Кирхдорфу, Трсту, Спанцу и Копру, у роману.
Марковић овим Уводом има нешто од старих приповедача, који у почетку дају садржај главе, као, рецимо Сервантес, Бокачо, или наш Стеван Сремац. Марковић је проналазач рукописа, охрабрени исагог (тумач увода – никако плагијатор, мистификатор!)
* * *
_______ Из најновије књиге Миодрага Мркића, Краћи огледи (Његош, Марковић, Тодоровић,Лукић) , стр. 55-63, штампане ових дана, видети више: http://prevrednovanje.blogspot.com/
СУЗ 