Ознаке

Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић

Екатерина Пољанскаја (1967)

Екатерина Пољанскаја (1967)

Екатерина Владимировна Пољанскаја рођена је у Лењинграду. Завршила је Лењинградски први медицински институт И. П. Павлова 1992 године. Ради као лекар, трауматолог, на Институту трауматологије и ортопедије у Санкт Петербургу. Лауреат је награде Љермонтова и Ане Ахматове. Преводи са пољског и српског језика.

* * *

Близу Одесе,
у месташцу чудног имена
Каролина Богаз,
сива шаша,
сва у локнама пужева,
суво на ветру шуми,
сићушне руже
и вишеспратни лукац
обгрлили су доксат
блатаре ниске
с прозорима на море.
Газдин синчић
сипа у длан ми песак
из свог уског,
од сунца црнпурастог, дланића,
и каже: „Све ово – теби.
Гле, колико много – и све теби“.
Струјкава зрнца,
измеђ прстију, теку ли теку.
Осам година ми је
и зато – уопште ме не плаши.

* * *

… Моје противљење нељубави
М. Башаков

Најбезнадежније противљење –
голготски, ал пут прави…
Мирис тамјана, воњ, труљење.
Сети се – и заборави.

То – време, немир тла, њихање,
гасе мој корак, роком.
Испрекидано удисање,
и – нити прст пред оком.

И колико сам пута хтела
да скинем с чела жиг оличен…
Али кроз умор мртвог тела
морам да вичем, вичем.

У страх војштених леђа,
кроз туђи лед, не благдан?…
Кријумчар, рушилац међа,
ево ко сам – засвагда.

Болом се – живим, врелим – крвити,
звук ширећи кроз стан
о та се лица мрвити,
јака, ко да су сан.

И, свепраштања крављи поглед
затворски зид озари.
Пред крвљу – ја не занемогнем.
Просто,
постоје
јаче ствари.

Пропламсајима, васељеном,
неживу мутнеж буди –
и, противљење –
благословено,
благословено буди.

То се – с поразним бојем – сок
опет обнавља с руба:
највишег напора ток –
мржња али и –
љубав.

* * *

                              – Извините, ја сам на то уво помало Бетовен.
                             – Добро да нисте Ван Гог.

Ја сам на лево уво – Бетовен.
На десно – Ван Гог (куд из ове коже).
Хер Питер, (сада у кип претворен),
у шпиритус би и мене, да може.

Сва поређења у бару, дубоко
падну – ко кликер. Знам, своја на своме,
да сам Кутузов ја на десно око,
а на лево сам – апсолутно: Хомер.

Маресјев сам на своју леву ногу,
смеј се ил плачи, ради шта ти драго –
ал на десну сам, бар колико могу,
Џон Силвер, трагач за срећом и благом.

Без газе и без вела, без скенера,
рећи ћу, да вам јежим длаку с коже:
на леву руку постадох Венера,
на десну – Нелсон. И шта ми ко може?

Шта уши, очи? Гле ко сам, одавно:
вај, у суштини, ја сам она права –
Самотракијска Ника, једноставно,
ако вас, баш, занима моја глава.

______________
Хер Питер – Император Петар Велики; реч је о његовој Кунстгалерији, првом руском музеју, у којој се чувају, у теглама са шпиритусом, необични експонати двоглавих, шестопрстих, вишеножних, углавном човеколиких бића
Алексеј Маресјев (1916-2001) – пилот, херој Совјетског Савеза. После тешког рањавања за време Великог отаџбинског рата, ампутиране су му обе ноге. Но, он се вратио летовима, с протезама. За време рата извршио 86 летова и уништио 11 непријатељских авиона: четири пре рањавања и седам после. Прототип повести Бориса Пољевога „Повест о истинском човеку“.
Џон Силвер – пират из романа „Острво с благом“ Роберта Луиса Стивенсона.
Хорас Нелсон (1758-1805) – британски поморски адмирал. Изгубио је десну руку у бици код Тенерифа, 1795. године. Његове поморске победе осигурале су Британији првенство на светским морима за читав један век. Сахрањен је пошто је смртно рањен у бици код Трафалгара, у Вестминстерској опатији, а споменици су му подигнути широм Енглеске.
Венера, Самотракијска Ника – реч је о античким споменицима који су пронађени, приликом археолошких ископавања, у овом случају, без руке и без главе

* * *

Бол мој постаде моје кривице зид утваран,
и живот мој се тањи, као влас…
Анђеле мој,
бар мало
са мном поразговарај.
Давно ти нисам чула глас.

Нећу те угледати, нећу дотаћи дланом,
никада нећеш мене погледати са смешком.
Анђеле мој, заварај, смири пред новим даном –
ехом сопственим барем, бар сенком својом мрешном.

Чак и знаш ли када ће шкљоцнути засуном сарај
за леђима, кад врата зашкрипаће, добитно…
Анђеле мој
бар мало
са мном поразговарај –
иако то ни мени, ни теби није хитно.

Плес

Сви – од елисе!
Почнем плес, ко с ланца,
и ево већ је душа моја лака,
кроз слепу јарост сва протуберанца
ко из олука запљушти, из мрака.

Свеједно ми је ко сам била јуче,
шта плот и крв ће постати ми сутра,
плешем, кружећи, срце замируће
пулсира ритмом трајања, изнутра.

Гори у лету земаљско ми бреме,
дугови, бриге, успомена, туга.
Плешем с простором завртевши време
у напрегнуту спиралу, до круга.

Али вечности иглица по жмарцу
продре у вртлог кружно разастрт.
И плешем ја.
На игли, петопарцу,
одбијајући ватром живом смрт.

_____________
Сви – од елисе! – Чест повик упозорења пилота пред полетање хеликоптера

* * *

Залуд се отресајући глупости свагдање њихове,
у ноћ с недеље на понедељак, чини се, кроз тај мрак
схватих да рај је – место, где је могуће писати стихове,
и нико неће помислити, чак, да си докоњак.

Тамо, у рају, флашица је увек пуна свеже
воде и, што је посебно важно, тамо је мирно,
тамо за мене постоји време, мисли које не беже
и оловка, ко штап у пустињи папирној.

Можеш ићи, уз једва видан траг, и без репова,
отргнут од година и кујни загушљивих…
А најглавније – тамо нема шефова –
добрих, сурових, злих, великодушно ушљивих.

И ево, док се петли, недопечене принове,
спремају да кљуцну прозор – уочи расвита,
ја мислим рај је место где је могуће писати стихове,
а чисто сумњам да их тамо ико и чита.

Ultima thule

По ходницима дугих ноћних плима,
улицом строфа, међустиховима,
стишћући прсте у пест,
истискујући сву душу из тела,
о чему теби причати сам хтела –
никако да се, сад, дозове свест.

О томе, да су туђа лица мени
дивна, да неко хоће да се жени,
неко – у гроб да сађе.
Неко да лети у Париз ил Ницу:
неко да дланом задави птичицу –
да пој свој не пронађе.

О томе, да је ред у соби – неред,
да у погледу тихо се, без мере,
хиљадугође шкрто окрунило.
О томе, расвит да све сени тањи,
да  се прелама живот и дан-дањи –
као путничко бунило.

Ко пантомима, сред завесе кусе:
неуловљиво ствари мењају се:
ормар узвишен, као стена жута,
кожа се с леђа кревета набира,
а потрулела зубала клавира
кезе се из кута.

Чудни шум уне у зид буку своју –
ко да у дуго опсађену Троју
уносе коња, власт да смене.
Чак ни пристојан бити не разматра:
свет мења своје обличја превратна:
ка огледалу изгони мене,

најстакластијим парчадима домним
где се бисерно поломио ломни
сјај, неуловљив, с трема.
Сенке – у строју, а ко починуле,
то је – ултима тхуле.
Даље, земље нема.

Неко изнутра ко обрис без тела,
бије, и гледа из дубине врела,
као зенице ширећи?
Неко се смеје, тамо, немим смехом?
Кроз моје срце преносе се ехом
срца његови замајци, све већи.

Длан оштри удар неког длана поне,
погружава се споро, споро тоне
у бесконачност поглед празан.
Још међу нама трепти ваздух стари,
ал иза леђа већ се узе ствари.
Пут преграђују назад.

Нема повратка. Време се сажело
моје. Двојничка крв обузе тело.
Затварам рачун за свет.
Звон стакла: пршти ватромет, над рубом…
Први је корак – бол. А други – убод.
Трећи је већ – лет.

____________________
Ultima thule – Последња земља.

Advertisements