Ознаке

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Александар ЗАКУРЕНКО (1962)

Александар ЗАКУРЕНКО (1962)

Александар Јурјевич Закуренко родио се 20. јуна 1962. године у Љвову. Математичку школу завршио је у Кијеву, где су се преселили његови родитељи. Студирао је математику, радио као ноћни чувар, медицински техничар, физички радник на станици, а 1982. године је уписао Књижевни институт који носи име Горког, завршивши га 1987. године. Уписао је и магистратуру, али је искључен, јер је одбио да напише реферат из области дијалектичог материјализма. Од 1989-1990. живео је у САД, где је држао предавања о Платонову на Брин Мар колеџу у Пенсилванији. По повратку у домовину је докторирао, 1993. године. Радио је као професор, пише прозу, преводи са украјинског, српског (Јеротић, Видовић), бугарског, енглеског итд. Држао је предавања и на приштинском университету.
 
27. децембра. Друга речица
 
У децембру – веле – у децембру!
Одговарам – јутром, сред зорице,
на гумну, на клупи, с покорице
крви спекле, на скорелом сребру…
 
На речици – веле – водом крећи!
Сплавовима – одговарам – с веслом
посечених борова, и с несном
залеђених душа у несрећи.
 
А стихова – веле – говор ватрен?
У мрзлину – одговарам – вани,
где ждралова лете каравани,
и ахајско лишће пада на тле.
 
Време – веле – куда ће утећи?
У пустошну – одговарам – јаву,
на Волги, на Ками, на Дунаву.
И слажу се. И стоје, ћутећи.
 
Косово поље
 
Над спаљеном травом, кратком ко четина,
једва се помиче и дрхтури, портом,
ко желе, ил срма (мерени ретортом,
рад зачећа) мушког семена – врелина.
И тешко, туђ телу, цурка и таласа,
ђубривом из земље, с рана, с пукотина –
дух пшенице која одбија да класа.
 
С кровља ужареног већ изгнаног села
само скелет гнезда – и последња рода
од тла се откиде, заплови пут свода,
размахав – самотни весник – крила бела,
ал кроз перје неба излог се још држи:
од шрапнела, метка, срче – од недела
које је срезало плот људску до сржи.
 
Од школе – зидови: руина види се,
а изнутра – јама, свом дужином стала,
сломљен екран – ту је била кино-сала,
и хрпе новина, са свих страна, висе.
Двориште – на прах се и на смеће своди,
где кликтаху деца – тишина изви се –
ехо више нема, ту, где да се роди.
 
Преко уличице – манастир похаран,
пукло звоно, скршен крст и, на све стране,
дроње свештеничких риза, разбацане.
А на месту врта – мехури и бара
устајале воде, кофа без данцета,
и још неовдашњи поводац чувара –
то пас неки чува, још, празнину света.

Пет врана на месту болнице – тим треном
пролетеше птице. И дивље и смело
са гробова туђих отхрани их јело
напола са људском крвљу просочено.
Ту челично јаје гнездо ново свија,
ту Нови Поредак гради храм, отмено,
и, поред узглавља, олтар уранија.
 
А за брегом – гробље, пепелна врелина,
једва затрпана јама мртве тишти.
У страну тек један корак начиниш ли,
затећићеш тела стрељаних, невина:
устаће, кренути дуж сокака нашег.
Јер још завршена није кошевина
и краве се нису вратиле са паше.
 
Serbia
 
И вино у зрну водња
кад загубила се реч Господња.1
 
Тај симпатични тип једе рибу
на обали Женевског језера.
 
(J’ai quelque chose dans l’oeil) 2
 
Слика сликар ружу, уплетену у готику днева.
 
(Ich brauс einen Kranz aus frischen roten Nelken) 3 
Сунце обавија хоризонт
у сусрет срећној сутрашњици.

(Christians americans are looking for mushroom in hevens)

Уопште, потпуна идила,
колевка у ружичастој пени.
 
 (Una mattina mi sono alzato e ho trovato l’invasor)

Папа римски је данас рекао
да је Господ на страни угњетених 

(Qui tacet, consentir e videtur
Dico
Rоmanos victum iri)

Стотине хиљаде Срба, изгнани од католичке браће, 
на друмовима Европе. 

(idon de ho Pilatos hoti ouden ofeley alla mallon thopubos ginetay labon hudor, 
apenipsato tas heiras apenanti tou ohlou…) 

И на њихове главе падају час бомбе, час снег,
час киша, час вода ружичаста.
 
(И роморе мртви о узалудној жртви). 8

_____________________
1 Стихови Радована Караџића, из песме „Смрт оца“
2. Нешто ми је натрунило око (фра)
3. Треба ми венац од свежих црвених каранфила (енг)
4.  Амерички хришћани гљиве траже на небесима (енг)
5. Једног јутра се пробудих и открих освајача (енг)
6. Чини се, ћутање је саглашавање.
     Велим вам, Римљани ће бити побеђени (лат)
7. Пилат, видећи да ништа не помаже… узе воде и опра руке пред народом (Матеј, 27. 24, старогрчки)
8. Стихови Радована Караџића
 
Диптих
 
1
 
Нема у тој земљи ни коца, ни дворца,
тек црна истина растанка врлуда,
угљен сред градова, села без изворца,
и само изгнања свети просјај свуда.
 
Друмима земљиним нејач је одбегла,
уплакани поглед грли залуд нежно:
на рамена неба уморног полегла
помиреност врба, за косином брежном.
 
Тамо, склапајући два света, вратнице
шкрипе ради нишчих што су светост хтели,
ради изгнаника – ради обратнице
свих који до неба нису доживели.
 
Лутају поворке, крошње се наднеле –
спуштају косате жалостиве гриве,
само двопек крцка, и бушне ципеле,
и мрзну се врбе за реком, сред њиве.


 
У земљи-испљувку срам не знају сада,
њој сенка прошлости савест не ремети,
бесциљно лутају пашњацима стада
полуљуди, с кожом дуплом, без памети.
 
Отимачи земље мрве живу плот,
и Лазарев дворац, и тврђ Гилгамеша.
Шутну као лопту, жваћу као плод,
загризу облину што крв ускомеша.
 
Сумерски цветови и косовски ћилим –
твари су под петом која све потире
што космосом кружи, кида шару свили
голуждравих звезда, док светлост умире.
 
Свуд је њена сенка, њен обрис принудни,
свуд празна огњишта, плач капија ледни.
Капље слуз на чисте стране, нокти жудни
кидају времена папирус последњи.
 
17. фебруара 2008.
 
Успомени Драгана Мојовића
 
Ове пахуље су – људи,
               чистији или
                     грешнији,
а у средишту – Лопта је –
               Тројица у Јединичном –
и из ње происходе
                светлости бујичне – луче
                                           микрокозма.
 
– Драгане, пахуље се топе,
зар ће и живот човеков да склопе?
 
– Баш тако, брате Александре, то и нису
                пахуље – а јесу лоптице,
ал прекривене сенком,
               рђом нагрижене,
                          као у кратерима,
живот човеков, тачније, он сам
              ова је планета, плод,
                          микрокозам,
они што су ближе Округлом Сјају –
сами светлити почињу,
              и видиш –
сенка одступа, и јаруге надиру,
              ко да је неко расуо
                          васељенску прашину,
ону, што дијамантску мрву
расточила би у прах труо.
 
– Да, а они,
из кутова, мрачних,
               немих, ужасних?
– Знам. Несрећници,
сенком засути, сами
од Сјаја скрише се у магли.
Њих сликам по речима Владике, брате
                                                            Александре,
тачније, то потез,
                то виђење, те помисли и
                                         та умопрозрења
од Тројице су, а ја, Мојовић
Драган, само сам
кривуљар, кист, палета,
само оруђе за оваплоћење
бездана умственог, визија
                                           умножених.
 
Ноћ пролази, ми говоримо
о Богу,
линцуру пијемо, откривамо
скривено и скровито,
разум неми, срце
умује – срце отворено,
на мансарди, у атељеу,
у Беломе граду, предатом на поклање.
 
А до бомбардовања и
                  Драганове смрти
дуга је, дуга ноћ,
вечност с његових слика,
лица оштрих црта,
зноја уморне капи,
као да ваја
                  простор,
крпи време, описује лица,
види у жмирају ока
уски и дуги тунел
ка тачки, лопти, Сфери,
засветлуцалој на платну
београдске неисцрпне
ноћи.
 
1992, 2013.
 
Моби дик
 
Исмаил креће (баш и није хтео),
са китоловцем „Пеквуд“. Ту је, охол,
капетан Ахаб. Његов бол је врео –
не дозвољава да прекине поход.
 
Кит, у дубини, бели, обитава,
да уништи би цео људски сој:
не пије тај, не једе, нити спава
у љутој мржњи сопственој.
 
Загрли децу, у рат одлазећи,
а потом, како натраг да се вратиш?
С палубе рибља маст хтела би прећи
у мирис амбре који земљу прати.
Ни вода, копно, ни неман, ни бог,
мрешност, одбегла веслу, тка маршруту.
И баца с ногу, опија ко грог,
крв ремек-дела ловачког, на путу.
 
Око за око, зуб за зуб, и само
гроб што се њише с валима одмаклим,
тек омрзнута маст цврчи под пламом,
и смрт се света у дубини цакли.
 
Асејевка, 18. августа 2008.
 
Розанов
 
Човек је човеку – прозор у тами,
а затим смо на путу сами,
звиждом, олуја, шта навести?
 
Жут зрак – за двоје брвно шаље,
и до Сергија – век је даље.
Добро је ватру негде срести…
 
Добро би кроз бол у грудима,
кроз желудац где бол не мине,
куснути мало и топлине,
врутак, мрвицу, са људима…
 
Степа, снег, испред нам – ни прићи,
за простором – звук звона хрупи.
Русија децу не окупи,
већ бледи, куда нам је ићи?
 
27. јануара 2010.
 
Глуха вода
 
Шипак и храстови крај рибњака глувог,
с прстењем лишаја крошње облог тела
смишљају реч која с њима не би свела,
док се миче вода над земљом несувом
с млечиком, набухлом ко да је занела.
 
С пожарима бујним градови су расли
и нагорке земље каменито тело
све већ заборави – како свира смело
трава и дрвећа фрула пуна страсти:
заборави име своје, у овласти
струне што зазвуча, већ осиротело.
 
Пушкинске планине, август
 
Уравнотежење света
 
Јача од сјаја само је празнина,
умножена за врутке морске пене,
и Васељена, чиста од давнина,
умножена за огње васељене.
 
Љубав је само од празнине јача,
на савест или тугу подељена,
која, кад такне предео дна мрачан,
увис стреми, за мора умножена.

Ал сјај и пустош – они су тек знак
присуства које никад се не даје
ни множити, ни делити, ко мрак
који нараста под Божијим сјајем.

 

Advertisements