Ознаке

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Андреј ГРЈАЗОВ (1961)

Андреј ГРЈАЗОВ (1961)

Андреј Борисович Грјазов родио се 5. децембра 1961. године у граду Мари, туркменска совјетска република, у породици војног пилота.  Године 1979. уписао је медицински институт у Оренбургу. Студије је довршио у Кијеву (1985) и почео да ради на кијевском институту неурохирургије. Од 1986-1988. био је војни лекар, а потом се вратио на институт. Од 1996-2003. руководио је одељењем Магнетне резонансне топографије у хитној помоћи, а од 2003. ради на институту неурохирургије који носи име А. Ромоданова, где је од 2010. године шеф одељења. Живи и ради у Кијеву.
Паралелно са лекарском професијом, Грјазов је писао поезију. Објављује од 1981. године. Он је организатор Међународног песничког фестивала Кестенов дом (од 2005. године), главни уредник истоименог алманаха, и председник жирија „Песничка лига“, такође и оснивач награде Андреја и Арсенија Тарковскога за област поезије и филма. Добитник је песничких награда (Долгоруког, Ушакова, Грибоједова итд), преведен на украјински, енглески, француски и немачки језик. Иван Жданов, у предговору за његову збирку „Роса“, каже: „Афористичарски стил који је песник преузео, захтева од њега не банални садржај, већ то да теме каквих се он лаћа, израсту из обичнога, после чега постају тако промишљене, доживљене и одстрадане, да вас захвате као неочекиван догађај о којем би човек хтео да чита, опет и опет.“ Аутор је десетак песничких збирки.

* * *

сешћу на ћилимче,
разбацаћу играчке дечје
и заспати.

* * *

Плашим се уснићу
стивена кинга
који се боји да спава без светла
зато спавам
са укљученом лампом.

* * *

на лето одредићу нову годину
моју годину нову
годину своју прогласићу
узећу стару обућу и окачити је о јелку
стара подерана чизма биће
мој председник
чврста до сада чизма
биће премијер наравно
папуче биће влада
ако ми се која не допадне
камин може се
искористити
и још две каљаче
једна за случај увреде
ако неко увреди
у њој ћу поседети и утешити се
а у другој одлетети ако се шта
знате већ шта све бива.

* * *

телевизор не треба гледати
телевизор не треба слушати
укључити и длан
принети екрану
иглице-пражњења длан ће бости
биће болно и страшно
и опаметићу се и просветлити
* * *

ћилим са зида отргнути
и окачити наглавце споља
колико прашине и прљавштине
промене
а чекао си промене.

* * *

Драгоцене хрпице јучерашњих папира шум слушаш,
као да листаш архив дактилоскопије изумрлог племена,
где у отисцима вољене отиснути су и пријатељ и душман
злочином и казном прашњавог времена.
Нема никога ко ће рећи зашто на крајичцима редова
промичу питања наивна, циничних тротачки уцрт бивши.
Нема никога да одговара за истину која за мојом руком следова,
оном што писа о Богу и Ђаволу, сва пуномоћја надвисивши.

И тако

Нови дан проистиче из јучерашњег дана.
Јучерашњи дан чувар прошлости нека је.
Невеста-река косином илузија из мене се разграна,
знајући да срећа љубави – душманин добра постаје.
Подиже се у небо, вертикалном бујицом потече,
само рукави висе до пета огледалног овала,
прштаји годинама лете, тај лет ми рамена сече,
и сребро извора претвара у злато небеског огледала.

И само прозрачни коњаник који дуж неба пројаха,
који једини достиже вршину беспућа,
стиска према лицу реке опустели рукав из облака,
као да осећа у њему руку божију, врх кућа…
Нема у рибном небу ниње и присно раба ни вожда више,
нема у лаком облачном мрешкању борбе и коби које узбурка вихор.
Само будне реке, стичући подобије кише
враћају нам се, тихо.

* * *

Име женино:
генетског леда примена,
ил вреле крви пример…
Вољена нема имена.
Ти јој надени име.
Вољена имена нема,
мада је много имена –
постоји тек осећање
земље и времена.
Шта измеђ вечности генске
и Ничег живи, светом,
измеђ немарности женске
и питања „Чему све то?“

Ал чујеш: „Дођи к мени!“
Нађи, позив управи…
Колико жена безимених
и имена без љубави.

* * *

Понављам те:  због разних разлога… чемера… навике важне.
Понављам те, као да палим шибице, влажне…
И не због ватре – да запалим цигарету и да се осмудим
димићем твога ока и власи… Да заспим, или опет се пробудим.
Сабирам те, као таблицу твојих поновних обожења:
ишчитавања, слагања, дељења, и поново, множења…
Понављам те од јучерашњег дана до јесење баште,
од лаког зибања овог трена – до дубинског, тамног погледа маште.
И опет, и опет:
из многих разлога…
чемера…
навике важне…

Тишина.
Пустош.
И тек разбацане
шибице, влажне.

* * *

Живот ми потаман. Потаман стазе неме.
Нека је пут – ко игра која мине.
Кад идеш узбрдо, све време,
постајеш део планине.

Јесења киша

Ја памтим само звук, а веле – птица…
Ја памтим само сенку, а ноћ, веле, врви.
Беше мој свет спреман пролити се ко зимска кишица
на снег туђих светова. Не узгред. Да размрвим
на дну џиновских ступова, где жене месе Јагоа –
последњи Его-слој, који у мреже ухваћен почину,
и Alter-адјултер од најсвежијих јагода
и позну стазу од најранијих очију.

Памтим одливак парфимеристе, не мирис лепи,
и март изнад прашњавог цветића како језди…
Оглувевши у тишини, постајали смо слепи
чим се загаси сјај у предјутарњој звезди.
И ево, упамтих много мање до овог трена
но што се причало некад, и биће – дајте времена, побогу!
А лептирима образа горела су лица жена.
И јењавао је свет мој, ко цврчак украј ногу.

________________
Alter-адјултер – младићки двојник (енг)

Странац

Не нађох – не џак блага – ни парице! –
већ просто иђах, научен на руту.
А две старице-баке Сажалнице
за мном шаптаху: „Пропашће на путу…“
Ал моје Дивне даме на тој стази
нема – све дивне, а моја ниједна;
у напуштене храмове залазих,
Бог је тек тамо где га човек не зна…
Пролазио сам забачена села;
све празно – штале, куће, свуда смеће,
три класа, псина некаква увела –
у та три класа – хлеб ког људи неће…
 
Нити ме радује шта, нити ме боли.
Пелин. Ковиље. Стрн, глогиње неке.
Уз сапутнике поједох џак соли,
препливао сам две сањиве реке.
Не нађох, већ и не знајућ шта иштем,
шта, не знајући, опет губих то…
Живех у скитњи, не нашав склониште,
педесет лета, можда и свих сто.

Схватих – на дугом штапу свет путељке
дели, најдужем, без почетка, краја.
А две старице, баке-Тешитељке
сипају вино које ме запаја,
и веле: „Свако циљ има, и жеље,
смисао тражи, ал где је смисао?
Врати се натраг, на две, три недеље,
тамо је мир твој, где си продисао…
Ал тамо – смрт је. У свом мртвом дому.
Сваки је корак, сваки трен – ко век,
твој сан је – паук, запао у кому,
док идеш напред – жив остаје, тек…

Ја им веровах. И свима, све јаче.
Али се предах. Падох, ко отрован.
Две старице, две баке-нарикаче
тужно певаху нешто крај гробова…
Мени дојади да слушам вај тужни,
устах, бакама захвалив, и свима,
и опет кретох. Снага ме још служи.
Беше осека. Наста опет плима.

Ја просто иђах, исто ми свуда је,
ал лик изгубих првотни, о стида.
А две бакице, старице, Суђаје
за мном шаптаху: „Ево Вечног Жида…“

Вече-ноћ

Александру Кабанову

Чељуст децембра без снега палаца,
стабала ледност допире извана.
Сенка медвеђа небом, од стрелаца
заборављена звездана стрељана.

Наука – то су само понављачке
зебње мог ума на аветној црти.
Јежи се поглед мој на свет до тачке
гледишта сјаја у тамнини смрти.

До жуте зене пса, сени измакле
што застаде од мене тек на корак…
Ја морам кући. До саме Итаке.
Јер душа кроз три ватре проћи мора…

Зима без снега. Под дланима длака.
– Примам те, јасно, ал куда ћу сам…
Душа, могуће – то је само шака
тих псећих суза уз месечев плам.

Advertisements