Ознаке

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Андреј ШИРЈАЈЕВ (1965)

Андреј ШИРЈАЈЕВ (1965)

Андреј Ширјајев родио се 18. априла 1965. године у Казахстану. Тамо је дуго живео (сматран вундеркиндом, јер је умео читати од своје треће године), а затим се преселио у Москву, где је студирао на Књижевном институту имена Горког, на одељењу поезије које је водио Јуриј Левитански – али школовање није довршио. Професионални је писац, уређивао је поезију на интернету, бави се кантауторством. За себе каже: „Мој начин живота је ноћни. Ни једна нормална сова то не би издржала“. По вероисповести је, како каже, „космополита“; јер, „ми смо у Богу, а Бог је у нама, и то је нераскидиво“. Русију је напустио 2002. године. У последње време живи у Еквадору, у престоници Кито, „ближе својим омиљеним Борхесу, Маркесу и Леону де Грајфу“. Објавио је збирке песама: „Уздрхтали пантеон“ (1989). „Мајстор огледала“ (1994), „Глинено писмо“ (1996), „Бескућне песме “ (1999).

* * *

Нова је ноћ стварања. Споро, лако и меко
топи се у мом свећњаку одливак шестог дана.
У глиненом бокалу плеше варено млеко.
У оронулом граду ноћ тражи нацрт плана.

Шта остаје, Господе? Насумце прећи бујицу,
у соби случајној нечијој бацнути на сто кључе
и, ослоњен теменом о косу таваницу,
стајати и гледати свећино ишчезнуће;

скупљати ахат и пепео у длановима врелим  –
лица, улице, срца. И доливати, уз то,
течни талог из суда. Избор и није велик.
Белом, туђом, разводњеном. Црвеном, својом, густом.

* * *

У далекој даљи, за мноштвом планета,
плеше жена, налик на светлост, занета.

А поред ње, тамо где се суши рубље,
плеше, налик на њу, светлост, ко од зубље.

Ту се игра, налик на њу, њен син мали.
И кружи свет читав, и сам на њу налик.

Плеше жена. Љушнут о њезино раме,
плеше космос – танки зрачак усред таме.

* * *

Лежећи на таљигама, гледаш звезде, бориш се с грипом,
пси схватају прелест невоље. Пси и скитнице само.
Точкови пишу прашне стихове куцкањем и шкрипом.
Жута кожа, сурове усне, ситни прсти, замор.

Шта се тамо крије, топи, за дрхтавицом кости
немоћне страсти старог света према младоме веку?
Гледаш звезде – и умиреш без самилости
као да улазиш одевен право у жуту теку.

У замирисалој сунцем, пиринчем и знојем, хрпици јуана –
капље су слободе, продате јутрос ко роба аукциона.
Можда, достаће за претплату вечних скитњи без плана
сопственим небом, од подбратка до Ориона.
___________
Јуан – кинески новац

* * *

Дом. Обала. Бале крављих кожа,
руже, књига ћутљива у кући,
он плови по крви старој, можда
као зверке људе схватајући,
по уснама, црвеним од зуја,
по усеку кроз шећерну трску,
по тој реци чија носи струја
на кревету шпанском људску врсту,
по рубинским капљама. Сред чаше,
плешу црне сенке црним треном,
слепи Борхес, рађа се све наше
немогуће у неизреченом,
догорева портрет. На картону –
ћутим, диму цигарету пружам.
…Знаш, пепел што у тај длан утону,
никад неће да постане ружа.

* * *

Облак би гори, кроз сав простор.
Авион се уз облак приви.
Па је ли важно у тој игри простој
ко и кога ће, колико, да надживи?

Братско је небо простирка у риту.
Звезде слећу на њиву, раме уз раме.
Семе с две коби, космополиту,
нек ме у космос закопају. Амен.

* * *

Креолски дрозд са сваким даном певати све лепше зна.
Несаница. Гардел. У лед су замрзли говедину.
У простору између мене и колумбијског дна
проходи јун, као ветар у Меделину.
Шишти огањ. Шишти кроз зубе плоча са грамофона.
Зашнирујући крај прозора високе чизме,
ја мрсим пертле, у време када мадам Ивона,
љушнувши бедрима, бешумно с плоче склизне.
Она корача. И ја, невидљиви нежења, уз стуб
за њом се, ко сен бакље Хекубине, пљуснем.
Гардел. Она је толико налик на пољубац груб,
да, стојећи крај ограде, гризе усне.
Балкон и танго. Ноћ. Подерана је корица она
у којој ја – Харон, доскитала гримаса – у ово вече
спремам, за њега, лет последњег авиона
и, за њу, божанско месо печем.

* * *

По уговору, лако је: слажем се са вечним шахом,
са вечним огњем и вечерњим загушљивцем матом.
Крошња завештања у орманима бурним прахом
рећи ће да се јесен сврши, све опет почећe с мартом.
Неће. Недостаје живота. Од јутра, у роси,  знаци –
олуја одраза: дуга, шума, пљусак.
Туђи авион који плови по траци.
Моје траке горуће траг узак.
Изба од непромочивог платна. Ослепели песник. Осека.
Чистилиште горе од пакла. Погледај амо, у плавет:
ја сам тако захвалан небу за битку што ме чека,
да богови морају да се засите, навек,
допустити ми преко граница ићи без виза, ко полен,
прогутати пред сваком међом забране блатни брис,
и споро падати, падати и падати надоле,
ронећи хладни зној вертикално у вис.

* * *

Осврнути се ка себи – препотопском, трамвајном.
У неком Свиблову, Пулкову, Саблину
ући у кабинет са дискретним дизајном,
пасти на лежај затиљком. Па док те не уштину
испричати емоције, факта, све што мисао чиста
беше о дугу, о дугом путу до Виборга,
до Буга, до Кијева, до Перемишља,
о вечном рату, о одсуству избора,
о свијеним иглама, нитима свиленим, намотајима,
о крику, о вери, анамнезама с кризом,
где живот умире у бесплодним покушајима
да хармонију постигне психоанализом.
О имену бога. О сунцу на грани, у смирају,
о томе у шта нико не поверује искрено.
Лежи човек на удобноме лежају.
Лежи и ћути. Бескрајно. Бесмислено.

* * *

1. Да новембар није зима, нек ми неко други каже,
нека ме води девет кругова по јединоме звуку.
Кренућу, јер моје слепе руке траже
нечију да осете руку.
Зато што живим на кеју, где ваздух изнад свију
смесом шафрана и туге пали дисање коби,
зато што роним ноћима у поштанску пиратерију
упућујући посланства на адресу urbi@orbi…
Зато што сам – сам. Јер новембар је – ни зима, ни јуни.
Зато што тролејбуси варе хладну кашу
и не смем игром ума да препуним
те горке поезије горку чашу.
Остаје остати, корећи те, Велимире, због твоје
способности веровати у телефон што ћути умно.
Тако се Господ, створивши свет расцепљен надвоје,
насмешио и умро.

2. …и туча ружа неизбежна је, и латица зло чисто
које у трансилванску забит пошаљу прсти пре сна,
и нежурно кроз срце галије иду на исток,
погружавајући у крв слеђену дрвена весла.
Овде, где кожа сличи пергаменту, падају нице,
чак, зимске звезде и кривња сништена не кори људе,
мрмљам, парчиће зоре одразив сред зеница:
нека буде шта буде…
Па боли ли те као оне што не умеше знати
вештину љубави, неискусни, Овидије мој невољки?
Самоту пити ко вино, вином је испијати,
у апотекарским чашицама уломљених шкољки.
Кажи ми: чије је – ја? Зашто сам на тим вагама?
Ко да ме с другима умери у домовини пијаној, грозној?
… јер дивни исток оживљава у дивним очним влагама
живота ради одвећ позно.

* * *

Сањам: лав и лептир. Здесна – предео одевен
у жбуње. У жбуњу – похабани  Steinway,
подсмех на обешеном лопову, у кругу
пултови, славуј, нешто плеве
и, чини се, горући Рим – на југу.
Ја  лав?  Лав сам. Све одвећ јасно у сну плута.
Све, као обично. Жао ми, овог пута
неумољиво узан је дијапазон за узнике –
јер се у нама неукрштеност спута
светова и музике.
Шта је лептиру до лава? Он очи стреса
са крила. Лије се трака – блесак
клавијатура од слоноваче. Прогутав отров, на главу,
ко малић, падам у небеса,
у невидљиву пету октаву.
Сањам. Нисам умро – већ просветлио кал,
тамо где се ти, ког зову Марцијал,
смејеш нада мном, пепео славећи затурен.
Тамо где сам ја – нико, материјал
за те клавијатуре.

* * *

Вратио сам се и умро. Оставши удовом овде,
ти си опет научила да дишеш испод воде
и носиш лаки хитон за тело,
и лежиш на леђима, гледајући са дна,
како се месец по танким трепавкама набрати зна
док постаје пепелом.

И постаје књигом, у којој од нашег сусрета
нема скоро вичега. Два анфас портрета
гледају једно друго, тупо, кроз дубину.
Ја, случајно залепљен између две странице,
погружен у апсурд, пишући за птице
реч голубију.

Ал ти, кад голубима читаш, сама,
читаш не књигу, већ реч по уснама,
схватајући једва до пола. То вређа.
Млеко истиче из  јамице у песку,
плашиш се сенке моје у млечном блеску,
и лежеш на леђа.

Стиснув уснама невешт дрхтај који ти прети,
смешно обећавам, ти нећеш умрети
никад. У зимовнику уз језеро, све плавље,
нас има још за промицај кратак, неостарљив,
за какао пред вече и снег јутарњи
с камења за узглавље.

* * *

Пчело, опрости. Ја опет о зими –
о кошници на напуштеној земљи.
О окорки што руб тела поприми.
О фебруару. О нама, у мемли.
О томе како смрачише се пути,
и давно прође августовски сан.
О томе да кроз прозоре вирнути
теби, што живиш вечно, али ван
свакога дома, срећом, није дато.
Твоја невиност – није твоја кривња.
Тако си верна, у верности дивна,
родним саћима шестоугаоним
ко да не беше рат у врту света,
и ја, маленом бунту вртлар склони,
свој претпоследњи не прогутах метак,
који у рибњак паде, поста дим.
Не бој се. Нов рој кошница изгони –
и ја ћу с њим.

Advertisements