Ознаке

из новије руске поезије, избор, препев и напомене  владимир јагличић

Андреј Базилевски

Андреј Базилевски

Андреј Базилевски је рођен у Москви. Преводилац са пољског и српског, доктор филологије, аутор вишетомне „Антологије српског модерног песништва“, од Лазе Костића до наших дана. Са Мирославом Тохољем уређује двојезичну едицију руских и српских песника у којој је изашло неколико запажених књига. Аутор двојезично штампане поеме о стрељању у Шумарицама „Једном и заувек“.

* * *

Насушноме се чарно давши,
заљубљени у живот дат,
будућем прошлост предсказавши,
прескочимо, у скоку, спрат.

Наоружани тек љубављу,
уништавани тугом мрачном,
журимо сфери заоблачној,
а свећа дими на узглављу.

Подно купола узлећемо
где сјај почела влада, али
пут напипати не умемо,
а никог нисмо ни схватали.

Ако се нешто и зби с нама –
то је прозрачан трен, невелик,
што растојања навек слама
да саздао би други језик.

О зверињу

1. Лав

Хералдичка глава,
држање, сој, достојанство у ходању!…
Тек крвљу наливене очи лава

баналног грабљивца одају.
Плен тражи, никад не стане.
Али и сам је – беочуг
у ланцу исхране.

2. Тигар

Тигар – црно-риђи кошмар.
Нису вам то Барсик, Мурка, Васка.
Панџаста шапа суровости кошта:
за трен у ужас
прекрене се бајка.

3. Слон

Смирени раденик је слон,
кљовама тек је наоружан он:
оне и јесу фамозна слонова кост,
због њих га ловокрадице затиру, обилно.
Слон, још, има сурлу – појак и подуг нос,
ал џин је одвећ мудар
душмане узимати озбиљно.

4. Папагај ара

Разнобојне, јарке и крупне аре
хрипаво шкрипе арије старе,
Да, као солистима, њима се не диве…
Зато пера Индијанцима подаре,
чувају куће, и до сто година живе!

5. Јагуар

Лутајући грабљивац – јагуар
шума је злослутни болничар.
У тами заурла, стресе се поље,
крај појила своје жртве коље.
Ако тај није стрвинар, не знам шта је,
и зашто су га волеле Маје?

6. Жирафе

Жирафа фар је кроз сву савану,
слична кулином крану,
жели да сегне до крошње,
нечујни бас јој ропће
(гигант на небу тражи храну).

7. Медвед

Њушкастоусни дивљи микрослон,
длакав лењивац, а ждерати мора.
И термите и корење једе он.
Није му до тога
шта је фауна, шта флора.

8. Крокодил

Потомак гуштера мезозоика
у мутној води љеска се, испољен –
буљооки грбави монструм,
сав сред оклопа мртва,
парализује тешким погледом, лишавајући воље.
Пред тим зубатим брвном
чак и геније постаје
немоћна жртва.

9. Пеликан

Пеликан – плитке воде кљуноносни краљ.
Незграпни ходач
али сјајан летач и пловџија.
У његовим грленим кесама
јатима роба долази крај.
Пије он воду морску и плаче –
често тек со добија.

10. Кенгур

Нема твари од кенгура драже ми
(осим анђела – не лажем ли!)
Торба је набијена не чиме било –
мало се биће топлини привило.
Док мама скаче низ стазу далеку,
чедо се упија као
у тајну књигу неку.

11. Лемур

Лемур округлооки.
Мекши од мачке на додир стопалом.
Дању, обесивши реп, на дрвету заспива,
а ноћу се пусти у промет.
Древна пасмина.
Сличан мајмунима (и нама, помало).

12. Шимпанза

Сваштождер, лукав, опораст,
крикљив, длакав, чопораст…
Шимпанза – изумирући талац
свог силеџијског срца.
Пљунути неандерталац.
Ил се смеје, ил шмрца!

13. Павијан

Павијан крошњом плови, крошњи склон.
Дугорук ли је – скоро лебди он!
Лијанама, секвојама, лимунима –
на завист многим мајмунима.

Мада павијан репином не блиста
његова савест остаје чиста:
међу приматима он, једини,
примеран члан се заједнице чини.

14. Лама

Безгрба камила, тужна лама,
на дугом путу, пуна је товара.
Када не пљују на њу, сама
слином одговара.
Од увреда слази са ума нагло
и занавек се скрије маглом.

15. Камила

Не живот, робију има мужјак:
чека чудо, а сваки дан нужда…
А зар је женки лако, без воде,
претварати у млеко бодље?

16. Веверица

Веверичин с јелке скок  на рамена –
већ је за колир размењена!
На људске издаје
свикла се, али
на крзнену се моду жали.

17. Хрчак

Јамицу копа веверичин брат.
Зверчица хитра, кад је хића.
Он има крзнен здепаст врат
и пуну кућу хрчковића.
У врећицама обрашчића
зрња је, мува, орашчића…
Ал све слистивши, ждера несрећан
запада у сан, до пролећа.

18 (бонус). Човек

Напокон – гордо звучећи
венац саздања худи
(тај, који је по лику и подобију…).
Све живо на јестиво осуди,
угађајући неситом утробију.
Вековима пљачка, и своју браћу коље,
зверства уноси у анале и каталог.
Мисли од других да је биће боље,
мада је разлог за то –
мањи од малог.

Неми говор

1

Ни корак даље. Август, гледај,
чак и он плаче, не зна меру,
ко стари глумац пред премијеру.
Отри му сузе. Сузи не дај.
До септембра смо дошли, мада
не пахне јесен, још, у грању.
Глава је празна, ко на пању,
дрхтањем не знам да овладам.

Ни будућност, ни љубав век не
штеди, трајаће јесен дуго,
одбацићемо једно друго
ко сви, ни трен да не претекне.
Згужвани листић са подине.
И то је нешто… Бар смрт није…
Твоја љубав у коверти је:
ал не сусрети и године.

2

Заспаћу мало… Да примирим
јаву, да јој све туђе предам…
И, напослетку, да привирим
у онај сан ког нисам вредан.

Угледаћу, док ведро снатрим,
како нестаје што је било,
топи се време и, у ватри,
свиткају звезде тамном силом,
и насмешен, кроз огањ, блиста
заборављен твој лик млад, скућен,
тамо пројављен из небивства
где мислити је – немогуће.

У пламену ћу том да заспим.
Само да лик твој гледам ту,
у дубину ћу, сав, урасти.
Остати, навек, у твом сну.

Већ твој

Разиђите се маглине
и пустите ме кући
дугу да не разминем
за реком путујући

Букнуће освит бели
када несреће мину
из слабости се селим
на путу у нигдину

Ни бол ни јад на стази
у двор небески смело
без лозинке улазим
као метак у чело

Слом

1

Пала је врба. Више нема светлуцања међ грањем.
А држала се век.
Сјај је сада сахрањен.

И само немоћни трк, и плашан и јењав,
зари се у лањски снег
злослутног навештења.

Ал ипак, војник судбине нечистом пољу одан,
и сам умеће – да постоји,
ничији а слободан.

Дотуживши и допативши до корена крви,
наћи ће у родном пепелу
и свој пут први.

Удариће гром обесни, ту близу, поред њива.
И васкрснуће врба као купина
неопалива.

2

Обраста у чичак, трајно,
испошћена земља, доле.
То зарасту, ко случајно,
ране, мада дуго боле.

Цвете бесмрћа, с друге стазе
изасланиче што освану,
сред ковитлаца што долазе,
не допусти да прах постану
те ласте (лет их не обори),
ни с обале где ветар дува,
риђе-зелени онај борик –
нек бодљив нимбус твој сачува
оне, за чемер још неспремне.

А кад те опет на свет пусте
са новом вером траве земне
љубиће те у усне.

Advertisements